Svi bismo voleli da nas smatraju duhovitima, zar ne? Da budemo popularni na Tviteru, TikToku ili gde već. Jer nema dosadnije osobe od one bez humora, a iskrena da budem nema ni lošijeg života od onog bez humora. Pa ipak, postoje oni trenuci u životu kada se sve to sa čime smo se sprdali okreće protiv nas. Jao, nije valjda i ova sad jedna od onih politički korektnih, možda se pitate. Šta ako jesam? Hoćete li kliknuti iks na ovaj tekst?
Zašto sve ovo pišem? Zato što sam jednom davno i ja bila ta osoba. Nije mi bilo jasno kako vicevi o ženama koje ne umeju da voze mogu zaista doprineti stereotipu o tome da su žene užasni vozači. (P.S. Većinu saobraćajnih nesreća na svetu proizveli su muški vozači.) I ja sam htela da budem ona za koju svi misle da je duhovita. „Ne, ja ni slučajno ne patim od politički korektnog izražavanja“, pričala sam naokolo, sve dok se to nije obilo o moju glavu. Naime, nakon ozbiljnih problema sa mentalnim zdravljem ja sam krenula da uviđam kako mi ni malo nije okej što kada želimo da unizimo nekoga kažemo mu da „ide da se leči“, da „popije nešto za smirenje“, da je „za Lazu“… Stvari nas zapravo i ne dotiču mnogo dok se ne dese nama zar ne?
E pa isto to se desilo svima koji imaju nekakve veze sa civilnim sektorom u Srbiji, tačnije svima nama građanima koji su nekada nešto radili organizovano jer verujemo u to da na primer naš kraj treba da se očisti od đubreta. Sprdali smo se sa tim da smo „strani plaćenici“ dok su nas kao takve i targetirali i to upravo ljudi koji zastupaju državu stavljajući nevladine orgaizacije na spisak Uprave za sprečavanje pranja novca. Ali to ne bi moglo da se desi tek tako, preko noći, da mi sami nismo normalizovali „strano plaćeništvo“ kroz šalu.
Treba li uopšte govoriti koliko su spiskovi, bili kakvi spiskovi koji se ne odnose na one preko kojih možemo da uđemo na neki koncert ili predstavu besplatno, opasna stvar. Čovek kaže spisak ili još gore, lista a sećanja na postojanje Golog otoka samo naviru. E, pa na listi organizacije koje će budno motriti ovo državno telo, zamislite, našle su se organizacije kakva je i KRIK a koja se bavi ni pet ni štest nego istraživačkim novinarstvom vezanim za kriminal i korupciju. A zamislite, istrage KRIKA kriminal i korupciju često dovedu baš do samog vrha državnog aparata. I šta država onda uradi? Uputi tužilaštvo, kao jednu od svojih najvažnijih grana, da istraže navode KRIKA i pokrenu krivične postupke tamo gde za to ima osnova? Ne. Oni KRIK stave na spisak, na listu, na prismotru targetirajući ih i davajući hranu tabloidima da fraze „strani elementi“ i „strano plaćeništvo“ sad zabetoniraju u našu svest.
Šta to znači i kome se tako nešto može zabetonirati? Pa, svima. Ako bih ti rekla zdravo, ja sam Sara Radojković i često sarađujem sa tom i tom nevladinom organizacijom, ili često sarađujem sa tim i tim udruženjem građana, šta je prvo što biste pomislili? Iskreno?
Javnost se ježi na NGO, na udruženje građanja znatno manje, zato ako bih bila kakav pr. stručnjak savetovala bih svim nevladinim organizacijama da više ne koriste taj izraz već da govore da su udruženja građanja. Jer u biti to i jesu. Nevladine organizacije su, kao što je to i rečeno na Edit konferenciji koju je vodila Jana Šarić, upravo udruženja građana koji su se okupili oko zajedničkih vrednosti i aktivnosti. I te aktivnosti mogu biti razne – od pravljenja pozorišta za mlade, do bavljenja istraživačkim novinarstvom do borbe za fer i demokratske izbore ili podizanje svesti o reproduktivnom zdravlju…
Sve to zvuči kao nešto što građanima ide u korist, zar ne? Pa zašto ih onda smatramo neprijateljima? I kada će to da prestane? Možda kada više ništa ne bude smešno? Samo se bojim da ne bude kasno te da ne postanemo neke od onih životinja koje se mudro kuvaju u postepeno podgrevanoj vodi.
