Kao vernik, često sam bio osuđen. Povremeno od strane „verujućih“ što branim prava lgbt+ zajednice, povremeno od lgbt+ zajednice što branim drugu stranu. Moji stavovi, za mnoge su bili nespojivi. Ali ja ih se nisam odricao, koliko god su me ismevali.
Kroz život sam sledio ljubav, veru i nadu. Verujem u Boga koji voli ljude. Verujem u Boga koji ne diskriminiše. Verovanje u Boga, za mene je jednako verovati u pravdu. Čini dobro, da ti se dobro vrati. Zar to nije osnova hrišćanstva?
Sve je počelo kolumnom „Vidiš li ljubav?’“, peta u nizu koje sam napisao. Govorila je o slepom čoveku koji je rekao da želi ženu za koju većina ljudi misli da je ružna i da su njegovi kriterijumi oni kvaliteti koje mnogi koji vide očima ne znaju da cene. Mislio je na dušu. U tom periodu sam još uvek za sebe govorio da sam agnostik. Zbunjen adolescent nije znao da je to samo deo puta. Ali zbunjeni adolescent je oduvek smatrao da njime, ako ikada odluči, želi da krene punog srca.
Ubrzo mi je stigla „ruka pomirenja“ i prva nada da će moje pisanje makar nešto promeniti. Okarakterisan kao skoro ekstremno desničarski magazin, „Vidovdan“, preneo je pomenutu kolumnu. U početku mi je bilo smešno. A onda sam shvatio da način komunikacije koji treba da vodim sa svim ljudima, jeste onaj koji ne osuđuje, koji ne vređa, i koji se trudi da razume. Moj tekst, podelili su ljudi sa kojima ne delim skoro nijedan stav. Ipak, pronašli smo nešto zajedničko i ja sam bio ponosan na svoj mali uspeh, a kasnije, kada sam se distancirao od tog, prilično egoističnog stava, i na njihovu hrabrost da podele reči autora zbog kog su znali da mogu imati problema. Najčešće su me zbog toga nazivali naivnim. „Veruješ njima!?“ Ponekad licemernim. „Jednim dupetom bi na dve stolice!’“ A ja sam i dalje želeo isto – širenje mira, sloge i tolerancije. Što je nemoguće ukoliko se ne potrudimo da slušamo jedni druge.
Među prvim knjigama koje sam pročitao u životu, bila je i dečja Biblija. Hrišćanske poruke činile su mi se veoma zanmljivo. Njih sam upijao i kroz crtane filmove kreirane prema pričama iz Biblije. „Bajke“, govorili bi još tada, „sve su to bajke“. A ja sam bajke voleo. Pogotovo one sa srećnim krajem. Majka me je naučila da (ih) volim.
U kasnijem dobu, desilo se razočaranje u crkvu. Pojedinci iz crkvenih redova su putem medija počeli da osuđuju sve ono što jesam. Pojedinci su širili mržnju. Pojedinci su dolazili na liturgije, a potom činili zlodela. Pojedinci su tokom dana posta jedva čekali ponoć da se omrse. Pojedinci su „ponosno“ slavili slavu, a nisu znali ništa o tom svetitelju. Pojedinci su, činilo se, imali malo šta od pobožnosti.
Nijedan Prajd nije mogao da prođe a da se esktremisti ne pobune. Plašila me je njihova zloba, strahovao sam od njihovih loših namera, i nisam želeo da budem „u istom košu“ sa njima. „Šta će mi crkva“, govorio sam sebi. Mogu da se pomolim i u svoja četiri zida u koja me toliko teraju. Taj stav promenio sam pre nekoliko godina, posetom predivnog manastira. Traženje mira dobilo je svrhu.
„Bog te voli. Idi u crkvu čistog srca. Dođi kod nas u manastir sa jednakom ljubavlju. I nemoj da te zanima šta drugi o tome misle. Ti veruj. Jer, vidim, tvoja ubeđenja su dobra. Ne sudi drugima. Oni će kad tad odgovarati i za svoja dela i za svoja nedela“ bile su reči prvog sveštenog lica sa kojim sam ozbiljnije popričao na temu svojih dilema. I dalje sam imao pitanja koja počinju sa „ali“ A onda sam, na svako od njih, dobio isti odgovor: „Stefane, nije svako ko nosi krst častan čovek.“
Ponovo sam počeo da čitam Bibliju. U njoj sam pronašao univerzalne poruke: „Podnosite jedni druge. Praštajte jedni drugima“ (Kološanima 3:13), „Od svega što se čuva ti najviše čuvaj svoje srce, jer su u njemu izvori života“ (Priče Solomonove 4:23-27), „A sada ostaje ovo troje: vera, nada i ljubav; a najveća od njih je ljubav“ (1. Korinćanima 13:13), „Jer sav Zakon nalazi svoje ispunjene u jednoj jedinoj zapovesti: Voli bližnjega svoga kao samoga sebe“ (Galatima 5:14), „Prema tome, ko zna da čini dobro, a ne čini, greh mu je“ (Jakovljeva 4:17), „Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a nemam ljubavi, onda sam kao metal što odjekuje i činele što zveče“ (1. Korinćanima 13:1-3), „Ko je veran u najmanjem, biće veran i u najvećem, ko je nepošten u najmanjem, biće nepošten i u velikom“ (Luka 16:10), „Ne služite se ružnim rečima, nego valjanim, koje, prema potrebi, mogu da služe na izgradnju i blagoslov slušaocima“ (Efescima 4:29), „A ja vam kažem: volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone“ (Matej 5:44), „Ne napuštajmo svoju zajednicu, kao što neki običavaju, nego ohrabrujmo jedni druge“ (Jevrejima 10:25)…
Krajem prethodne godine, gostujući u jednoj televizijskoj emisiji, govorio sam o svojim željama. Jedna od njih bila je: „Želim da pomirim crkvu i LGBT+ zajednicu“. Usledili su komentari kako sam budala, kako je to nemoguće… Povremeno je bilo i onih koji su čvrsto stajali uz moje želje. A onda se, nekoliko meseci kasnije, desio 24. maj 2023. godine. Grupa sveštenih lica, tokom pripreme za litije, prišla je, pozdravila se, popričala, čak se i fotografisala sa pripadnicima lgbt+ zajednice. I to ni manje ni više, već ispred Prajd Info Centra.
Možda su u pravu svi oni koji kažu da nismo ni blizu pomirenja. Za to su, ipak, i dalje potrebni veliki napori. Potrebne su potvrde zvaničnika koje će uputiti izvinjenje. Koji će se odreći diskriminacije. Ali, dok to ne dočekamo, i jedna i druga strana načinile su pravi korak. Osmehom, ljubaznošću, dostojanstvom, prihvatanjem, lepim rečima. Fotografija koju šaljemo iz Beograda teško da je moguća i u onim zemljama koje mnogi nazivaju tolerantnijim i razvijenijim od Srbije. Fotografija iz Beograda govori o nadi. O ljudskim vrlinama. O razumevanju. Praštanju. Govori o čistim dušama.
A ovaj tekst govori o zahvalnosti.
Hvala Bogu.
I hvala dobrim ljudima.
Fotografije u tekstu: Stefan Mihajlovski
