Filip Baloš: Mi smo nova generacija koja će vratiti sjaj pop muzici

Njegova pesma je nastala u ormanu, a na sceni će biti prikazana slikarskim tehnikama – šta to sprema Filip Baloš? Sa Filipom smo razgovarali u podcastu „U susret Evroviziji“ i otkrili mnoštvo zanimljivih detalja i priča koje prate njegov rad.

Odmah nas je sve u startu nekako zaludela tvoja pesma, ritam, poruka u refrenu… odakle inspiracija da to zvuči baš ovako?

Uvek mi je bila želja da se takmičim na „Beoviziji“ tadašnjoj, sada „Pesmi za Evroviziju“ i napravio sam taj instrumental, kako to uvek radim. Odatle uvek kreću sve moje pesme. I sad, kad sam hteo da vidim o čemu ću da pišem, bio sam u nekom melanholičnom raspoloženju, tužan – i onda sam odlučio da pišem o raskidu. Ali mi je jako bilo bitno da ako već pišem pesmu i šaljem na festival, da to ne bude tipična pesma o ljubavi, već da ima neku bitnu poruku. Pogotovo ako je tužna. Tada je moj brat raskinuo sa tadašnjom devojkom i dosta je bio loše tih prvih nedelju dana, ali vrlo brzo je ustao iz kreveta i zacrtao sebi neke nove planove i nove ciljeve, i nove snove koje želi da ostvari. Meni je jako bila inspirativna ta promena koja se desila tako brzo i kada je neko odlučan kako nekome može da se život iz korena promeni. Odlučio sam da u strofama obratim tu neku tugu i preispitivanje da li je bolje sa tom osobom, ili bez te osobe, a da u refrenu dolazi taj momenat afirmacije, gde kažem „samo daj da je kraj“ svega što se desilo i svega što je iza nas, „imam novi plan, imam novi san“, imam nove ciljeve kojima stremim. To je glavna ideja za pesmu i bila mi je bitna ta poruka i super mi je sklop tih reči „novi plan, drugi san“ i to ne mora da se odnosi samo na emotivnu ljubavnu vezu, već može da se kaže i za bilo šta u životu, za sve nove odluke koje su sveže i koje donosimo.

Ti si, kako si to objasnio na Tviteru, pesmu snimio na jedan vrlo specifičan način. Otkrij molim te i našim slušaocima tu zanimljivu priču o tome kako je nastala tvoja pesma?

Tata je muzički producent i meni i bratu je omogućio dva kućna studija, s tim da je potreban taj „vokal booth“ gde su dobri uslovi za snimanje vokala. Ja to u svojoj sobi, naravno, nemam – tako da sam ja to napravio od svog ormana, gde stavim staru, debelu ćebad svuda oko sebe, pa uđem u orman i snimim pesmu. Tako je nastala i ova pesma. Ja sam radio celu pesmu, radio sam i tekst i muziku i aranžman, tako da sam jako ponosan na sebe što je ovo prva pesma koju sam izdao, a da sam je totalno sam radio.

Ovo je baš sjajna i inspirativna priča o tome kako neko sam, isključivo putem svog talenta i sa vrlo ograničenim resursima, može da napravi nešto toliko dobro da se plasira na naš najveći festival i potencijalno na ogroman festival kao što je Evrovizija. Kada se kod tebe rodila ljubav prema muzici i šta su bili tvoji neki prvi koraci?

Ja sam nekako uvek pevušio i uvek je muzuka bila prisutna u mom životu jer su mi roditelji muzičari, tata je muzički producent, zajedno su nekada i pevali svuda, a takođe su i glumci. Umetnost je nekako nezaobilazna u mojoj porodici i zapravo nisam ni imao drugi izbor čime ću se baviti. I jako mi je drago zbog toga. Od malena smo i brat i ja pevali zajedno, brat je bio dvaput na „Dečijoj Beoviziji“, nastupali smo na raznoraznim festivalima kad smo bili mali… A ja sam se muzikom i produkcijom samostalno počeo baviti pre neke četiri godine, kada sam ušao u muzičku produkciju i eto – četiri godine kasnije sam naučio dovoljno dobro da iznesem celu pesmu.

Tvoj autorski rad je već prepoznat. Ti si otkriven na jednom muzičkom takmičenju, pa si snimio dva singla za Mascom. Koliko ti ovo iskustvo sa ranijih takmičenja može značiti na PZE?

Da, ja sam pobedio na takmičenju što su organizovali Play Radio i Mascom i izdao sam dva singla, ali taj proces mi nije doneo neko iskustvo koje bih trenutno mogao da iskoristim jer je to bio izvođački ugovor koji sam potpisao za izdavanje muzike. Ove godine sam imao dosta nastupa i nekih svojih mini koncerata i bilo mi je zaista divno i napokon sam ove godine osetio šta to znači kad sam totalno opušten na sceni, kada dajem celog sebe i publika to vidi i vraća mi svojom energijom. To mi je jako lepo što sam osetio ove godine. Cela priča sa tom pobedom mi nije donela toliko iskustva koje ću prikazati sada na Beoviziji jer nisam nikada imao neko slično iskustvo da nastupam na televiziji, na tako velikoj sceni. I malo me i plaši ta velika scena, koliko god da sam srećan što sam tu, malo me plaši kako će ispasti i da li ću uspeti da napravim nastup kakav želim.

Šta je to novo što ćeš ti doneti i kako uopšte vidiš pop scenu danas?

Pop muzika ima neka dva značenja za mene – naravno, ono što je popularno i ona prava, žanrovski, pop muzika. Mislim da u Srbiji nemamo tu neku pop muziku, imamo je u jako malim količinama – kao što su Sara Jo, Bojana Vunturišević… koje su mi bile i glavna inspiracija kada sam počeo da pišem muziku na srpskom, jer sam to inače radio na engleskom. One su bile jedini izvođači koje su stvarale tu neku pravu pop muziku. Kasnije je počeo novi talas izvođača, kao što su tam, Iva Lorens, Luka Rajić, Džimenik, Ena… sve njih mnogo volim i svi su mi jako dragi i drago mi je što su tu jer do pre pet godina nije ta neka scena postojala. Sada se, čini mi se, publika zasitila time što je u trendingu, što naravno ne kažem da je loše – ja podržavam svaku muziku, ali mislim da smo se malo zasitili nečim što je ustaljeno i što se iznova servira. Mislim da je potrebno nešto novo i to je taj neki pop zvuk koji je došao i drago mi je da sam deo toga i na festivaluželim da donesem tu neku novinu.

Šta misliš, gde je nestao taj pop zvuk? Do pre dvadesetak godina mi smo imali world pop koji je bio jako popularan – od densa devedesetih, preko City Records zvezda dvehiljaditih… i to je bio potpuno mejnstrim i pop muzika moje generacije. A onda kao da je to odjednom samo nestalo i preusmerilo se samo na folk, a posle i onaj „gaserski“ žanr. Šta se to desilo pa je pop muzika toliko dugo u defanzivi?

Iskreno ne znam do čega je došlo. Nisam nikada pratio toliko našu scenu i tu neku stariju muziku, ali znam da je pop bio vrlo prisutan ovde. I mene zanima kako je došlo do tog nekog momenta da na kraju pop skroz nestane. Eto, na primer, Aleksandra Radović – baš sam pre koji dan čuo na radiju te neke njene stare pesme i setio se da je ona apsolutno bila pop-dens izvođač, a sada je prešla više u balade. Nestala je ta neka pop muzika, ali se nadam da ćemo mi biti tu da je vratimo.

Ono što nas sve sad zanima jeste korak dva – kako će to izgledati na sceni, posebno ove pesme koje i nismo ranijih godina slušali. Šta možeš da nam otkriješ – kako će tvoj nastup izgledati u martu?

Ja studiram slikarstvo i slikanjem se, uporedno sa muzikom, bavim od detinjstva, od neke treće – četvrte godine. Jako mi je bitno da nastup bude likovan, pa sad kako god to ko shvatio. Idem od onog očekivanog – poslao sam dens pesmu, sad se očekuje pirotehnika i da imam plesače na sceni. Biću sam na scenu i napravićemo nastup tako da ja, u odnosu na led ekrane i samu režiju nastupa, da to bude dovoljno zanimljivo i nešto potpuno drugačije i neočekivano. Toliko mogu reći za sada.

Ovo je već prilično intrigantno, ne sećam se da smo imali nešto slično tome do sada. Ali kad si pomenuo slikarstvo, ti si nekako dve svoje najveće ljubavi – slikarstvo i muziku, spojio u treću, a to je Lejdi Gaga. Molim te ispričaj svima – kako si najvećoj svetskoj zvezdi poželeo srećan rođendan?

Ja sam stvarno njen veliki fan, od neke 2009. godine kada sam je video na MTV-u, mislim da je to bio „Paparazzi“ ili „Bad Romance“ spot i totalno me je prvo malo uplašio, ali sam i bio radoznao i hteo da vidim još, da proguglam ko je i šta je. Od tad mi je postala svakodnevna inspiracija i to može nekom da zvuči krindž, ali zaista da nije bilo nje kao uticaja u mom životu da ne bih bio gde sam danas. Kroz tekstove i intervjue i svoju ličnost dokazala je svojim fanovima da smo svemogući, da možemo apsolutno sve, ukoliko ne razmišljamo o tome šta će neko drugi da kaže. Tako da mi je stvarno velika inspiracija. A do tog intervjua je došlo 2016. godine. Ja sam svakodnevno radio ilustracije Lejdi Gage i to je primetio Instagram. Iskreno, ne znam kako se to desilo jer sam imao baš malo pratilaca tada, ali primetila je jedna urednica iz Instagrama i pozvala me da zajedno uradimo intervju i da uz sve te radove napravimo post na zvaničnoj Instagram stranici, koja je tada imala 200-300 miliona folovera, sad ima naravno više. Uradili smo taj intervju, poželeli smo zajedno Lejdi Gagi rođendan, ja sam napisao tu čestitku i zahvalio joj se i to danas broji više od 800.000 lajkova. Videla je to čak i ona, sad kad kažem ona – lajkovala je na društvenim mrežama, a da li je to ona ili neki njen zaposlen – nije ni bitno. Stvarno su ti radovili doživeli tada jedan lep momenat, gde je ceo svet mogao da vidi to čime se bavim.

Pomenuo si reč krindž, za nju se jeste u početku mislilo i da je krindž i da je kič i sumnjalo se u njene kvalitete – a sada je neko čiji se talenat ceni i ko dobija Oskare za svoju muziku. Ovo će biti možda najteže pitanje za jednog fana, ali – šta misliš da je najrevolucionarnije što je uradila?

Ovo je jako teško pitanje. Baš, baš teško. Toliko puno stvari ima, ne znam šta je to najveće što bih mogao da izaberem. Mislim da je to što je vratila tu neku pop muziku. Tad je dosta krenuo taj neki rnb fazon i nestala je pop muzika. Ono što je takođe preuzela od Madone jeste pop kultura i korišćenje svih tih elemenata i različitih umetnika u svojoj muzici, izgledu… Naravno, Madona je sve to prva radila, ali Lejdi Gaga je počela tako što je producentu pričala o slikarima, ne o muzičarima… I to je ono što je on prepoznao i mislio je da će pogrešiti što je potpisao, ali napravio je odličnu stvar. Ona je približila taj pravi umetnički svet, i slikarstvo spojila sa muzikom. Bilo je ljudi koji su radili, i biće ih, ali mislim da je ona u tome, pored Madone, najuspešnija.

Ko su ti još, osim nje, uzori na svetskoj, ali i našoj sceni?

Dok sam odrastao, uvek su nam roditelji puštali tu neku „dobru muziku“ – Dejvid Bouvi, Bitlsi, grupa Kvin… i ti klasici, i tu su negde krenuli ti neki moji koraci. Jako mi je drago da su nas edukovali kroz te neke sjajne primere i tu sjajnu muziku. Naravno, mislim da je nekako prirodno da kažem da su mi uticaji neki sadašnji umetnici, kao što je Lejdi Gaga, ili za produkciju Čarli Put me jako inspiriše jer sve samostalno radi, ili Finijas, brat od Bili Ajliš, takođe kantautor koji sve sam sebi radi.  Zapravo, najviše me inspirišu ti ljudi koji i pišu sebi tekstove i rade aranžmane, najinspirativnije mi je kad je neko totalno u kontroli nad svojim delom.

Koga smatraš najvećom konkurencijom?

One ljude koje bih ja privatno slušao, koji stvaraju muziku koja se meni sviđa, jer bih samim tim ja glasao za njih. To su, na primer, Luke Black i Džipsi, oni su mi favoriti, baš sam pre neki dan stavio na story njihove pesme. To je muzika koju ja privatno slušam. Luke Black je napravio fantastičnu priču sa tim nekim eksperimentalnim stilom, a opet Džipsi je na jako dobar način vratio taj disco-fank zvuk, jako ima dobre hukove u svojim pesmama, jako dobar falset i produkciju vokala i korišćenje same distorzije. Njih smatram konkurencijom i drago mi je da mi je takva konkurencija. Radije bih da sam na takmičenju gde ima deset fantastičnih umetnika koji su mi konkurencija, nego da sam na takmičenju gde mi se ne sviđa nijedna pesma. Naravno da bih voleo da pobedim, ali opet, s obzirom na to da imamo toliko dobrih pesama, zaista treba da kaže svoje šta im je najbolja pesma i da ta najbolja pesma i pobedi.

Znači 12 poena od tebe – Luka ili Džipsi?

Tako je, Luka ili Džipsi. Ima takođe dobrih pesama koje sad nisam spomenuo, ali ovo su dve koje bih ja izdvojio i dao tih 12 poena.


CEO PODCAST SA FILIPOM SLUŠAJTE NA ZOOMER.RS I SVIM STREAMING PLATFORMAMA

Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još