Umetnost naspram marketinga i konzumerizma: Novi Giblijev film „How do you live” neće imati trejler

Verujem da je svakog istinskog obožavaoca Gibli filmskog studija, kao i mene, oduševila vest da ovog meseca, 14. jula, konačno izlazi poslednje ostvarenje čuvenog Hajao Mijazakija pred njegovo povlačenje iz sveta animiranog filma. Ovaj japanski film nosiće naziv „How do you live?” (Kako živiš?), biće zasnovan na istoimenoj knjizi Genzabura Jošina iz 1937. i, na veliko čudo mnogih, neće sa sobom nositi nikakav oblik marketinga – uz njega neće ići reklamni materijal, pa ni trejler koji se u današnje vreme gotovo uvek očekuje. Tu je samo poster – čija slika, iako predivno nacrtana, ne pruža mnogo informacija.

Jedan američki film izlazi ovog leta otprilike u isto vreme kad i „How do you live?“. Napravili su tri trejlera i izbacivali ga jedan po jedan. Kako se gledaoci osećaju povodom toga? Sigurno ima ljudi, koji, nakon gledanja svih trejlera, ne žele zapravo da odu i pogledaju film. Prema tome, želeo sam da uradim suprotno od toga”, izjavio je Tošio Suzuki, glavni producent, u intervjuu za japanski magazin Bungei Šundži.

Na osnovu ovoga da se pretpostaviti da je ovo takođe marketinški trik kako bi se gledaoci motivisali da se zapravo pojave u bioskopima; što, realno gledano, Gibli sa ogromnim brojem fanova i svetski poznatim i voljenim filmovima može sebi da dopusti.

Međutim, ovaj potez je zaista moguće posmatrati i kao jedno osveženje u filmskoj industriji. Već dugi niz godina ušuškani smo u ideji da ćemo za svaki poznati film, čiji se izlazak najavljuje, biti bombardovani reklamama i trejlerima koji će nam pomoći da odlučimo je li isti vredan gledanja, kao i privući obećanjem o „nezaboravnom iskustvu” koje prodaje. Najrazvijeniji oblik editovanja trejlera i filmskog marketinga svakako ima Holivud, koji, budimo iskreni, većinu (ne sve, da se ogradim) svojih filmova štanca maltene po principu masovne proizvodnje, i isključivo zarad profita. Oni poseduju dovoljno konstantnog kapitala i resursa kako bi pravili visokobudžetne filmove, angažovali popularne glumce, ali ne ulažu dovoljno vremena u sam kvalitet – rekla bih da se pravo umetničko ostvarenje od ovakvih šarada razlikuje po vremenu koje je uloženo u kreativni proces, ali i po samom razlogu stvaranja.

Naravno, ukoliko postoji ponuda, po vodećem pravilu kapitalističkih kompanija, mora se izazvati i tražnja. Marketing u tom slučaju igra glavnu ulogu. Kada su u pitanju filmovi, najbolji oblik reklamiranja jesu upravo trejleri. Za ove potrebe angažuju se čitavi timovi; pre svega potrebno je odrediti „vajb” koji film ima ili ga proizvoljno izabrati zarad samog trejlera; treba odabrati scene koje će privući najviše pažnje i dati dramatičan efekat (kako bi se povećala tenzija kod budućih gledaoca); treba istaći imena producenata i glumaca kako bi gledaoci bili ubeđeni da je budžet filma visok; a najviše treba razmišljati o ciljnoj grupi. Prateći stereotipe koji se odnose na pol i starost gledaoca, za trejler se izvlače scene koje mogu zadovoljiti što više slojeva publike.

Tako gledano, trejler ima veliki udeo u dovlačenju ljudi u bioskopske sale. No, po mom mišljenju, postoji ogromna razlika između filmova Hajao Mijazakija i trenutno dominantnih američkih ostvarenja, zbog čega uopšte i razmatram ideju da bi se motiv ovog postupka mogao tumačiti i kao jedna drugačija poruka ovog stvaraoca svetu.

Mijazaki je više puta tokom svoje karijere, kao snažan zagovornik očuvanja zanata tradicionalne animacije, izrazio svoje nezadovoljstvo kretanjem industrije ka više komercijalizovanom pristupu vođenim profitom.

Ako pravite film razmišljajući o novcu, taj novac nikad neće doći. Morate imati apsolutnu želju da nešto prenesete”, jedna je od njegovih poznatih izjava. Za IGN je 2014. godine, u artiklu „Hajao Mijazaki o tome šta za njega znači uspeh”, istakao: „Mislim da su filmski stvaraoci koji gledaju na publiku kao na kupce ili potrošače nekompetentni i vredni prezira”.

Stoga, ovaj film je možda i svojevrstan oblik borbe umetnosti protiv konzumerizma, te iskrenog stvaralaštva protiv proizvodnje filmova poput robe. Napomenula bih i da je ovo prvi tradicionalno animirani Giblijev film, a i prvi koji je Mijazaki režirao još od crtanog „The Wind Rises” iz 2007. godine. Da li je onda ovo poslednja poruka koju Mijazaki želi da nam pošalje? Želim da verujem da jeste, s obzirom da mu nikada nije bio problem da podigne glas u vezi nekog društvenog problema.

Takođe, želim da se ovaj crtani film izbori još jednom protiv opšteg (i pogrešnog) mišljenja da je narod nezainteresovan za umetnost. U svetu gde su nam najdostupniji upravo jednostavni filmovi prepuni klišea za predvidivu instant zabavu, pritom kreirani kako bi se obrtao novac, normalno je da smo na takve naviknuti. A uprkos tome, Giblijevi animei svaki put pomeraju granice i iznova nailaze na ljubav i obožavanje od strane gledalaca.

Zato se postavlja pitanje – kakvu umetnost zapravo želimo da vidimo? Pa i – kako živimo?

Ana Jurišić
Ana Jurišić
U struci pišem kodove, u slobodno vreme novinarske članke.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još