Šta znači biti heroj građanskog aktivizma i da li postoji ekološka borba u okviru kapitalizma? O svimo ovim temama u okviru podkasta „Zoom na reke“ razgovarali smo sa aktivistkinjom inicijative Pravo na vodu Ivom Marković.
Hajde da se osvrnemo na ono što nam je bilo najveći izazov kada smo krenuli da sarađujemo – kako suziti temu i odrediti jedan ekološki problem. Polekol se bavi velikim brojem pitanja, kako se fokusirati?
Sužavanje teme je naša stara boljka i tu smo imali probleme još kada smo planirali šta može da se obradi za relativno kratko vreme i ograničene resurse koje imamo, a svi imamo ograničene resurse. Mi smo Polekol osnovali sa idejom da se bavimo šire zelenim politikama, šta one znače u Srbiji, kako zamišljamo održivi razvoj i zdravu životnu sredinu i kako je sve to vrlo važno političko pitanje. Pre nego što su sada različiti zeleni politički akteri izašli na izbore mi smo to počeli da radimo kao civilni sektor – before it was cool. Pitanja zaštite životne sredine su važna egzistencijalna pitanja za građane i građanke Republike Srbije i kad-tad ćemo morati da imamo neka rešenja.
Danas se o ekološkim problemima mnogo više govori nego ranije. Zašto je to tako?
Ranije je ekologija bila nešto marginalno, uvek je imala neke poslednje strane u medijima i sad eto, konačno, nakon nekih 10 ili 15 godina kako ja to pratim – imamo ekologiju kao bitnu mejnstrim temu. Dva su glavna razloga za to – jedan je to što su ljudi postali zainteresovaniji i to je globalni treban, a drugi je, nažalost, zato što je situacija toliko užasna i toliko je ekoloških problema svakog dana, što hroničnih, što akutnih kao što su ova izlivanja cisterne, da moramo da se time bavimo jer su ljudima životi ugroženi. Imamo podatak da nekoliko hiljada ljudi godišnje umre od zagađenja vazduha.
Znači, ekologija je postala političko pitanje?
Mi smo od starta težili tome da politizujemo ekologiju, što loše zvuči kao reč, ali se nadam da smo do sada sazreli kao društvo da shvatimo onu staru krilaticu da ako se mi ne bavimo politikom – ona će se baviti nama, i da politika ne pripada samo političarima, nego je to pitanje kakvo društvo želimo i u kom pravcu želimo da idemo. Polekol i ima taj naziv – od politička ekologija, iako ljudima bude teško da zapamte taj naziv i zvuči im kao neki deterdžent.
Otkud baš tema vode kao tema?
Mi se bavimo pravom na vodu, to je naša inicijativa u kojoj je članstvo otvoreno. Ideja nam je da pravo na vodu bude zaista ljudsko pravo u Srbiji, to je deklarativno usvojeno u UN, ali u Srbiji ne postoji zakonski okvir i društveni dogovor da svi imaju pravo na vodu. Znamo šta se dešava sa Zrenjaninom, ali nije samo Zrenjanin, prema našim saznanjima oko milion ljudi u Srbiji u nekom trenutku godine ne može da koristi vodu za piće. Naša ideja nije bila da se time bavimo zbog lepote reka, riba i žabica u vodi – već smo krenuli baš od društvenog aspetka. Kako ćete ostvariti osnovna prava, kao što je pravo na zdravu životnu sredinu, pravo na zdravlje, pravo na krov nad glavom – ako nemate ono najosnovnije? A niko ne može da živi bez čiste vode. Ta se tema širi i na pitanje jednakosti, kakva je raspodela, kakva je društvena pravda – i u tom pravcu smo se bavili pitanje pravedne energetske tranzicije.
Zašto je ona važna?
Ona je neophodna, ne zato što je to nametnuto od spolja kao što to često deluje, već je to iz više aspekata važno za nas – jedan je zagađenje, a drugi što su to ograničeni resursi. Ne možemo zauvek da kopamo ugalj, ni nafte nema beskonačno, bolje je proći kroz to pripremljen, nego da posle imamo problem i da sve uvozimo – pa ćemo tu tranziciju skuplje platiti. To se pitanje postavilo i kroz pitanje borbe protiv mHe – čekajte, hoćemo energetsku tranziciju, a vlast nam je plasirala kao odličnu opciju stavljanje reke u cevi – ali to zaista nije pravedno po ljude koji žive u okolini i pritom ne proizvodi dovoljno energije koja nam je potrebna. To je svega par procenata, a kilometri i kilometri reka biće u crnim cevima i uništava potpuno i ekološki okolinu, a i ljudima oduzima ono što im je neophodno za život. U ruralnim područjima ljudi koriste bunare, kako za piće i stoku, tako i za navodnjavanje.
Gde su u priči ekologije žene?
U svim ekološkim krizama, pošto živimo u patrijarhatu, žene imaju mnogo teži položaj jer je naša uloga da brinemo o bolesnima kojih je onda više, da pazimo na stare, ranjive… U Zrenjaninu na primer higijenu domaćinstva i dece, bez pijaće vode i sa vodom koja je toksična, koja dokazano izaziva kancerogene promene, obavljaju žene i vidi se da su žene mnogo ugroženije. Isto tako, u poslednje vreme imamo žene na čelu mnogih borbi za životnu sredinu, a kod nas je to obrnuto i kada je tema ekologije postala popularna odjednom su se pojavili samo muški lideri. Zato smo osnovali Mrežu žena za prirodu i životnu sredinu.
Najveću represiju danas trpe ekološki aktivisti, kako kod nas, tako i širom sveta. Sa druge strane, ekološki aktivizam se prepoznaje kao važna vrednost i vi ste dobili nagradu kao heroji ekološkog aktivizma. Kako se postaje heroj građanskog aktivizma?
Najgore je ono što kažu – ne daj Bože da živiš u uzbudljivo vreme. Ovo su zaista uzbudljiva vremena i dinamično se menja odnos države prema aktivizmu i taj trend jeste globalan i kreće sitnim koracima – od neformalnih metoda pritiska, kao što je diskreditacija preko tabloida sa etiketima kao „zeleni džihadisti“ i „strani plaćenici“, pa onda kreću metode zastrašivanja kao što su različite tužbe, a onda tek dolazi i fizičko ugrožavanje – kao što je recimo novi zakon o policiji, ili angažovanje privatnih obezbeđenja. Ali, da kažemo to optimistično – važno je udruživanje. Heroj ne može da stoji sam.
Heroji se često ne osećaju kao heroji, ali da li postoji osećaj revolucionarnosti? Sve prethodne pokrete kapitalizam je mogao da „usisa“, ali ekološka pitanja direktno udaraju na najbogatije i na kapital. Da li je onda ekologija put društvene revolucije?
Jedan od razloga što ovo radim jeste ideja da mora da se menja sistem. Kapitalizam i zaštita životne sredine su u potpuno konfliktu jer kapitalizam uvek teži eksploataciji svih resursa. Može se desiti da imamo tradicionalističke ekološke pokrete, patrijarhalne – ali ono što mi radimo je suprotno tome i želimo da pokažemo da problem univerzalan. I ovo je borba za generacije koje tek dolaze, zato je ova borba nužno solidarna.
