Sintija Vejd: Demokratiju moramo da čuvamo, pazimo i hranimo kako bi ona uspela da opstane

Na nedavno završenom A.N.F.I.TEATAR festivalu Kraljevčani su imali priliku da ugoste američku režiserku i Oskarovku Sintiju Vejd, producenta Metjua Sajreta iz Sjedinjenih Američkih Država, kao i ženu koja je ponela jednu od glavnih uloga dokumentarnog filma „The Flagmakers“, Radicu Marković. Projekcija filma se održala u 17.00 časova u bioskopu „Kvart“, nakon koje je usledila i panel diskusija.

„Svaki čovek je samo trenutak u vremenu, zastave su vekovi“

Dokumentarni film „The Flagmakers“ je objavljen 2022. godine u režiji Sintije Vejd koja je 2008. godine osvojila Oskar za najbolji kratki dokumentarni film, i nagrađivane autorke Šeron Lis, iznosi priču o američkom društvu i življenju „američkog sna“. Postavlja brojna pitanja: Kome pripadaju simboli američke zastave? Šta se dešava u Americi dok se nasilje krije iza zvezda i pruga na plavoj tkanini? Koji je značaj imigranata za američko demokratsko društvo, kada je anti-imigrantsko raspoloženje izbilo na površinu? Na ova i mnoga druga pitanja odgovor daje film kroz životne priče radnika najveće fabrike zastava u Americi „Ider fleg“ u Ouk Kriku u Viskonsinu.

„Ider fleg“ je najveća kompanija zastava u Americi koja godišnje proizvede više od 5 miliona zastava za svetsko tržište, od nacionalnih, do religijskih zastava. Radnici su uglavnom imigranti koji su se doselili u Ameriku iz čitavog sveta: Kine, Iraka, Bosne, Alžira, Maroka, i tako dalje. Sve radnike nadgledala je žena iz Srbije, Radica Marković, koja se iz okoline Raške sa početkom rata u Bosni sa svojom porodicom seli u Ameriku: „Sa svojim mužem sam se 1993. godine preselila u Ameriku. Koincidencija je da sam počela da radim u ovoj kompaniji. Muž je radio tu, ja sam znala da šijem, ali nisam znala engleski. Znala sam samo da radim rukama, što je bilo dovoljno“. Podelila je sa publikom kako se plašila da je to nestalan posao i da neće znati šta će dalje onda kada bude naprvavljeno dovoljno zastava, a onda kroz šali dodala: „Ali evo, i trideset godina kasnije još uvek nije sašiveno dovoljno zastava“.

Radica kaže da su zastave bile samo način da preživi do trenutka kada je pogledala film „Not without my daughter: „Otišavši iz Srbije, krenuli smo od nule. Šivenje zastava je bio način da ja svojoj porodici obezbedim hleb na stolu. Međutim film me je podstakao da razmišljam o zastavama. Zastave imaju život koji im utkamo kada ušijemo poslednju zvezdu“, objašnjava Marković.

Objašnjavajući situaciju u Americi, producent Metju Sajret kaže da se i u filmu jasno ističe da postoje dve Amerike – Amerika nekad i sada: „Živimo u ratu zastavama i to me uznemiruje. Zastave nekada i zastave sada nose drugačiju poruku. Kada vidimo zastavu, možemo prepoznati „temperaturu u državi“, one su indikatori većih problema. Nostalgičan sam za zemljom u kojoj sam živeo“, priznaje Sajret.

Kao najveću brigu u radu na dokumentarnim filmovima koji govore o ljudima, kao najveći strah Sintija Vejd ističe to da se plaši reakcije onda kada bude prikazala finalni proizvod ljudima koji se pojavljuju u filmu: „Pričamo o vrlo osetljivim temama, kao što su crnačka prava ili kampanja #bluelivematters sa kojima moramo biti oprezni da ne bismo posejali ideju nacionalizma i patriotizma u filmsku umetnost. Važno je da na pravi način ispričamo priču tih ljudi.“, navodi, a potom nastavlja: „Kada radim na filmu, uvek sebi postavljam tri pitanja: zašto ova tema, zašto sada i žašto ja. Na poslednje je najteže dati odgovor“.

Sintija je pričala o procesu rada na filmu, i tom prilikom izjavila da „nekada vi odaberete film, a nekada film odabere vas“: „Film je taj koji određuje kada će biti završen. Kada zaboravim na to, film me sam podseti. Ovaj je trebalo da bude završen rascepom američke zastave“, kaže Vejd o sceni koja metaforično prikazuje urušavanje demokratičnosti u Americi. Ona nastavlja: „Međutim, onda je Radica trebalo da se ponovo vrati u Srbiju, i moja saradnica na ovom filmu, Šeron Lis, kaže da ne možemo, a da i to ne stavimo u film. Tako je film sam odlučio kada će se završiti“.

Ovu scenu je prokomentarisala i publika, rekavši da je to divan metaforički zatvoren krug: „Dve stvari su me dirnule u ovom filmu, a to su trenuci izneverenog očekivanja. Kada sam videla pocepanu zastavu, zaista sam očekivala da će biti zakrpljena, drago mi je što nije, jer bi joj to dalo potpuno drugačiji, banalan smisao. Drugi momenat je gde se metaforički pojavljuje paralela dve žene koje odlaze u penziju. Jedna je Amerika ono što je bila, a druga je Radica. Njen povratak u Srbiju filmu daje potpuno drugu dimenziju. Osvežilo me je “, glasio je komentar iz publike.

Rediteljka se osvrnula na pitanje demokratičnosti u Americi koji je u filmu prikazala detaljem nalepnice za lomljiv sadržaj na kutiji za isporuku zastava: „Stavljam aluziju na podelu na nas i njih u demokratiji. Nalepnica sadrži iskrenu brigu o demokratiji. Moramo da je čuvamo, pazimo i hranimo kako bi i ona uspela da opstane“.

Teodora Brkić
Teodora Brkić
Studentkinja novinarstva, radoholičarka i knjigoljubac. Ako ne znate gde je, naći ćete je u pozorištu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još