„Ghosts are dancing“ je predstava čiji koncept i režiju potpisuje kanadski reditelj, dramaturg i dramski pisac Majkl Divajn, koju je domaća publika imala prilike da pogleda na finalnoj večeri festivala A.N.F.I.TEATAR u Kraljevu. Na jednoj od proba razgovarali smo sa Majklom o radu na ovom projektu, kao i njegovoj knjizi glumačkih tehnika „The BoxWhatBox Book“ koja je objavljena prošle godine, a u Srbiji promovisana na pomenutom festivalu.
Za početak, pitali smo ga kako je objavljivanje knjige uticalo na njegov rad sa glumcima, na šta je on odgovorio da je knjiga finalni proizvod dvadesetogodišnjeg procesa: „To je ono što je proizašlo iz načina rada sa glumcima i treninga koji bi im omogućio da koriste sve vrste vokabulara koji poseduju“. U nastavku, Divajn objašnjava: „Neretko glumci samo pričaju, a to je samo jedan vokabular. Ponekad on može biti i veoma ograničen jezikom – ako glumac priča na srpskom, samo onaj ko zna srpski može da ga razume. Međutim, ukoliko glumci govore telima, pokretima i položajima koji zauzimaju, kao i zvukovima koji nisu reči, glumac može izvoditi predstavu bilo gde, a ljudi iz različitih kultura će ga razumeti“.
„Nema kulture koja ima savršen pristup izvođačima i koja kaže da smo u obavezi da nešto radimo na određen način“, započinje Majkl objašnjavanje kako prištupa radu sa glumcima iz različitih kultura, a potom nastavlja: „Kada se jedna kultura susretne sa drugom, izrodi se nešto potpuno novo“. On povezuje svoj proces sa svojom knjigom: „Sve je podložno promenama. Koristeći igre i „BoxWhatBox“, upoznajem glumce sa procesom i pokušavam da im ga prilagodim tako da im postane rad ugodan“.
On dodaje i da glumci često nemaju slobodu nezavisnosti u procesu rada na nekom projektu: „Njima je rečeno da samo slušaju odredbe režisera, scenografa ili bilo koga drugog ko radi na tom projektu. Po meni glumac mora da bude pametan i nezavisan u tome da načini svoje izbore, a mi kasnije sa njima radimo na probama ili u studijima“. On naglašava kako oblikovanje predstave nije samo stvar autora, režisera ili dramaturga: „To nije stvar hijararhije. Nisu oni sa vrha ti koji treba nužno uvek da donose odluke. Naravno da nam treba neko ko donosi konačnu odluku, odnosno režiser u slučaju predstava. Ali u samom procesu, režiser i glumci su jednaki po tom pitanju“.
„Primenom „BoxWhatBox“ sistema, zadržim ono što je dobro, ono što je loše izbacim, čak iako je to lično meni možda bolje od alternative kojom je zamenjeno. Na današnjoj probi smo napravili izmene koje nisu bile lično moje, već odluke glumačke grupe“, objašnjava Divajn.
Majkl nas je ukratko uveo i u tematiku predstave: „To je adaptacija grčke predstave o trojanskoj kraljici Hekubi. Radnja je smeštena u vreme nakon Trojanskog rata. Troja je izgubila, Grci su pobedili. Ali se pitamo i dalje šta se desilo sa Trojancima. Akcenat je ovog puta na ženama, vojnici su poginuli, ali šta se dogodilo sa ženama? One odlaze u Grčku i postaju robovi, a Hekuba je kraljica bez vlasti“. Divajn kratko zaključuje da je predstava o tome šta je ono što će Hekuba uraditi kako bi se osvetila zbog gubitka kulture, grada i ljudi.
Majkl je odlučio da za ovu adaptaciju izabere da radi sa polaznicima „Malog teatra“ iz Novog Pazara i članovima Grupa Grupe, a za Zoomer otkriva zbog čega je napravio ovakav izbor: „Iz dva razloga. Prvi je jer su oni trenirali sa Grupa Grupom. Vladan Slavković i ja sarađujemo osamnaest godina i on koristi moje metode rada, tako da za mene je bilo lako da im se prilagodim pošto već znaju neke od igara. Imaju stav i talenat, što je važno za rad“, objašnjava on, pa nastavlja: „Drugi razlog je taj što sam pisao predstavu tako da se oseti smisao za humor grčkih Bogova. Trojanski rat počinje tako što jedan čovek oduzme ženu drugom i odvodi je sa sobom u Troju, što je u jednu ruku detinjast razlog za rat. Zbog toga su Bogovi odlučili, ako se odrasli ljudi ponašaju poput tinejdžera, da ih oni i učine tinejdžerima. To je neki vid kazne. Čak i vojskovođe u mojoj predstavi igraju tinejdžeri“.
Čitav rad na predstavi, Majkl opisuje kao veoma zanimljiv, jer ni sam nije znao kako će se odvijati: „Napisao sam predstavu, ali nisam znao ni koliko glumaca ću imati. Zato sam morao da napišem scenario koji je fleksibilan. Kada sam video glumce, promene sam morao da unesem veoma brzo, od otprilike dva ili tri sata, kako bismo počeli odmah sa radom“, kaže on, a zatim nastavlja: „Slavković i ja smo želeli da napišem predstavu koja je politička. Dok publika gleda predstavu, ona može da čuje eho koji odzvanja Rusija – Ukrajina, Srbija – Kosovo. Pošto pričamo o Trojanskom ratu, pojaviće se brojne paralele sa sadašnjom geopolitičkom situacijom koju će publika prepoznati“. Divajn je istakao da politički motivi nisu eksplicitno prikazani u predstavi: „Sve je metafora. Dosadno je kada se sve prikaže na tacni. Ako iznosimo političke činjenice, ljudi će imati osećaj kao da im se obraćamo sa visine, što nije naš posao. Mi smo jednaki. Pozorište je tu kako bi postavljalo pitanja. Ono ne treba da kaže ljudima kako da žive ili razmišljaju. Naš posao je da postavimo pitanja i podstaknemo ljude da razgovaraju“.
Fotografije u tekstu: ANFI festival, promo
