Ukoliko ste imali priliku da pogledate film „Ja, robot“ iz 2004. godine, zasigurno se sećate scene u kojoj detektiv Spuner (odrastao čovek) i Sara (dvanaestogodišnja devojčica) doživljavaju saobraćajnu nesreću. Robot u blizini im priskače u pomoć – međutim, ima vremena da spasi samo jednu osobu. Uprkos suprotnim nagovorima od strane Spunera, robot se odlučuje za odraslog čoveka, zato što je verovatnoća njegovog preživljavanja znatno veća. Ovo ostavlja detektiva duboko povređenog i razočaranog u „moral“ veštačke inteligencije, podstičući gledaoce da se zapitaju nad procesima odlučivanja kod robota.
Dvadeset godina kasnije, vreme nikada nije bilo idealnije za ponovno preispitivanje ovog slučaja iz pop kulture. Nakon nastanka generativnih jezičkih modela (od kojih ChatGPT dominira svojom popularnošću), razvoj sistema veštačke inteligencije se samo nastavlja i čak postepeno produbljuje u domenu razvojne psihologije i kognicije. Samim „moralom“ generativnog AI-a već sam se bavila u jednom tekstu za Zoomer malo nakon nastanka ChatGPT-a, ali je to pitanje već zastarelo, s obzirom da je ovaj jezički model „pojeo“ još mnogo podataka i doživeo brojne izmene.
Zato je bilo od velikog značaja da za realIT check 1.2 postavim dugoročnije pitanje – ono koje uzima u obzir stalan napredak AI modela. Samo pitanje je moralo da zamisli i ono što će se tek dogoditi u ovoj oblasti nauke, pa je moja sagovornica u ovom slučaju bila Petra Vidaković Cvetković, master filozofije sa radom na temu „Problem ličnog identiteta i veštačka inteligencija“. S obzirom da pokušavamo da odredimo gde će biti razlika između nas i veštačke inteligencije kada je u pitanju donošenje odluka, pre svega sam želela da znam kako vidi razliku između racionalnosti (epiteta koji često vidimo uz robote i veštačku inteligenciju) i razuma (sa kojim često opisujemo zdravu ljudsku jedinku).
„Za potrebe odgovora na ovo pitanje mogla bi poslužiti sledeća distinkcija – ovde ću se donekle osloniti na Rolsa – dok bi sfera racionalnog obuhvatala logičko-analitičke sposobnosti, objektivnost, kalkulacije i u krajnjoj liniji usmerenost na verovatnoću, sfera razumnog je šira i obuhvata etičke vrednosti, fokusira se na dugoročni ishod, na rešenja koja su šire prihvatljiva, i prilagođava racionalno ponašanje specifičnijem kontekstu. Primera radi, u izboru posla racionalno je usmeriti se na optimalne ishode uopšte – poziciju koja zadovoljava što veći broj naših uslova u što većoj meri. Ukoliko je mana tako dobro plaćenog radnog mesta naša neefikasnost u svim drugim sferama našeg života, primera radi da ne možemo da završimo studije i da ne stižemo da vidimo porodicu i prijatelje zbog nedostatka vremena, onda je razumnije odabrati neku opciju koja donosi manju platu sa kraćim radnim vremenom ili prikladnijom lokacijom“, ističe Vidaković Cvetković, i dodaje da je, po njenom mišljenju, racionalnost u odlučivanju više usmerena na optimalno donošenje odluke u skladu sa idealizovanim faktorima, dok razumno razmišljanje podrazumeva zdravorazumsko odlučivanje i fleksibilnost.
MOŽE LI SE PRIČATI O RAZUMU?
Ono što karakteriše aktuelne AI sisteme su algoritmi mašinskog učenja zasnovani na raznovrsnim matematičkim principima i teorijama. To nas asocira na gorepomenutu racionalnost, ali sa uplivom znanja iz psihologije i sve širih testiranja u oblasti AI-a, upitno je da li je razum zaista nedostižan (iako smo intuitivno skloni verovanju da nije). Vidaković Cvetković o tome govori sledeće:
„Algoritmi nam služe da programiramo – ispisujemo, modelujemo, (re)kreiramo i mapiramo procese – bilo da su to elementi nekog digitalnog objekta ili interakcija više objekata. Odnos imitacije i originalnog ponašanja je zanimljivo pitanje jer ne samo da i mi sami štošta imitiramo, već je to i osnov vaspitanja koje za cilj ima da mi sami u budućnosti postupamo na određeni socijalno prihvatljivi, razumni, i hvale vredan način. Kako se četbotovi, roboti i pretraživači obučavaju, u tom pogledu se AI ne razlikuje mnogo od nas, naprotiv, mnogi bi rekli da je obuka algoritama suštinski nalik na vaspitavanje dece, ljubimaca i slično, samo primenjen na novi entitet i u malo izmenjenom obliku.“
Međutim, ono što nam se čini najdalje i najteže za dostići jesu svest i svesnost kod AI-a u kontekstu razuma, kao i njihova mogućnost da nas doveka dele od veštačke inteligencije.
„Pitanja svesti i svesnosti su sasvim druga pitanja, koja se u najvećoj meri tiču fenomenologije sopstva. Možemo imati vrlo jake razloge da mislimo da AI nema ili da nikad neće imati ni fenomenologiju prvog lica, ni ličnost, ni svest ili svesnost, jer, recimo, verujemo u biološke osnove fenomena svesti a AI nema organski nervni sistem ili odgovarajući funkcionalno izomorfni sistem. Ili, kako se pitao Hilari Patnam, ako bi Marsovci imali tela od silikona i živeli, radili i umirali, osećali radost i bol baš kao i mi, da li bismo im odrekli da su živi, umni ili svesni? Svest nije empirijski proverljiva u tom smislu, ali je mi u slučaju ljudi, i još nekih drugih organskih bića pretpostavljamo na osnovu našeg iskustva, što je za naš način života sasvim razumno“, naglašava Vidaković Cvetković i iz toga izvlači sledeći zaključak: „Razum je svojstvo ili sposobnost koja se tiče ponašanja, odlučivanja, rešavanja problema, vrednovanja i tome slično jer podrazumeva određene kognitivne kapacitete, dok su svesnost i svest subjektivna iskustva. U ovom smislu, svest i svesnost ne smatram stubovima samog razuma, ali su ključni za ljudsko iskustvo.“
ISKUSTVO KAO ORUŽJE MORALA
Upravo razvojno iskustvo koje nas trenutno razdvaja od AI-a je ono što Vidaković Cvetković vidi kao tačku preloma kada je u pitanju poznata scena iz filma „Ja, robot“:
„Interesantno je to što bi mnogi etičari voleli da svuda oko nas postoje nepristrasni delatnici i sudije koji baš poput robota mogu „iskalkulisati” pravdu, dok je sa druge strane većina ljudi odrastala sa svešću o praksi da se u rizičnim situacijama i tragedijama prvo spašavaju žene i deca, i rekli da je to ispravno čak i ako ne umeju da objasne zašto to misle. Iz evolutivnih, dakle bioloških razloga (kojima roboti nisu podložni) mi smo instinktivno posebno osetljivi na decu i druga ranjiva bića. Možda treba prozerti kroz instinkte – biti stava da je tragedija uvek tragedija – bez obzira na pol, starosnu dob ili neku drugu odrednicu – verovati da je svačiji život vredan. Sa druge strane, možda su naši instinkti i sklonosti, ukoliko ih shvatimo kao faktor pristrasnosti odluke, upravo ono što sačinjava biološku osnovu morala. Mnogi bi rekli da je to adaptivno vredno i na osnovu toga ispravno, jer u situacijama kada smo u panici ili pod prtiskom ne možemo da procenjujemo ispravnost postupka, nego samo reagujemo, i da je to ono što spašava živote – koji su od najvećeg interesa.“, ističe, ali posmatra to i iz drugog ugla: „Međutim, biološki i fiziološki razlozi mogu i da nas učine manje autonomnim delatnicima, manje odgovornim, ali i manje moralnim – obično je neuračunljivost pod dejstvom neke supstance razlog da nekoga ne smatramo podjednako ili uopšte odgovornim i krivim za neki neprihvatljivi postupak nasuprot situaciji u kojoj bi u trezvenom stanju isto postupio, a ovo podleže velikim zloupotrebama.“
DA LI ĆE AI POSTATI LJUDSKO BIĆE?
Na osnovu svih ovih znanja, pitanje nad kojim stoje i laici i naučnici na kraju je mogućnost postojanja generalne veštačke inteligencije – odnosno one koja bi hipotečki kompletno imitirala ljudski način razumevanja i učenja. Pitanje koje sam sa najvećom radoznalošću postavila svojoj sagovornici upravo je – da li bi i dalje postojala neka suštinska razlika između čoveka i veštačke inteligencije, ukoliko zanemarimo da je jedno sazdano od belančevina a drugo od tranzistora i mikročipova?
„Ako je pomenuta izrada kompletnog nervnog sistema u hipotetičkom scenariju doslovno potpuna, pitanje je da li je onda to uopšte imitacija ljudskog organizma samo zato što takvo telo nije rođeno nego izrađeno, i da li bi tu onda išta bilo veštačko; ili pak imitacija nikad nije potpuna jer telo koje nije rođeno nema odgovarajući razvojni put i trajanje“, odgovara Vidaković Cvetković, a o razlici u mišljenjima govori sledeće: „Neki vernik bi rekao da AI sistemi i mi nikad nećemo biti isti jer smo mi sjajna Božja kreacija i da je grešna i isuviše gorda sama pomisao da smo drugim putem nego onim koji je Bog osmislio uspeli da stvorimo nama ravnopravnog čoveka ili čovekoliko biće; neki ateista bi se šaljivo podsmehnuo rečima Biblije o tome kako Bog pravi ljude po svom obliku, zaključujući da su ljudi Bogovi, ili ako su čitali Ničea, da smo Boga mi ubili; dok bi šef neke korporacije rekao da AI i mi nismo nimalo jednaki jer su ljudi izuzetno skupi, spori i propadljivi.“
„Pojedine sličnosti sa AI-em nas ne čine identičnim njima jer postoji mnogo kriterijuma po kojima se razlikujemo. Mogu da usisavam kuću i ja, a može i Roomba usisivač, tu smo jednaki u pogledu radnje koju vršimo, i oboje nešto činimo – ali se razlikujemo u brzini, načinu izvršavanja operacije, količini znoja, dosade, i mnogo čemu drugom. To kako ćemo se deklarisati i kako ćemo formalno uspostaviti naš odnos sa AI-em zavisi od nekih mnogo većih javnih figura koje se bave politikom, pravom, inženjerstvom, itd. ali metafizički gledano, nema suštinskih novosti i sve velike zagonetke prate nas od kada je sveta i veka, a novi entiteti i dalje nastaju, nestaju i menjaju se. Kapaciteti ljudskog samoljublja će možda doprineti da zaista najadaptivnije postupimo u budućnosti, ko zna šta nas čeka!“, zaključuje Vidaković Cvetković.
Naslovna fotografija: Freepik / pikisuperstar
Ovaj članak proizveden je uz finansijsku podršku Evropske Unije.
Njegov sadržaj nužno ne odražava stavove Evropske Unije.
