Kada ima previše grafita nešto nije u redu sa društvom, kao i onda kada ih nema uopšte

„Poenta ulične umetnosti je ulica“. Time je započeo naš razogovor sa Ljiljanom Radošević, istoričarkom umetnosti koja se bavi istorijskim razvojem grafiti kulture, kao i svim drugim vizuelnim ekspresijama koje su nastale iz nje.

Šta podrazumevamo pod pojmom „ulična umetnost“?

„Ulična umetnost može da obuhvati bilo koji vid umetnosti koji se nalazi na ulici“, kaže Radošević, te objašnjava: „Ono što je specifično za grafite i street art jeste da je to umetnost koja je urađena u javnom prostoru bez dozvole“. Kako naša sagovornica ističe, u ovoj vrsti izražavanja je motiv „bez dozvole“ od ključnog značaja zato što „umetnici ili umetnice izađu na ulicu i urade ono što misle da treba na tom konkretnom mestu ili sa nekom konkretnom temom“.

Nakon što umetnici ostave potpis na zidu, dešava se i da dobijaju molbe i zahteve za oslikavanje. Međutim, radovi sa dozvolom podležu brojnim ograničenjima: „Umetnici rade nešto što se ljudima sviđa. Međutim, pored toga što se izgovori fraza „radite Vi kako želite“, često se doda i ono „ali nemojte samo, što se može odnositi na bilo šta, na nešto krvavo ili otvoreno gay. Zabrana otvara mogućnost razmišljanja o nekom problemu, ali zatvara mogućnost za realizaciju rada na njemu“, zaključuje Radošević.

Koje sve oblike izražavanja možemo pronaći na ulici?

„Imamo više različitih nivoa“, započinje Radošević svoje objašnjavanje. „Prvi i osnovni nivo su ispisi po gradu koji su najčešći po ulicama. Sledeći nivo je grafiti kultura. Ona nastaje u Njujorku sedamdesetih godina ispisivanjem ličnog imena, a da niko ne zna ko ste Vi u stvari. Anonimnost sa ekstremnom samopromocijom. Iz grafiti kulture se izrodio novi oblik izražavanja, to je street art. Koristi isti sistem funkcionisanja, iste zidove, iste tehnike, ali ih i proširuje. Zbog proširenog viđenja tematike komunicira sa širim auditorijumom, odnosno sa mnogo više ljudi. Dok grafiti uglavnom komuniciraju sa kolegama umetnicima i mogu biti samoodrživi kao kultura, street art je mnogo otvoreniji većoj publici“. Radošević je u nastavku i istakla to da ljudi najčešće nazivaju sve intervencije koje vide na ulicama street art-om baš zbog toga što on najlakše komunicira sa publikom.

Takođe, važno je razlikovati tradicionalni i novi muralizam kao dva različita pojma: „Kada govorimo o novom muralizmu, tu svrstavamo sve radove koji su urađeni od strane grafiti i street art umetnika i umetnica sa dozvolom, ali novi muralizam nije tradicionalni muralizam“.

Poslednji nivo koji navodi jeste umetnost na ulici, koji obuhvata sve: murale i grafite i spomenike ili bilo koja vrsta memorijalnih obeležja“.

Stencil i političke parole

Političke parole su agitacije koje nemaju veze sa street art-om“, naglašava Radošević: „Njih može da uradi bilo ko ko kompjuterski napravi šablon i ima sprej. Šablon je samo tehnika koji se koristi, ali poruka u mnogome određuje da li je to street art ili je politički grafit ili nešto treće“.

Baš zbog svoje pristupačnosti, često se koristi u gerila marketingu: „Narodni muzej je imao gerila marketing u kome je neko imao stencil,  išao i po pločnicima ispisivao datum otvaranja“, navodi primer, a potom dodaje: „To je potpuno drugačiji pristup, a pošto se radi na pločicama ili po trotoaru, to nije trajna intervencija i ne podleže nikakvim pravnim sankcijama“.

Šetajući Beogradom

„Ne možemo za nekog umetnika reći da je samo u grafiti kulturi ili da je samo street art umetnik“, kaže Radošević, pa nastavlja: „Umetnici često, gotovo uvek idu iz jedne oblasti u drugu. Sve je pitanje konkretnog rada koji stvaraju u određenom trenutku posmatranja“.

Našu šetnju sa Ljiljanom smo započeli posmatranjem radove na uglu Gospodar Jovanove i Višnjićeve ulice, gde se nalazi niz radova čije oslikavanje organizuju dve ekipe: Paint Kartel, koji imaju preko dvadeset godina iskustva u rađenju grafita, i grupa Street Smart, street art umetnici i umetnice. Radovi se na ovoj lokaciji oslikavaju 2018. godine i priprema su za proslavu dvadesetogodišnjice prvog Graffiti Jam-a u Beogradu: „Prvi „jam“ je bio 1999. nakon bombardovanja u osnovnoj školi Kralja Petra. Dvadeset godina kasnije, na istom mestu su se okupili ovog puta novi umetnici, ali je prisustvovao i veliki broj onih koji su bili učesnici i prvog izdanja“, objašnjava Radošević.

„Prvi segment su oslikali Wuper i Endo. Wuper je iz Inđije i oslikao je gotovo čitavu Inđiju, a Endo je iz Čačka. Endo je takođe i član oragnizacije DUK u Čačku, gde imamo preko sto murala koji su urađeni u proteklih 6-7 godina u okviru manifestacije „Dani urbane kulture“. Čačak je trenutno u hiperprodukciji“, istakla je Radošević.

Takođe, ovaj „jam“ je imao gostujuće umetnike koji ne rade u Beogradu: „Lunar i njegov prepoznatljivi žuti mačor. Lunar je umetnik iz Zagreba koji počinje sa radom osamdesetih godina, a u Beograd dolazi otkad se otvorila beogradska scena, ’95/96 godine. Drugi autor je Fortress, iz Nemačke. Njih dvojica se mogu smatrati metuzalemima grafiti umetnosti na nivou Evrope“.

Paint Kartel je grupa momaka koji su zajedno radili treći segment, ali posmatrajući ga nameće nam se sasvim logično pitanje: da li je ovo grafit ili je street art. „Kada pišemo grafite bavimo se tipologijom slova, ovde imamo slova, ali u okviru slova, imamo ilustraciju“. Radošević nam otkriva na konkretnmom mestu u Beogradu nastaje inspiracija za ilustraciju: „Slika nastaje sa pozicije gde se može videti sve ono što čini Beograd: Stari grad, Novi Beograd, reku, tramvaje, momka sa psom i pivom, zabava, uživanje, prijateljstvo“.

Tony Star je gost iz Novog Sada, prepoznatljiv po tagu zvezdice. „On je primer autora koji je menjao pozicije rada. Krenuo je kao grafiter, pa je radio kao grafički dizajner, pa je kombinovao te dve oblasti da je došao do izuzetnog nivoa korišćenja tehnike „can control“, pa radovi izgledaju kao da su kompjuterski obrađeni, a nisu“.

Rage živi i radi u Beogradu, ali je poreklom iz Užica. Prepoznatljiv je po zverkama koje oslikava po gradu, lisice ili vukovi. „Rage ilustruje grad kroz motiv koji oslikava kao i ilustracijom grada u samoj ilustraciji na zidu, što je dupla ilustracija“, kaže Radošević.

Inicijativa približavanja grafiti umetnosti slepim i slabovidim osobama

Nakon prve virtuelne izložbe, koja je objavljena 2020. pod nazivom „TAKE 3: Loving Street Art Belgrade“, se stekao utisak da su grafiti u Beogradu svima dostupni, međutim ubrzo je ekipa SABG-a došla do zaključka da ipak nije tako: „ Jelena Popović Đorđević je prva predložila da napravimo reprodukciju sa 3D modelima koji bi bili dostupni slepim i slabovidim osobama. Trebalo nam je vremena da dođemo do finansija da to uradimo, ali smo uspeli“, započinje Radošević.

Ceo proces stvaranja ovih modela je rađen u saradnji sa osobama iz Gradske asocijacije za slepe i slabovide osobe. Međutim, poštp se većina ljudi koji imaju problem sa vidom se ne kreće samostalno, oni ne dolaze do ovih modela. „To se dešava zato što ovi ljudi nemaju percepciju prostora kao osoba koja može da vidi svet oko sebe. Ljudi ne čiste za svojim psima, ljudi se ne parkiraju kako treba, gradske službe ne markiraju kako treba intervencije na ulicama i tako dalje“.

Radošević kaže da je pozitivan ishod toga što se osobama sa problemom vida pridala medijska pažnja putem koje su oni mogli da izraze svoje potrebe, ali i nezadovoljstvo zbog mnogih poteškoća sa kojima se suočavaju svakodnevno: „Modele koje smo napravili su imali tako veliki odjek u medijima da su ljudi iz Gradske asocijacije rekli da je njima najznačajnija mogućnost da u medijima kažu nešto o svojim potrebama i idejama, a da to nije vezano samo za Dan slepih i slabovidih osoba“.

Motivisani time, članovi organizaci Street Art Belgrade su odlučili da nastave sa ovom vrstom inicijative: „Postali smo inspirisani da im predstavimo različite umetnike i stilove na različitim mestima. Za razliku od prvih modela koji su se nalazili na Vračaru, ovog puta smo radili tako da makete budu pozicionirane što bliže udruženju“. Međutim, čitav plan se nije odvijao onako kako je bilo zamišljeno: „Jednom godišnje se organizuje takmičenje u kojima se slepe i slabovide osobe nadmeću u snalaženju u prostoru. Nadali smo se da će oni možda tada biti inspirisani da pronađu i opipaju makete koje smo postavili. Pošto to nije išlo onako kako je bila prvobitna vizija, napravili smo i dodatne 3D printove koji se trenutno nalaze u prostorijama Gradske asocijacije za slepe i slabovide u Jevrejskoj ulici“.

Radošević je otkrila da će ove godine u Čačku biti organizovano oslikavanje murala koje će raditi umetnica Zmaja i koji će imati u sebi integrisane 3D elemente za slepe i slabovide osobe.

O neuhvatljivim autorima i nekim sitnicama

U prolazu nije teško opaziti velike grafite ili slike na zidu. Međutim, često se oni najmanji obilaze ili jednostavno ostanu neprimećeni. Radošević kaže da uprkos tome što su malih dimenzija, oni čine suštinu street art umetnosti: „Kada pogledamo sve velike radove oko nas, oni se mogu činiti malim i nezanimljivim. Ali baš suprotno tome, sve što je malo i intimno je lična ekspresija u trenutku. Ona je podjednako važna kao i radovi sa dozvolom u koje je uloženo mnogo para i energije“. „To su sitnice koje onda kada počnemo da ih primećujemo, ulepšavaju nam dan“, dodala je Radošević.

Kroz našu šetnju, sagovornica nas je upoznala i sa anonimnim autorima koji nalaze drvene otpatke, ilustruju ih, a potom lepe po gradu. „Ovih malih intervencija od drveta ima na više mesta u Beogradu. Međutim, nepoznati su autori radova, tako da o njima ne znamo mnogo“, kaže Radošević.

Sagovornica potom dodaje da deca od nečega što je naizgled apstraktno svojom maštom uspeju da naprave veoma zanimljiva kreativna rešenja: „Sa decom ture izgledaju tako što šetamo po gradu i gledamo radove. Skrećemo im pažnju na nešto što možda ne bi primetili. Poenta tura je da ljudima približimo kako funkcionišu radovi i umetnici iz naše galerije, a to je ulica“.

Pariski autor Space Invader, po istoimenoj igrici iz osamdesetih,  je autor koji devedesetih godina počinje da radi mozaike i postaje popularan širom sveta: „Postoji turistički trend praćenje Space Invadera po svetu i fotografisanje njegovih radova. Na njegovom sajtu postoji „Invasion map“, na kojoj je prikazano gde je sve bio i ostavio svoje mozaike“, kaže Radošević dok posmatramo jedan od dva mozaika koja se nalaze na teritoriji Beograda: „Međutim, ono što je zanimljivo je da on nikada nije radio u Beogradu“, zaključuje Radošević.

„Silikonska dolina“ naspram priče o presedanu u srpskoj istoriji

Za nastavak naše šetnje, neophodno je da se vratimo u osnovnu školu i epskim pesmama predkosovskog ciklusa. Epske pesme možemo gledati kao hvalospeve velikim bitkama, događajima, vladarima i junacima. Međutim, jedna od izuzetaka je pesma o velikom presedanu u pogledu odnosa prema ženama koji je opisan u pesmi o Banović Strahinji.

Šetnjom kroz istoimenu ulicu, koja se pogrdno naziva Silikonskom dolinom, zbog svoje istorije devedesetih godina, setili smo se koliko je važno poznavati narodnu umetnost, kao i srpsku istoriju srednjeg veka, kako bismo razumeli brojne segmente sadašnjosti koje nas okružuju.

Al’ je ne da Strahinjiću Bane je stih pesme o ljubavi koja nije podlegla okovima društvenih normi četrnaestog veka, vremena u kome je smeštena fabula. Kada Osmanlije odvode njegovu ženu, Anđeliju, u zarobljeništvo, kada otac i braća odustaju od spašavanja devojke, Strahinja je jedini koji je nastavio da se bori za ženu koju voli: „U tom vremenu neverstvo se kažnjavalo ozbiljno. Po  Dušanovom zakoniku odseku ti neki deo tela, najčešće grudi ili ti iskopaju oči. U nekim slučajevima i oba, a ako preživiš onda te pošalju u manastir da okajavaš svoje grehe“, objašnjava Radošević.

Međutim, u pesmi i pored toga što je Anđelija počela da živi u turskom haremu, on je odvodi kući i štiti od kazne koja bi je dočekala od strane njene porodice: „U našoj istoriji ne postoji happy end. Istorijski izvori koje imamo kažu da je Strahinja poginuo ubrzo u Kosovskom boju, a o Anđeliji nemamo podataka. Poenta je da je ovo možda prvi feministički akt u srpskoj istoriji, da je to bio toliki presedan da je napisana pesma o tome. Zato je bizarno nazivati silikonskom dolinom ulicu koja nosi ime nekog ko je se na bilo koji način založio za pravo žene“.

Ovo je sve bilo važno reći kako bismo objasnili značenje natpisa u vidu SMS poruka koje možemo videti svuda okolo ulice Strahinjića Bana: „Da Anđelija i Strahinja danas žive, oni bi komunicirali SMS porukama“, započinje Ljiljana: „Ekipa autora koji su uradili više šablona kako bi izgledali njihove prepiske i to ostavljali po zidovima u ovom krugu“.

Žene u Street Art-u

Radove koje Radošević naziva „lažnim reklamama“, potpisuju Kriška i Nera. Krišku čine Barbara i Tijana Tri, ali u produkciji „lažnih reklama“ učestvuju samo Tijana Tri i Nera. One postavljaju pitanje šta to nama reklame serviraju, objašnjava Radošević, a potom nastavlja: „Njihovi radovi su glavolomke, i ako čovek obrati pažnju shvatiće da tu nešto ne funkcioniše. To je i poenta street art-a – tera ljude da razmišljaju“.

Od 2018. godine, umetnica TKV organizuje „All Girls Street Art Jam“ u kome učestvuju samo umetnice sa domaće street art scene, kao i gošće iz inostranstva i regiona: TKV, Konjo, Mara Rama, Zmaja, Kaldea, ojoMAGico, Jana. Na Dorćol Platz-u se nalaze radovi sa ovogodišnjeg festivala održanog u septembru. „TKV voli da kaže da nema veze da li si muškarac ili žena. Ako si dobar umetnik, dobar si umetnik. Ali i dalje, čak i na Evropskom i na svetskom nivou, žene nisu prepoznate kao osobe koje mogu da izvrše uticaj, kao osobe sa potencijalom i kao neko ko ima šta da kaže. Zbog toga čisto ženski festival. Iako je i sama protiv podela, postoji potreba da se pruži i ženama prostor da iskažu svoje stavove“, objašnjava Radošević.

Kako ljudi doživljavaju javni prostor

Ako se rad komšiluku svidi, on će ga čuvati bez obbzira na to da li je rađen sa dozvolom ili ne

Ljiljana Radošević

Posmatrajući javni prostor, nije teško primetiti kako neka zajednica u njemu funkcioniše: „Javni prostor jednako mogu da koriste svi – i umetnici i obični građani“. Radošević zaključuje da su oni koji odluče da prekreče neke radove u većini slučajeva oni koji imaju osećaj da ne mogu da koriste svoj javni prostor jer su tako „naučeni plaćanjem poreza“ za održavanje istog: „Zdrav proces je da umetnik ili umetnica urade rad, a da se nekom ne dopadne i to prekreči. Time će motivisati autora da se zapita da li tu postoji neki problem ili šta sa radom nije bilo u redu“, objašnjava Radošević.

Kada se rade radovi sa dozvolom, potrebno je da se stanari neke zgrade slože. Nekada se dešava da se svi složem sem „onog jednog komšije“. Takvih primera nije malo, ali takođe nisu umetnici ti koji uvek pitaju za dozvolu: „Događa se i da sami stanari žele da im se zgrada oslika. Na primeru festivala „Rekonstrukcija“, koji su osnovale umetnica Jana i Tamara Marković menadzerka u kulturi i aktivistkinja, stanarski odbor je na raspisanom konkursu sam prijavljivao svoje zgrade da budu oslikane.“.

Za kraj smo se osvrnule i na ono što je u Ljiljani probudilo želju da se bavi ovom vrstom umetnosti, pa je ona podelila sa nama da joj je devedesetih godina to postao novi vid bega od problema: „Onda kada je bilo pitanje da li će čovek imati šta da jede, kada izađe na ulicu vidi potpis i ovde i onde. Kao neki izmišljeni prijatelj koga vidiš svuda. Kada je došlo vreme diplomskog, počela sam da se bavim grafitima i od tada nisam prestala“.

Moja teza je da kada ima previše grafita u nekom društvu nešto nije u redu sa njim. Isto tako i kada nema ni jednog grafita, opet nešto nije u redu sa njim

Ljiljana Radošević

Pozivamo naše čitaoce da na sajtu SABG-a posete novu virtuelnu izložbu „TRACES: Street Art in Serbia and France 1995 – 2022“ o međusobnom uticaju Francuske i Srbije na uličnu umetnost.

Foto: Aleksandar Đorđević; Street Art Belgrade

Teodora Brkić
Teodora Brkić
Studentkinja novinarstva, radoholičarka i knjigoljubac. Ako ne znate gde je, naći ćete je u pozorištu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još