Da li čitaš? – odveć je zastarelo pitanje danas, kada smo svesni da je moguće upijati jednako pun i intelektualan sadržaj i putem drugih oblika medija – poput filmova, stripova, audio knjiga, podkasta i tako dalje.
Međutim, pitanja koja je izuzetno nužno postaviti jesu – Koji sadržaj upijaš? Na koji način ga upijaš? Detaljno, iscrpno, ili pak preletiš preko istog?
Vrlo je moguće da će većina ljudi i ovaj ovde priložen tekst pročitati samo u delovima, površno, možda iz nedostatka vremena i pažnje, a možda i iz uverenja u sopstvenu sposobnost da suštinu izvuče iz nekoliko rečenica. Pojam kojim bi se mogli povezati svi koji će to učiniti ali i, da izbegnemo postavljanje individualne krivice, gotovo svako ko je žrtva današnjeg ubrzanog načina života, preplavljenog milionskim informacijama sa veba, jeste upravo TLDR generacija.
Pojava se, očekivano, proširila mnogo dalje od individua koje su se našle da skraćuju obiman sadržaj. Većina se korporacija, al i kvazi naučnika i političara danas služi činjenicom da pobeđuje ono što privlači najviše pažnje, ali i da se skraćivanjem sadržaja može manipulisati širokim narodnim masama. Ne samo da na sve strane možemo videti naslove koji se razmeću neproverenim statistikama, privlačnim citatima iz sumnjivih izvora, i laičkim tvrđenjima u odelu nauke, nego su kreirani i softverski alati uz pomoć kojih možemo sami zadovoljiviti svoje TLDR potrebe bez dokonih skraćivača ili kompanija, putem upitnih algoritama. Opasnost ovoga itekako je primećena i diskutovana na internetu.
„Teško je pročitati bilo šta od bilo koje supstance kada ste postepeno trenirali svoj mozak da čita sitne delove teksta. Masni, zapaljivi naslovi i pojednostavljena rešenja – takođe dizajnirana da nas zadrže da grickamo posle vremena za spavanje… Dizajnirana da se osećamo siti i “informisani”, ali koja na kraju doprinose intelektualnoj pothranjenosti koja je i nezadovoljavajuća i opasna„
navodi Merijen Vilburn u svom članku TLDR kultura pravi idiote od svih nas – čak i od baštovana, pokazujući da je ovaj problem sveprisutan.
Takođe, ovo naglašava našu povodljivost i težnju ovakvom ponašanju zarad sticanja osećaja da smo moćni i da je stručno znanje iz svih oblasti samo na korak od nas.
Tikue Anazodo, u svom članku „TLDR generacija” iz 2016. godine ističe sledeće:
„Sa toliko kreatora sadržaja koji se bore za našu pažnju, nesvesno smo postali moćne mašine za sažimanje, koje neprestano traže najbrže puteve do sticanja znanja. Ovo je dobro za naš razum, ali na kraju problematično iz više razloga za koje mislim da su i meni postali mnogo izraženiji tokom ove izborne sezone. Odlučujemo se za najzanimljivije stvari, a kreatori sadržaja i medijski lukave političke kampanje to efikasno iskorišćavaju. Često formiramo mišljenja jednostavno čitajući privlačan naslov bez čitanja sadržaja ili gledajući video klip izolovano i van konteksta„.
Problematika koju on dotiče znatno je starija od TLDR trenda i, uopšte, globalno povezane mreže. Posebno se javlja u političkim ili naučnim debatama, a tiče se upravo citiranja van konteksta (na koju se, na engleskom, može referirati i izrazima kontekstomija ili rudarenje citata). To predstavlja neformalnu zabludu u kojoj je odlomak uklonjen iz materije na takav način da se iskvari njegovo nameravano značenje. Prema teoriji, argumenti zasnovani na ovoj zabludi obično imaju dva oblika:
Prvi je takozvani straw man argument, koji uključuje citiranje protivnika (neistomišljenika) kako bi se pogrešno predstavio njihov stav, a onda i lakše opovrgao. Drugi oblik je apel na autoritet, što podrazumeva citiranje istog na tu temu van konteksta, kako bi se autoritet pogrešno predstavio kao podrška određenom stavu.
Dovoljno je da na trenutak mućnemo glavom nakon svega prethodno pomenutog, pa da nam bude jasno koliko je lakše danas, sa generacijom koja želi instant stavove, instant struku ali i instant mudrost, svesno ili nesvesno, progurati ovaj sistem delovanja. S druge strane, ako poznajemo činjenicu da se, u ovom stanju, od nas očekuje da imamo mišljenje, da menjamo stvari oko sebe, da stvorimo vreme koje ne postoji, ali i da budemo kompetitvni na tržištu rada, logično je da ćemo pribeći brzim načinima „edukacije”, čak i ako je ta edukacija poprilično manjkava.
Kako se iščupati?
Iako to nije rešenje na sistemski problem, Anazodo u članku, pored kritike, navodi makar polovična rešenja koja bi on primenio na sebi, a o kojima i mi možemo da razmislimo.
Govori nam da se odupremo porivu da podlegnemo pristrasnosti potvrde kada su u pitanju netačne vesti ili postovi. „Jedan privlačan naslov, post ili novisnki članak nije dovoljan da se utvrdi istinitost bilo koje teme ili pitanja, i koliko god bismo želeli verovati da je članak istinit jer potvrđuje naša uverenja, služenje kao podsticaj distribucije lažnih vesti za promociju našeg plana je kontraproduktivno„, ističe.
Preporučuje, zatim, čitanje knjiga ili konzumiranje drugih dugačkih sadržaja. Ukoliko je u pitanju nauka ili disciplina, kreatori bi trebalo da budu eksperti u oblastima o kojima pišu.
Sve ovo zahteva više vremena, i, prirodno sa tim, mnogo više pažnje, što je za većinu ozbiljan izazov, pa je i razumljivo ukoliko u lošem društvu nastavljaju sa lošim navikama kao proizvodom istog. No, to je itekako zdraviji način života, a i način da, iako nismo „informisani” o svemu, zapravo dopremo do suštine onoga čime se bavimo, i koliko toliko poboljšamo samostalno obrazovanje.
TLDR za ovaj članak: Ne čitaj TLDR.
