Zamislite svet u kome je zajedničko (odnosno deljeno, pristupačno i besplatno) vlasništvo sasvim normalna stvar. Gde u proizvodnji i distribuciji svega što je korisno i napredno primat ima kolektiv u odnosu na pojedinca. Gde se ulažu zajednički napori i kreativnost da se već postojeći izumi čovečanstva dodatno poboljšaju zarad boljeg sutra.
Nekima će na osnovu opisa pasti na pamet termin komune, u onako čistom i prostodušnom obliku u kom je zajednički zamišljaju komunisti, anarhisti i pripadnici brojnih drugih levo-orijentisanih struja. Drugima će, pak, prva asocijacija biti „open source“ zajednica, odnosno ogromno neformalno društvo tehničara, programera, naučnika i dizajnera koji svoje slobodno vreme ulažu u stvaranje, nadograđivanje, izmenu i druge oblike doprinosa hardveru i softveru otvorenog koda, inače poptuno besplatnom. realIT check 1.5 upravo treba da poveže ova dva pojma, tako da napravi optimističnu paralelu kritici društva u realIT check 1.1 članku.
Za priču o besplatnom računarskom i informatičkom vlasništvu slobodnom za izmenu i njegovim prednostima kao sagovornika sam odabrala Dalibora Dobrilovića, redovnog profesora na Tehničkom fakultetu „Mihajlo Pupin“ na katedrama za informacione tehnologije i softversko inženjerstvo, inače velikog ljubitelja tehnoloških inovacija i naučne fantastike.
„Sagledajmo tehnologiju i njen sve brži napredak kao nešto što je neminovno, nešto što se ne može izbeći. Pokušajmo da analiziramo pojave koje se možda nalaze na samim marginama svetskih dešavanja, ali svakako zauzimaju svoje mesto i daju svoj doprinos u opštem tehnološkom napretku, pa što ne reći i razvoju društva. Reč je o open source hardveru. U svetu tehnologije, gde je napredak, a tako i pojava novih koncepata sveprisutna, jedna od veoma zanimljivih pojava dolazi iz sveta open source principa. Pojam open source je prvobitno bio povezan sa softverom, ali danas sve više postajemo svesni potencijala koji ovaj model može doneti i u svetu hardvera. Zanimljivo je analizirati kako sve open source hardver može doprineti boljoj budućnosti za ljude i tehnološkom napretku. Da li može da pomogne boljem pristupu inovacijama, smanjenju troškova i stvaranju novih patenata i proizvoda?“, započinje Dobrilović.
NASTANAK I EVOLUCIJA
S obzirom da je svakoj velikoj priči o društvenom napretku, bilo istinitoj, bilo fiktivnoj, potreban istorijski kontekst, Dobrilović daje kratak uvid o istoriji samog open source koncepta, ali i kako je došlo do razvitka pomenutog open source hardvera:
„Preteča ove ideje je open source softver koji je nastao pre i to kao deo tehnološkog pokreta koji je započeo krajem 20. veka. U to vreme su programeri i programerske zajednice shvatile da je deljenje koda i omogućavanje drugih da unapređuju i koriste softver korisno ne samo za programere, već i za širu javnost. Jedan od pionira open source softvera bio je Ričard Stalman, koji je 1983. godine započeo razvoj GNU operativnog sistema sa ciljem da stvori potpuno slobodan softver koji bi mogao da bude modifikovan i deljen od strane drugih. To je, između ostalog, postavilo temelje za dalji razvoj softverskih sloboda. Takav pristup kasnije je doveo do pojave Linux sistema, što je možda i najpoznatiji primer open source softvera“, govori i dodaje sledeću zanimljivost o nastanku open source hardvera:
„Kao ideja nastao je početkom 21. veka. Shvatanje suštine open source hardvera može se dobiti na osnovu Izjave o njegovim principima (OSHW verzija 1.0) u kojoj se navodi da je, citiram, open source hardver onaj čiji je dizajn javno dostupan kako bi svako mogao da proučava, modifikuje, distribuira, pravi i prodaje dizajn ili hardver zasnovan na tom dizajnu. Izvor hardvera, odnosno dizajn od kojeg je napravljen, dostupan je u formatu koji je najpogodniji za modifikovanje“.
KAKO I ZAŠTO ZAJEDNICA DOPRINOSI?
Pitanje koje se takođe postavlja kada radnja priče postane dovoljno komplikovana (ali i zanimljiva!) jeste – kako? Pre svega, Dobrilović objašnjava kako pojedinci vrše doprinos u ovakvim projektima.
„Open source softver, kao nešto što je stvoreno u isključivo elektronskom obliku, može se lako preuzeti od strane bilo kog zaineteresovanog pojedinca. Open source hardver se ne može na taj način preuzeti. Ali, ako pojedinac, koji pored kreativnosti ima i želju da svoje znanje podeli sa drugima, napravi neki projekat koji objedinjuje hardver i softver, može ga učiniti projektom otvorenog koda.“, ističe Dobrilović, a zatim pojašnjava:
„Kako je to moguće? Stvaralac tog projekta može sve njegove nacrte, šeme učiniti javno dostupnim. Zatim, može sastaviti listu materijala koji po pravilu treba da bude niske ili što niže cene, i što je mnogo važnije, lako dostupan. To jest, da ga bilo koja druga osoba, koja želi da kreira taj projekat, može lako kupiti. Naravno, softver koji je neophodan za funkcionisanje tog projekta, tog hardverskog sklopa, takođe treba da bude javno dostupan.“
Jedan od dobrih i pristupačnih primera koje kasnije navodi upravo je Arduino: „To je mikrokontrolerska razvojna ploča zasnovana na konceptu open source hardvera, gde su dizajn ploča, šeme, i softver javno dostupni. Svako može da preuzme te resurse, prilagodi ih, proizvede sopstvene ploče, ili razvije dodatke“. Arduino je dostupan i u kućnoj varijanti, a prisutan je i u stručnom obrazovnom programu.
VEĆ SMO NA POLA PUTA
U realIT check 1.1 članku istakla sam probleme političko-ekonomskog sistema i prevelikog udela korporacija u oblikovanju sudbine tehnološkog sveta, ali ono što tada nisam spomenula upravo jeste struja ljudi koja je spremna da se svojim altruističkim radom doprinese razvoju zajednica koje promovišu jednakost, a možda čak i te magične globalne komune.
„Kako inovacija ne bi bila prepuštena samo moćnim korporacijama i državnim institucijama, postoje male grupe istomišljenika koji se organizuju u okviru mejkerskih organizacija i fablabova“, ističe Dobrilović, a zatim pojašnjava navedene pojmove:
„Mejkeri koriste svoje kreativne i tehničke veštine da dizajniraju i stvaraju nove proizvode ili prototipe. Ovaj pokret se temelji na filozofiji da svi mogu da postanu kreatori tehnologije, a ne samo potrošači. Mejkeri koriste razne alate i resurse, uključujući 3D štampače, mašine za lasersko sečenje, robotiku i elektroniku, kako bi kreirali fizičke uređaje, ali i softverske projekte. Fablabovi su svojevrsna utočišta ili, možemo reći, baze za takve ljude. To su prostori opremljeni različitim alatima i mašinama koji omogućavaju ljudima da prave prototipe, uređaje ili čak proizvode u malim serijama. Pružajući, na taj način, sposobnost realizacije svojih ideja mnogim entuzijastima.“
Fablovi zaista zvuče kao zajednice u kojima se najpre pita kolektiv, a mejkeri kao odgovorni i posvećeni članovi iste. Da li postojanje ovakvog načina razmišljanja znači i postojanje potencijala za stvaranje boljeg sveta? Po tom pitanju, Dobrilović smatra sledeće:
„To dovodi do svojevrsne demokratizacije tehnološkog stvaralaštva, što pojedincu, bez obzira na njihov socijalni status ili obrazovanje, pruža mogućnost da postane proizvođač ili inovator, i da se ostvari u oblasti tehničkog stvaralaštva. Kvalitet samog proizvoda biće ocenjen od strane ostatka zajednice, tako da se može reći da mejkeri, fablabovi i slični pokreti često praktikuju meritokratiju, jer vrednuju i odaju priznanje ljudima na osnovu kvaliteta njihovih doprinosa i rešenja. I pored ovoga, za pomenute pokrete nije strano ni uzajmno pomaganje i deljenje znanja, kako bi se mlađi ili neiskusniji članovi ospobili i napredovali u svom radu, a tako dali i bolji doprinos celoj zajednici, društvu, ali i drugim pojedincima.“
Kada se osvrnemo na pomenut doprinos obrazovanju, zanimljivo je istaći i da su programi za učenje programiranja, Scratch i Blockly Games, pomenuti u prethodnom, realIT 1.4 članku, takođe open source.
Ovu priču Dobrilović završava na sledeći način: „Sećam se jednog naučno-fantastičnog stripa, koji sam čitao u osnovnoj školi ‘83. ili ‘84. godine. Radi se o Laseru, u njemu je bila jedna epizoda, za koju sam odavno zaboravio kako se zove, čak i koji je glavni lik u toj epizodi. Sećam se samo da je glavni protagonista u toj ilustrovanoj priči imao mašinu koja može da reprodukuje druge stvari. Epizoda se završava, ako se dobro sećam, tako što on poklanja tu svoju mašinu drugom protagonsiti, ali ne pre nego što za sebe ne napravi još jednu kopiju iste mašine. Često, kada vidim 3D štampač, setim se ove priče. To važi i za open source hardver, zar ne?“
Ja bih rekla da važi, a takođe bih rekla da to važi i za svaki drugi proizvod ili, uostalom, znanje koje posedujemo a smatramo važnim, koje nesebično delimo drugima. Cilj zajednice koja promoviše razmenu resursa i međusobno pomaganje upravo je u srećnom kraju za sve, u kome mi kao pojedinac ništa ne gubimo davanjem.
Naslovna fotografija: Pexels / Google-Deepmind
Ovaj članak proizveden je uz finansijsku podršku Evropske Unije.
Njegov sadržaj nužno ne odražava stavove Evropske Unije.
