Dok Srbija čeka novu sezonu rijalitija Survivor, Novosađani ga već imaju. Naime, ekološki aktivisti već mesecima kampuju u Survivor kampu Šodroš, gde svojim telima sprečavaju investitore da vrše nelegalnu seču drveća i ugrožavaju stanište brojnih ugroženih vrsta. Krajnji cilj jeste – sprečavanje gradnje Novog Sada na vodi. O tome ta se dešava u Novom Sadu za Zoomer je u podcastu „Zoom na reke“ govorio aktivista Petar Holik.
Za početak, objasni nam onako laički, od početka, šta se dešava na Šodrošu?
Mi smo praktično već 220 dana u kampu na Šodrošu. Kamp je reakcija na bespravnu seču koja se dogodila 11. juna, kada je mimo svih propisa i zakona posečeno 25 stabala crne i bele topole u vreme kada je seča strogo zabranjena zbog gnežđenja ptica. To je bio naš odgovor. Od tada smo imali veliki protest u oktobru, kada je bilo koškanje oko ograde, i imali smo još jedan incident 15. decembra kada su oborena dva stabla na Kameničkoj Adi, koja je sa druge strane Šordoša. Dva stabla su oborena uprkos rešenju o uslovima zaštite koje je propisao Pokrajinski zavod za zaštitu prirode. Oni u tom periodu nisu smeli to da rade jer su intervencije na drveću dozvoljene samo od prvog avgusta do prvog novembra.
Gde se Šodroš nalazi i od čega ga branite? Zašto je on toliko važan?
Ljudima koji nisu iz Novog Sada je poznatije Ribarsko ostrvo iliti Ribarac gde obično ljudi koji dođu u Novi Sad odu da pojedu riblju čorbu. Šodroš je dunavac koji se nalazi zapadno od Ribarskog ostrva i razdvaja Novi Sad od Kameničke Ade. Ako gledamo sa istoka na zapad, imamo prvo Ribarsko ostrvo, pa dunavac, i sa jedne strane dunavca je Novi Sad i nasip, a sa druge strane Kamenička Ada. E sad, ono što je specifično je to što Šodroš zajedno sa Kameničkom Adom i Ribarskim ostrvom predstavlja ostatke Ritskih šuma koje su nekad obuhvatale mnogo šire područje oko Dunava. To su bile močvarke, kao Koviljski rit, što podseća na Amazon. Ovo konkretno područje je stanište za preko 200 zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta, među kojima su crna žuna koja je naš simbol, zelena žuna, mali i srednji i veliki seoski detlić, čvorak, dugokljuni puzić i tako dalje. Mi imamo praktično na 2km od centra grada jednu prirodnu oazu sa biljnim i životinjskim vrstama koje su ugrožene u Srbiji. Nisu to neke zaštićene vrste, daleko u planini, u nekom zaštićenom području, već na samo dva kilometra od Novog Sada. To je veliko bogatstvo za sve nas koji živimo u Novom Sadu.
Šta je zapravo problem? Ko pokušava da okupira taj prostor i šta žele da urade na tom mestu?
Vlast sa velikim investitorima. Sve je počelo sa novim generalnim urbanističkim planom koji predviđa jednu marinu za jahte, most i ostavlja otvorena vrata za izgradnju Novog Sada na vodi, kako mi to zovemo po ugledu na Beograd na vodi. Mi smo imali proteste i pisali smo primedbe, skupili smo preko 13000 potpisa građana za nedelju dana, što je bilo potpuno ignorisano. Komisija koja je odlučivala o primedbama je bila sastavljena od arhitekata koji nemaju urbanističku licencu i koji rade za investitore koji grade u Novom Sadu. Bili su u sukobu interesa. Sve je to neka burazerska varijanta. I sad šta se desilo? Tih 25 bespravno posečenih stabala 11. juna od strane jedne firme iz Veternika koja ne bi smela da interveniše na tom području za koje je odgovorna firma Vojvodina šume, koja nije bila ni obaveštena o tome. Mi smo im skrenuli pažnju i rekli da je to krivično delo seče i krađe šume jer u tom periodu ne sme niko da seče, a posebno ne neka firma koja nema veze sa Vojvodina Šumom.
Da li je most potreban?
Naravno da jeste, ali nije bilo adekvatne javne rasprave o tome. Mi smo tražili da se to preispita i da se uradi procena koliko će izgradnja da ugrozi živi svet na ovom području. Stručna javnost je nudila bolje lokacije za most koji treba da poveže bačku i sremsku stranu. Jedan bi bio prema Futogu i Veterniku, gde ljudi i danas prelaze skelom koja je stara 80 godina i dešava se da motor na tom brodiću koji je gura zakaže, pa je situacija da skela driftuje Dunavom i da se spašavaju kao u filmovima – dolazi drugi brod, zaustavlja skelu, pa da dok ona pluta oni to popravljaju. Neverovatan jedan prizor. Verujem da ljudi koji odlučuju o tome gde će biti most nikad nisu prešli tom skelom, ja sam imao priliku da pređem više desetina puta. Bitno je napomenuti da mosta od Novog Sada do hrvatske granice nema – Novi Sad je poslednja tačka gde imate most prema zapadu preko Dunava. Do hrvatske granice nemamo više nijedan most. Ljudi koji žive u Bačkoj palanci, ako žele da pređu na sremsku stranu, moraju da naprave sto kilometara, ili da prođu kroz Hrvatsku. Privremeni most su počeli da grade bez ikakvih dozvola.
Struka sa kojom ste vi pričali kaže jedno, oni tvrde da su uradili studije i da će poštovati sve što struka kaže. Kojoj struci verovati? Kako znati da će se poštovati pravila?
Mi smo na terenu videli način na koji oni rade i ne možemo da im verujemo da će voditi računa o tome. Kamenička Adu postoji rešenje o uslovima zaštite, ona je proglašena posebnim mestom koje je važno za zaštitu ptica. Kada se tu interveniše, oni moraju da imaju svakodnevni nadzor od Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode. Toga nije bilo kada su rušili ova stabla. Oni mogu da kaže da će paziti, ali mi smo videli da rade bez nadzora, da nisu uradili studiju o uticaju na prirodu. Istina je da su oni Šodroš nedavno preveli sa plavnog zemljišta, gde ne sme da se gradi, u građevinsko zemljište i to njima daje odrešene ruke.
Šta je alternativa?
Naš predlog je da se uradi studija o uticaju na životnu sredinu, da se napravi laki most bez vijadukta, da imaju nadzor, da se znaju šta će da seku i koliko i da Šordoš ostane takav kakav je i da se zaštiti. Opstanak šuma u urbanim zonama je važan cilj održivog razvoja. To nije samo neka samonikla šuma koju će preurediti i na renderima sve to izgleda zeleno – a znamo da posle od toga nema ništa. „Promenada“ je trebalo da ima zeleni krov, a od toga nema ništa. Ko nam garantuje da će oni očuvati šumu i saditi? Ja sam čak i protiv dodatnog sađenja. Ja bih ostavio šumu autentičnu, napravio staze i mostiće, edukativne table i osmatračnice za posmatranje ptica. Takve stvari postoje širom Evrope. Ali problem je što u tome nema novca. Radi se o novcu, jer grad može da se širi u mnogo pravaca i ne mora da se uvek napada obala ili nacionalni park. Ali to su atraktivne lokacije koje može da kupi jako mali broj ljudi po jako visokim cenama. Mi im dajemo na tacni ono što svima nama pripada.
Ti si imao iskustvo posete Africi i iz prve ruke video kako se oni odnose prema prirodi. Šta su razlike?
Ja sam imao tu priliku kao veliki ljubitelj prirode da odem na mesec dana u Namibiju, vozio u safariju kroz pet-šest nacionalnih parkova, a drugi put i na Viktorijine vodopade. Oni su mlada nacija, postoje nekih 40ak godina, ali njima u Ustavu stoji značaj zaštite životne sredine. Oni se razvijaju poštujući prirodu koja ih okružuje. U njihovom glavnom gradu možeš imati i klub i diskoteke i sve kao i u Beogradu, a na par stotina kilometara odatle možeš da se nađeš u divljini gde hodaju na hiljade stotina žirafa, slonova i drugih životinja. Namibija, Zambija, Zimbabve, Angola i Bocvana imaju transfrontier park u kome ne postoje granice kako bi životinje mogle nesmetano da migriraju. Oni su porušili ograde radi životinja. Mi koji smatramo sebe mnogo više civilizovanim od mladih afričkih nacija radimo potpuno suprotno.
Da, ali tu je sad onaj argument – lako je baviti se ekologijom na zapadu, kada su se te zemlje razvile ekonomski eksploatacijom prirode i postali velesile, pustite sada i nas da se razvijamo.
To stoji, ali eto primeri afričkih zemalja koje su izuzetno mlade i rade suprotno. Njima je turizam druga najrazvijenija grana, posle turizma. Imate bilborde sa nosorozima i slonovima gde piše „oni su naš resurs“, jer na tome mogu i da zarade, ali i edukuju stanovništvo jer naravno da kad slon pređe preko plantaže sve uništi. Ali njima država nadoknadi gubitke i omogućava sredstva odvraćanja za te životinje, koja ih neće povrediti. Mlade nacije su prepoznale značaj ekologije, a mi držimo majndset dvadesetog veka, a mi nemamo taj luksuz da se razvijamo uništavajući prirodu jer već imamo prevelike ekološke probleme na globalnom nivou.
Ti si preleteo celu Srbiju zbog paraglajdinga i video si je iz vazduha na način na koji većina nas nije. Kako ti izgleda naša zemlja iz vazduha, šta je ono što moramo da čuvamo kao narod?
Srbija je prelepa zemlja, ima prelepu prirodu, šume i reke i to je zaista sjajno mesto za život. Ali isto tako možemo videti divlje deponije i to mora da se po svaku cenu rešava. Patriotizam nije samo mahanje zastavom i pisanje ćirilicom, moj je potpis ćirilični iako sam Holik, otac mi je Rusin… patriotizam je ne bacati đubre u šumi, pokupiti đubre za sobom, pa čak i tuđe kada ste u šumi… Vidimo stalno scene kada ljudi istresaju smeće u reke i jezera i stvaraju se ostrva đubreta za koje je potrebna ogromna količina novca kako bi se očistila. Važna je promena svesti i da poštujemo zemlju, vodu i vazduh i to su prave vrednosti patriotizma.
Da završimo u pozitivnom tonu, kako izgleda jedan dan u kampu?
Mogu ti reći da je jako zanimljiv. Život u kampu donosi zanimljive stvari, upoznaš mnogo ljudi. Ono što je meni najzanimljivije je to što sam naučio da prepoznam ptice po cvrkutu i pesmi, mogu da budem u šatoru i znam da je crna ili zelena žuna, siva čaplja ili zeleni detlić. Samim boravkom sam naučio da prepoznam, bez gledanja, koja je koja ptica.
