U poslednje vreme svedočimo sve prisutnijoj anti-trans retorici koja više ne dolazi samo iz otvoreno desničarskih krugova, već i iz samih društvenih pokreta za koji se smatra da su feministički ili levičarski. Ova retorika pravi razdor unutar samih pokreta i „trans pitanje“ suprostavlja feminizmu – kreirajući lažni animozitet i minirajući pokret iznutra. Kako bi se suprostavila tendencijama, grupa aktivista i aktivistkinja stvorila je Transfeminističku platformu koja okuplja trans zajednicu, feministkinje i sve saveznike i saveznice koji se suprostavljaju desnoj retorici. O ovoj platformi i važnosti zajedničke borbe protiv desničarskih ideologija za ZOOMER govore Aleksa Milanović i Sonja Sajzor.
Na samom početku, skrenuli su pažnju da ovi pokreti nisu novi, ali su sada samo mnogo vidljiviji i eksponirani u medijima na osnovu nekih drugih svojih aktivnosti – iako su im većinske aktivnosti usmerene protiv trans osoba.
„U poslednje vreme u Srbiji jačaju anti-rodni pokreti i desničari posežu za strategijama širenja mržnje prema transrodnim osoba i infiltriranja feminističkih krugova i lgbtiq+ pokreta, kako bi ih minirali iznutra. Naš cilj sa platformom je da okupimo feministkinje, lgbtiq+ aktiviste/kinje i trans osobe, kako bismo mogli zajednički da delujemo i da uspešno pružimo otpor“, objašnjava za ZOOMER Sonja Sajzor i dodaje da je ovo narativ koji je prekopiran sa zapada gde se servira lažni sukob između trans osoba i feministkinja.
„Jako je važno da se razume da ovo nije sukob između trans osoba i feministkinja, već između desničara i lgbtiq+ osoba, feminista/kinja i ljudi koji razumeju da su to štetne politike. „Prava i bezbednost žena“ samo bivaju korišćeni kao paravan za promociju transfobije. Naš cilj sa platformom je da odbacimo taj narativ i da ljudi razumeju da je gomila antitrans retorike koju recituju nisu novi argumenti, već reciklirani homofobični i mizogini stavovi koji su korišćeni decenijama unazad da se ospore prava žena, pravo na telesnu autonomiju (tj. pravo na donošenje odluka o sopstvenom telu), ili protiv Parade ponosa… sve ono što smo slušali od Mladena Obradovića i Obraza se sad ponavlja, samo je reč gej zamenjena rečju trans“, dodaje Sonja.
Jako je važno da se razume da ovo nije sukob između trans osoba i feministkinja, već između desničara i lgbtIQ+ osoba, feminista/kinja i ljudi koji razumeju da su to štetne politike.
Sonja Sajzor
Ovu platformu vodi Trans Mreža Balkan, tako da platforma okuplja ljude iz cele regije. Ovaj regionalni pristup je važan zato što je primetno da su prakse kojima se desnica služi kod nas, iste one koje su već viđene u drugim zemljama regiona i dolaze u talasima.
„Primetno je da ono što se dogodi u Hrvatskoj – posle nekog vremena dođe kod nas. Kod njih su sada na udaru trans deca, što kod nas još uvek nije toliko aktuelno jer ovde ni punoletne trans osobe nemaju osnovna prava od koja su neka tamo već rešena. Ali znamo da će i to doći i kod nas. Antirodni pokreti prepisuju jedni od drugih i zato je važno da se povezujemo i pružimo zajedničke odgovore“, objašnjava Aleksa i dodaje da je njihova platforma prostor da se trans osobe, kao i saveznici/e, izraze, u nedostatku medijskog prostora. Iz tog razloga pokrenuli su magazin, koji je multimedijalni i moguće ga je čitati u štampanoj i digitalnoj formi, a uz to objavljuju i video intervjue i priloge na svojim društvenim mrežama. Za ovaj magazin može da piše svako ko se slaže sa njihovim vrednostima – a to su nenasilje, pravo na samoidentifikaciju i feminističke vrednosti. Na taj način pokazuju da su trans i feministički pokret neodvojivi.
„Trans pokret, kao i gej i lezbejski pokret, proizišli su iz feminističkog pokreta, istraživanja i akademskog i aktivističkog rada feministkinja. Sve je to povezano. Svi se zalažemo za feminističke vrednosti, a baš u grupama koje su antirodne – tu možemo videti mnoge stavove koji su antifeministički. Naravno, uvek moramo govoriti o feminizmima, jer ih ima više, ali svi zastupaju vrednosti koje su univerzalne – ali među njima nisu ukidanje identiteta, prava na postojanje, ljudskih prava generalno – to ne može biti feministička vrednost“, priča Aleksa, dok Sonja dodaje da je pravo na telesnu autonomiju posebno važna feministička tekovina, koju ovi pokreti pokušavaju da ukinu trans osobama – što ih čini direktno antifeminističkim.
ANTIRODNI POKRET NIJE NI FEMINISTIČKI, NI LEVIČARSKI – VEĆ FAŠISTIČKI
Prema mišljenju naše sagovornice, postoji mnogo dokaza da ovi pokreti nisu ništa drugo nego elementi koji se infiltriraju u feminističke i LGBTIQ+ pokrete, kako bi minirali iznutra zajedničku borbu. Strane organizacije, koje su vrlo povezane i sa regionalnim pokretima, pružaju dokaz toga.
„Organizacije poput Alliance Defending Freedom, Heritage Foundation, Family Research Council i Conservative Political Action Coalition su desničarske hrišćanske organizacije koje se zalažu za zabranu abortusa, gej braka, prava trans ljudi da menjaju oznaku roda/pola u dokumentima itd… Oni nastoje godinama unazad da miniraju feministički i LGBTIQ+ pokret iznutra, stvarajući podelu između cis žena i trans osoba unutar feminizma, tj. LGB i trans osoba unutar kvir pokreta. Oni su bili iza zabrane homoseksualnosti u Ugandi, kao i zabrane abortusa u SAD. Takođe su na listi sponzora „Konferencije za život’’, što je konferencija protiv abortusa koja se održala u Beogradu između 11. i 14. maja. Takođe sponzorišu kvazifeminističku kampanju „Let women speak“ koja koristi feminističko organizovanje kao trojanskog konja za širenje transfobije, kao i organizaciju LGB Alliance u Britaniji, koja na isti način koristi prava LGB osoba kao paravan za širenje transfobije. Užasno su opasni zato što ih promoviše britanska spisateljica JK Rowling koja ima astronomsku platformu, kao i užasno veliki socijalni kapital i novčana sredstva da njihove ideje širi. Ove politike u Srbiju uvoze organizacije Lezbejska i gej solidarna mreža, kao i organizacija Ženska Solidarnost, koristeći prava žena i prava gejeva i lezbejki kao paravan za širenje transfobije, na isti način na koji je Levijatan godinama koristio prava životinja kao paravan za širenje rasizma“, objašnjava Sonja i upućuje na članak u kome su desničarske grupe otvoreno diskutovale o tome kako da se suprostave lgbtiq+ pokretu i feminističkom pokretu, i zaključili da je najefektivnije to da ih miniraju iznutra.
Ove politike u Srbiju uvoze organizacije Lezbejska i gej solidarna mreža, kao i organizacija Ženska Solidarnost, koristeći prava žena i prava gejeva i lezbejki kao paravan za širenje transfobije, na isti način na koji je Levijatan godinama koristio prava životinja kao paravan za širenje rasizma.
Sonja Sajzor
U vremenima velikog društvenog nezadovoljstva, lako je frustraciju ljudi usmeriti ka najslabijim članovima društva:
„Mi živimo unutar kapitalizma i patrijarhata, a kada su ljudi frustrirani to je vrlo lako instrumentalizovati i usmeriti ka manjinskim grupama. I to je ono što desničari i fašisti uglavnom i rade. Recimo, kada se desila pucnjava u Ribnikaru, danima su desničari govorili „eto šta se desi kada pustiš decu koja su sa posebnim potrebama da idu sa drugom decom“, a jedna osoba je počela da piše „evo zašto je bitno da pokrenemo jevrejsko pitanje“ – tačno se vidi instrumentalizacija tog događaja za širenje sopstvene ideologije, i sopstvene mržnje. „Eto šta se dešava kada vam na televiziji idu rijalitiji o promeni pola“. Shvatili su i da desničarske i fašističke pokrete najviše ugrožava solidarnost sa ljudima koje ti sistemi gaze i da je najefikasniji način da se tim pokretima suprotstave razaranje te solidarnosti i tih pokreta iznutra. I to je ono što oni pokušavaju da urade sa LGBTIQ+ pokretom i feminizmom“, zaključuje Sonja i odmah pruža još jednu feminističku referencu kao dokaz – knjigu „Desničarke“ Andree Dvorkin.
„Andrea Dvorkin objašnjava zašto žene postaju rasistkinje ili homofobne i to se potpuno može aplicirati i na transfobiju, iako ne govori u knjizi i o tome. Teza je da je ženama kojima se dešavaju užasne stvari i koje su svašta doživele lakše naći načina da se uđe u tu traumu i da se ona instrumentalizuje i usmeri negde drugde. Tako se ženama plasira teza da trans žene hoće da ih obrišu na osnovu pola i da im nametnu da ih kod ginekologa zovu „menstruatori“ – i tu vidimo tu instrumentalizaciju“, objašnjava Sonja i dodaje da je to jedan od problema sa radikalnim feminizmom, koji fenomenalno razume način na koji se patrijarhat manifestuje i načine na koje muškarci zlostavljaju i ugnjetavaju žene milenijumima unazad – ali umesto da ponudi konkretna rešenja, žene radikalizuje u transfobiju.
Primer toga se mogao videti na domaćem Tviteru, baš nedavno.
„Na primer, kada je otkazano čitalačko veče Ženske solidarnosti jedan tvit je glasio nešto poput „Kada sam ja bila mala mrzela sam svoje telo i to što mi rastu grudi jer su me dečaci vaćarili na hodniku i želela sam da budem dečak – zato moramo da zabranimo rodno afirmativnu negu jer da sam ja sada tinejdžerka transovali bi me lagano“. Autorka tu identifikuje ozbiljan problem – to što devojčice koje uđu u pubertet mrze svoje telo, jer doživljavaju seksualno zlostavljanje od strane dečaka ili ih je sramota menstruacije jer ih niko nije učio da je to normalan proces. Ali umesto konkretnog rešenja, što bi npr. bila seksualna edukacija u školi, edukovanje devojčica da je menstruacija normalna pojava, kao i dečaka šta je pristanak i zašto je „vaćarenje“ devojčica seksualno zlostavljanje – oni idu u potpuno drugu stranu i ženama koje su to doživele traumu instrumentalizuju frustracije kako bi ih okrenule ka transfobiji. Radikalnom feminizmu se uglavnom okreću traumatizovane žene, jer je traumom lakše manipulisati, lakše ih je zastrašiti i trigerovati – i okrenuti tu traumu ka marginalizovanim grupama“, zaključuje Sonja, pozivajući se još jednom na važno delo Andree Dvorkin, nastalo 70ih godina, ali relevantno i danas, dok se Aleksa nadovezuje objašnjavajući da su slični problemi sa društvenim pokretima postojali oduvek, vraćajući se kroz istoriju feminističke i LGBTIQ+ borbe.
„Kada već pominjemo 70e godine, pa i tada su se crne žene pobunile i pitale gde je njihovo mesto u feminizmu i zašto njihove potrebe nisu vidljive. Feministički pokret, kao i svaki drugi, pokrenule su osobe koje su već bile na određenoj poziciji moći, koje su u mogućnosti da se suprostave. Sifražetkinje nisu bile žene najniže klase. Pokret su pokrenule bele žene, koje nisu prepoznavale potrebe crnih žena i reč „žena“ se odnosilo na jedno iskustvo žene – bele, heteroseksualne žene srednje klase. Isključivane su lezbejke, crne žene… i onda su se pravile manje grupe unutar pokreta, a svaka grupa koja je sticala neku moć težila je tome da isključi neku drugu grupu. To se videlo i u rasnim pokretima i u svim drugim pokretima – uvek su privilegovani oni članovi pokreta koji više nalikuju ljudima koji su na poziciji moći. Trans žene su bile isključivane i 70ih i 80ih, kako iz feminističkih pokreta, ali i iz gej-lezbejskog pokreta. Feminizirani muškarci i buč žene nisu bili dobrodošli, da ne bi bili vidljivi, jer je cilj delova pokreta bio da se „asimiluju“ u društvo kao „normalni“ gejevi i lezbejke i isključivali su one koji „privlače pažnju“ na neki način“, objašnjava Aleksa, pružajući nam tako kratak kurs kroz društvene pokrete, sa posebnim naglaskom na to da su upravo tada i nastali prvi anti-trans narativi, te da je to značilo sukob dva pristupa – esencijalističkog i konstruktivističkog, koji postoji i danas.
„Esencijalistički pristup favorizuje prirodu, biologiju i telo – kako se rodiš to si, i ako ti je dodeljen pol na rođenju nema menjanja jer se smatra da je naše telo u suštini naša sudbina. Sa druge strane, konstruktivistički govori o rodu kao konstruktu i zato su ovi pokreti „anti-rodni“ jer oni sada preispituju nešto i dovode u pitanje to da li su pol i rod konstrukti, predstavljaju to kao nešto nemoguće – i odatle je pozivanje na materijalnost tela, biologiju i neku „nauku“, zaboravljajući namerno da je ta nauka vekovima bila i mizogina i rasistička i seksistička – ali se pozivaju na njen autoritet. Forsiraju sve vreme „pol“, a ne „rod“, i tvrde da rod treba preispitati jer je pol zapravo bitan – oni odbacuju postulate Džudit Batler i kvir teorije, već je teza „kako se rodiš – to je“, objašnjava Aleksa i vraća nas još jednom u istoriju i nastanak koncepta polnog dimorfizma.
„Pol u nauci nije bio binaran sve do 18-19 veka. Biologistički pristupi koji su uspostavili i učvrstili ideju polnog dimorfizma postali su uticajni tek tokom 18. veka. Do tada je shvatanje pola bilo znatno drugačije od onog koje je iznedrila epoha Prosvetiteljstva. Naravno, razlika između muškarca i žene je izvođena oduvek. Međutim, od 18. veka ova razlika dobija jedno novo utemeljenje koje uprkos svim svojim nedostacima postoji i danas. O tim različitim načinima razumevanja pola u istoriji pisao je američki istoričar i seksolog Tomas Laker. On je identifikovao i definisao dva modela definisanja pola. Reč je o „modelu jednog pola/tela“ i „modelu dva pola/tela“. Oba modela potkrepljivali su postojeći naučni dokazi i bazirani su na zaključcima koje su donosili lekari, biolozi i anatomi u nameri da ukažu na sličnosti i razlike između muškog i ženskog tela. Prema modelu jednog pola/tela, kako navodi Laker, muško i žensko telo su samo verzije jednog pola koji se smatra univerzalnim, s tim da je muški pol uzet kao standard tj. obrazac kategorije pola. Drugim rečima, nauka je žensko telo sa svim njegovim karakteristikama posmatrala kao „slabiju“, „nesavršenu“ ili čak „nezavršenu“ verziju muškog tela. Na primer, sve do sredine 18. veka niko se nije setio da anatomski predstavi ženski skelet, nazivi ženskih reproduktivnih organa nisu postojali do tog perioda jer su sve vreme predstavljani kao inverzni muški organi, nije postojao poseban naziv za jajnike već su i jajnici i testisi nazivani istim imenom. Tokom 18. i 19. veka postepeno je došlo do drugačijeg poimanja polnosti, pa se može reći da je model jednog pola/tela bio zamenjen modelom dva pola/tela. Veoma je važno naglasiti da tu promenu nisu inicirala i uzrokovala nova naučna otkrića. Svakako, razvoj nauka koje se bave ljudskim telom i njegovim funkcijama je neupitna istorijska činjenica, a isto tako i njihova umešanost i uloga u uspostavljanju radikalnog polnog dimorfizma kao modela shvatanja kategorije pola. Međutim, potrebu za uspostavljanjem modela dva pola nametnula je, pre svega, pojava novih društvenih vrednosti i ciljeva koji se vezuju za epohu Prosvetiteljstva. Postalo je jako važno istaknuti ključne razlike između muškaraca i žena, i to ne bilo kakve razlike, već one koje se baziraju na naučnim činjenicama. Drugim rečima – rodnu neravnopravnost bilo je potrebno naučno dokazati i povezati sa „prirodom“ odnosno sa biološkim i anatomskim karakteristikama tela, te kao takvu, postaviti i posredovati kao društvenu istinu o telu. Polni dimorfizam na kome sada anti rodni pokret insistira je zapravo proizvod mizoginije, jer se u prosvetiteljstvu slave humanističke vrednosti i jednakost – ali to je značilo da i ženama treba da se daju prava. Kako se to rešilo – pa tako što će se žene proglasiti nekompetentnim i nesposobnim za nauku, za rad, i tako zadržati u privatnoj sferi. Tada se pojavljuje gomila knjiga o tome kako su muškarci i žene različiti i kako ih biologija razlikuje i to su strašno mizogini tekstovi, koji govore o tome kako su žene u svakom pogledu, i mentalno i fizički, inferiorne. Na tim predstavama se bazira polni dimorfizam i kasnije konstrukt pola“, dodaje i posebno naglašava da, iako je medicina stalno nalazila nove razloge za pravljenje polnih razlika – od gonada, preko hormona – moderna medicina danas zapravo priznaje da je pol spektar, a samo postojanje interseksualnih osoba je dokaz toga.
„Ovo se uvek dešava u vreme krize. Kao što je sociobiologija 80ih godina cvetala u vreme naftne krize i dokazivalo se da je silovanje prirodni čin, sada imamo tu istu situaciju“, zaključuje – čime zapravo samo još jednom potvrđuje tezu koju je i Sonja prethodno, na principima Andree Dvorkin, iznela.
Zato je važno da demistifikuju dve stvari – u korenu transfobije i mizoginije nije MRŽNJA, a antirodni pokreti JESU u korenu desničarski.
„Ne volim korišćenje termina „ženomrsci“, ili „transfobija“ – jer na nju ide odgovor: PA MI NE MRZIMO. Ja uvek objašnjavam da desničarski pokreti, ili recimo homofobija, transfobija ili mizoginija – nikad u korenu nemaju MRŽNJU, već nelagodnost pri samoj pomisli da te osobe imaju pravu na autonomiju, nad sopstvenim identitetom, telom, budućnošću. Mizoginija i transfobija nisu mržnja, već potreba da se kontrolišu žene, ili trans osobe. Muškarci ne ubijaju žene zato što ih mrze, već zato što se osećaju kao da ih poseduju, i do ubistva dolazi kada oni smatraju da su žene neposlušne jer im ne dozvoljavaju da ih poseduju. To je karakteristično i za transfobiju. Mi smo im bili okej dok smo bili patologizovani, dok su psiholozi i psihijatri donosili odluke o našim telima, a mi bili nešto sa strane da se toleriše – ali kada jača potreba za telesnom autonomijom, to je ono što je njima neprihvatljivo“, objašnjava Sonja i dodaje da je njihov primarni cilj da imenuju transfobiju kao ono što jeste – desničarska i fašistička politika.
„Prošle godine je kada je Zavod za udžbenike objavio udžbenik koji edukuje učenike o interpolnosti, što je kod nas prevedeno kao međupolnost, kao i rodnom identitetu – dobili su mnogo kritika od Dveri, Srpske pravoslavne crkve, Aleksandra Šešelja koji je išao na Happy da se buni protiv toga – i od Ženske solidarnosti. Ali kod nas se to i dalje smatra nekom levicom. I u pokretu je jako teško distancirati se od toga jer uvek važi ono „pa znamo se dugo, borimo se zajedno – kako sad oni desničari“. Isto kao što je muškarcima teško da se distanciraju od nekog nasilnika jer im je dugo godina prijatelj. Oni se sada tako infiltriraju u levičarske, feminističke krugove i lgbtiq+ pokret i to je nama trenutno najveći izazov – identifikovati kao ono što jesu, nešto što je direktno ANTIfeminističko, ANTIlevičarsko i ANTIlgbtiq+ i vratiti ih na desnicu. Kada budemo shvatili da je to desnica, biće mnogo lakše da se borimo protiv onoga što oni zagovaraju“, dodaje i naglašava da je kod nas propuštena prilika da se levičarski i feministički pokreti ograde od transfobije.
„U Hrvatskoj se levičarski i feministički pokret potpuno distancirao od transfobičnog pokreta. Jasno su rekli – to nije feminističko, oni ne govore za nas, to je desničarsko. Kod njih je vrlo očigledno da taj narativ vode desničari. Kod nas nije tako. Kod nas se feminističke i levičarske grupe nisu uspešno distancirale od transfobije kada je trebalo i sada postoji narativ unutar feminizma i unutar levice da postoji „trans debata“ – kao da je potpuno normalno i legitimno o tome debatovati unutar pokreta. Zato imaju tu privilegiju da se žale kako ih „ućutkavaju“ i kako smo mi „pravi fašisti koji nekome cenzurišu slobodu govora“. I na te taktike manipulacije padaju mnogi koji nisu dovoljno informisani. I ljudi koji su kada je pokrenuta priča o Paradi ponosa to tada podržavali i bili protiv homofobije – sada podržavaju antirodnu retoriku jer su pali na njihovu priču i taktike manipulacije. Zato je prvi korak raskrinkavanje njihovih taktika manipulacije i identifikovanje njihovog pokreta kao to što jeste – fašistički desničarski pokret za koji nema mesta u feminizmu, levim pokretima, lgbtiq+ pokretu… pa tek onda se boriti sa posledicama tih politika“, zaključuje Sonja, dok Aleksa zaključuje da je poseban problem, a na kraju i cilj ovih pokreta – distrakcija.
„Umesto da se bavimo onim što su nam stvarni problemi, a imamo zaista mnogo problema i bez transfobije unutar ovih pokreta, mi se bavimo ublažavanjem posledica njihove retorike. To umanjuje kapacitete da se bavimo važnim pitanjima, kao što je zdravstvo, koje nam je u rasulu, ili zakon o rodnom identitetu“, zaključuje Aleksa.
Disclaimer: Tekst je napisan pre strašnog ubistva Noe Milivojev, ali smo sa njegovim objavljivanjem odlučili da sačekamo do danas. Iz tog razloga aktuelni događaji nisu bili tema ovog teksta. O ovim događajima bavićemo se u narednim tekstovima.
Fotografije u tekstu: Canva, Pexels
