Omladinskih BRIGAda No6: Martinović, deca i ljubimci

U trenucima kada diskutujem s nekim o politici i pokrene se tema parlamenta, sagovornik se začudi kad čuje da povremeno pratim sednicu Skupštine. Laik bi mislio da su te sednice monotone i propraćene temama koje su teške za razumevanje. Čovek „od kulture“, međutim, zna da su više treš nego bilo šta drugo. Od kamena sa Kosova do psovanja u mikrofon, čini se da su se zidine stare skoro sto godina svega nagledale. Situacija od prošle nedelje nije izuzetak toga.

Moja malenkost je bila zauzeta nečim tog dana, tako da sam bila udaljena od svog TV ekrana, ali jesam čula da se nešto desilo u Skupštini i videla sam sliku poslanika okupljenih oko centra prostorije. Posle sam imala priliku da pročitam detaljnije vesti o tome kako je Aleksandar Martinović napao određene poslanike tokom svog monologa. Prozivao je, konkretno, poslanike koji nemaju decu. „Hoćete da sad nabrajamo koliko ko od vas niti je u braku, niti ima decu, nego umesto dece hrani kuče, hrani mače, zlatnu ribicu i tako dalje“, rekao je u svom obraćanju opoziciji. Nakon toga su usledile tenzije, udaljavanje Ćute iz sale, kao i prekid sednice. Koliko god bilo uvredljivo, ovakvo ponašanje nije novina za Skupštinu, s obzirom da postoje brojne kompilacije uvreda, napada i bahaćenja poslanika na internetu. Toliko je prisutno i normalizovano da je donekle postalo predmet sprdnje građana. Narod je otupeo na to.

Ipak, ne treba zanemariti težinu reči Aleksandra Martinovića. Određena implikacija između redova postoji, a to je da ukoliko nemaš decu, možeš samo da ćutiš i da se ne žališ za određene teme koje su pre nedelju dana bile deo dnevnog reda parlamenta. Tvoje mišljenje ama baš ništa ne znači jer nisi blagosloven znanjem i iskustvom posedovanja jednog, dvoje ili više dece. Kao da je za stanje u društvu potrebno išta drugo nego posedovanje dva para očiju. Ne gledajući čak ni to za trenutak, još gora je sama implikacija da je neko inferiorniji samom okolnošću da „nema ništa“, jer za razliku od Martinovića nema koliko već dece.

Ovakvo razmišljanje je odraz zatucanosti i određene vrste konzervativnog verovanja, ali Martinović nije izuzetak društva u Srbiji. Svako veselje mnogi isčekuju u strepnji od rodbine koja postavlja lična pitanja koja ih se ne tiču. Onda familija dobronamerno daje savete, a verovatno ne zna ni koju si školu završio/la. Bezbroj puta sam u svojoj okolini slušala slične sentimente koje vuku Martinovićeve misli, čak i od strane edukovanih ljudi. Ti sentimenti govore o biološkom satu, neispunjenosti života i onog čuvenog: „Ma promenićeš ti mišljenje“.

Loza se mora nastaviti, hteli ili ne, mogli ili ne.

Možda je Martinović samo želeo da pomogne kolegama iz opozicije, tako što im je podelio po koju konstruktivnu kritiku. „Dobronamerne“ izjave se govore već decenijama, čini se. Činjenica da tema ljudi koji nemaju (ili konkretno ne mogu da imaju) decu postoji već neko vreme, govori nam zbirka pesama „Tražim pomilovanje“ naše drage pesnikinje Desanke Maksimović. Napisana 1964. godine, opisuje nam razgovor koji pesnikinja vodi sa carem Dušanom i šire, sa njegovim zakonikom. Zbirka poseduje preko 60 rodoljubivih pesama, jedna polovina njih je napisana iz perspektive cara, a druga iz perspektive lirskog subjekta, odnosno pesnikinje. Pesme lirskog subjekta počinju sa rečima „tražim pomilovanje“ i u svakoj pesmi dalje u stihu opisuje nesrećne okolnosti pojedinaca u društvu. Traži oproštaj za svakog od njih tako što poziva na ljubav i empatiju. Jedna od tih pesama je „Za nerotkinje“, koja govori o ženama koje ne mogu da imaju decu.

Blagorazumevanje tražim
za žene koje nisu dale bogu božije ni caru carevo,
koje nisu zanihale u kolevci dete,
za neblagoslovene,
za žene koje pred sobom nose transparente snova i mašte,
u čijem krvotoku samo pesme šume,
za one čija srca plode mirisi i žubori vode,
čija su naručja puna samo oblaka,
koje kao ptice nad zemljom prave gnezda
i vodeno cveće lepote rode.

Za svakoga koji izlazi iz reda
svakodnevna,
naviknuta,
koji opčinjen luta
nekud van druma drevna.

Tražim pomilovanje, dragi care,
za one koje su od mladosti rane
privolele se carstvu poezije,
koje trepere vazdan kao breze,
i mesečinom se zanose kao barka,
za Jefimije, za svete Tereze,
za svaku Safo i Jovanku od Arka,
za sve zanete i nedovršene,
i za mene.

Pesma je upečatljiva kao i sve druge u zbirci, ali se razlikuje po jednoj okolnosti. Za razliku od drugih, ova pesma se ne otvara stihom: „Tražim pomilovanje“. Umesto toga, imamo sintagmu „blagorazumevanje tražim“. Ona ne traži oproštaj već razumevanje, i od cara, i od društva koje osuđuje ljude (pogotovo žene) zbog nemogućnosti da rađaju decu. U trenutku pisanja pesme, stigma zbog toga što je neka žena „nerotkinja“ bila je posebno prisutna. Suština tvog postojanja se jedino sastojala od toga da nastaviš dalje lozu i prezime svojih predaka, a ukoliko žena „uskrati“ tu mogućnost svom suprugu, biva osuđena kao baksuz koji je zatvorio kuću. Navedeni drum drevni predstavlja unapred utaban put za ljude poput i same pesnikinje, koja nije mogla imati decu. Poruku treba dodatno proširiti. Niko ne treba da traži oproštaj za decu koju nema, bilo da ne može ili ih jednostavno neće. Posebno ne treba tražiti pomilovanje od predsednika, od Martinovića ili bilo koga drugoga.

Teške reči nisu dugo ostale na svom mestu, već su morale da se koriguju i to od samog vrha države. Ubrzo nakon izjave Aleksandra Vučića da će Martinović uputiti izvinjenje javnosti za nanetu štetu, on je to i učinio. „Žao mi je ako je bilo koga moj govor povredio i naneo mu bol.“, rekao je. Žao mu je ako je nekoga povredio i time je oprao sebe, iako je tehnički prebacio odgovornost na ljude jer su se uvredili. Dodatno, nije se izvinio poslanicima koje je direktno vređao. Umesto toga, izvinjenje je bilo dato i predsedniku države. Deluje kao da ga je razočarao, ali šta ćeš, „ponele ga emocije“, kako je rekao.

Tenzije su se (valjda) smirile. Koliko je predsednik razočaran je upitno, ali sad je sve u redu, nakon što je on preuzeo stvar u svoje ruke.

Ipak treba smiriti ponekad stranačke kolege kada se zanesu. Narod ne treba da brine, kolege ne ujedaju. Neće vam oni ništa, lepo su pripitomljeni. Martinović je i kuče, i mače, i zlatna ribica. Sve to mora biti istovremeno, a zna se čiji je ljubimac.

Naslovna fotografija: N1

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još