Kako stvari koje govoriš ponižavaju ljude sa mentalnim smetnjama

Imamo jednu jako važnu moć koju bez razmišjanja svako od nas koristi. Ne pokušavam da kažem da smo Hari Poter, razočaraću, mislim samo na jezik koji koristimo. Ali jezik stvarno ima moć.

Osim što se trudimo da čuvamo naš lepi srpski jezik, neophodno je da osvestimo i zašto neke stvari treba hitno da se menjaju. Pored patrijarhata i rodne nejednakosti, naš svakodnevni govor podrazumeva i neguje stigmu o mentalnom zdravlju, a samim tim i duboko ukorenjenu diskriminaciju. Čak ni dolazak 21. veka nije to uspeo da promeni. Dakle, ipak moramo mi. 

Neumesnih uvreda na račun osoba sa mentalnim bolestima ima pregršt i mi znajući to, prihvatamo da se naš jezik podsmeva ljudima kojima je već dovoljno teško da izađu na kraj sa simptomima koji ih muče.

Mnogo toga mi kao društvo ne razumemo. Za nas jedna uvreda poput „idi da se lečiš“, uz koju obično stoji i naziv neke domaće životinje ili druga, ni kriva ni dužna reč, od prevelikog broja upotrebe postaje samo jedna fraza o čijem se značenju više ni ne razmišlja. Nije mi jasno samo zašto je uopšte „lečenje“ ono što treba nekog da zaboli i zašto ima toliko drugačije značenje kada se odnosi na lečenje od npr. upale pluća, srčanih bolesti ili raka.

Nisam sigurna da li je gore to što ovakve uvrede uopšte postoje ili to što ih ljudi koriste dok zapravo ne znaju šta znače. Ako ne znate, prevešću ih za vas.

Reći nekome da je „udaren u glavu“ ili „koja ti je šifra?“ obično znači da osobi želiš reći da je glupa i nesposobna što pritom sasvim odgovara tvom viđenju mentalno obolelih ljudi. To je još jedan stereotip koji odmah mora pasti u vodu. U većini mentalnih bolesti, kognitivni kapacitet nije oštećen, a ljudi su sposobni da sami funkcionišu, donose odluke i rade, drugim rečima, imali bi zaista kvalitetan život da nisu tema diskriminacije koju širiš.

Ako koristiš „kad si pobegao iz ludnice?“ i druge slične uvrede, govoriš da su ljudi sa mentalnim bolestima neprilagođeni, neadekvatni, agresivni. Zato se verovatno i plašiš da prođeš pored klinika koje nazivaš ludnicama. Ponovo pokazuješ svoje neznanje. Izuzetno je teško da osoba napadne nekoga, čak naprotiv, u retkim trenucima krize osoba će češće povrediti sebe nego druge. U suštini, prosečan navijač ili vozač u saobraćaju agresivniji su od tih ljudi koje vređaš. Oni su isti kao i ti, imaju iste potrebe, iste navike, gledaju i rade isto što i ti, imaju zdravstveni problem koliko i svi, ali zbog tvoje, njene, njegove ušuškanosti u neznanje oni ne žive isto kao i ti, ne žive isto kao i svi.

Tog trenutka kad prihvatite jezik društva, vi postajete to društvo i krivi ste za sve što je samo jedan od vas izazvao. Ako za Kliniku za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ kažeš da je ludara, kriv si za smrt svakog čoveka koji nije tamo potražio pomoć jer je tebi poverovao. Koliko god ti je teško da to prihvatiš, tvoje ponašanje je važno i utiče na druge ljude. Potrebna je velika hrabrost izdržati pritisak stigme, ne otežavaj.

Kada nekome kažeš da je „zreo za Lazu“ ti ismevaš bol i svakodnevnu borbu za normalan život. Ako takvu bol ne poznaješ ne znači da nikad ni nećeš. Ne postoji ta kutija koja te čuva od posledica života koji živimo svi. Mentalne bolesti su baš kao i sve druge bolesti, dovoljno složena kombinacija brojnih faktora poput uslova u kojima živimo, stresa koji smo doživeli nekad i stresa koji doživljavamo svaki dan, genetike, mentalne higijene…

To šta je mentalna higijena ne treba shvatiti odvojeno od već dobro poznatog pojma lične higijene, već kao samo jedan deo nje. Isto onoliko zdravlja koje jednom telu donosi umivanje, pranje zuba i tuširanje, donosi i svest o tome kako se osećamo, prihvatanje toga kako se osećamo (umesto skrivanja od sebe i drugih) i razumevanje zašto se pobogu tako osećamo. To je sasvim dovoljno. Prirodno, ta nega i briga će se uskoro odraziti i na druge pa kao što pazite (vi koji pazite) da slučajno ne zgazite pešaka na ulici, pazićete i o tome kako se drugi osećaju. A onda iz dana u dan to što radite vi uz sada sve veći broj ljudi, postaje ono nedefinisano, a važno, normalno ponašanje koje se podrazumeva. I eto ga, zdravije i bolje društvo je upravo stvoreno, čestitam!

To kako se osećaš ne možeš i ne treba da menjaš, ali zato možeš da naučiš kako da čuješ i razumeš šta ti tvoja osećanja govore tj. zašto su tu i kako da se prema njima ponašaš. Kako je moguće da smo prvo naučili da čujemo vodu koja ključa, a sada se mučimo da otkrijemo kako naša sopstvena osećanja zvuče kada isto tako kipe i preplavljuju.

Nadam se da ćeš se setiti ovoga svaki sledeći put kada staneš da skuvaš sebi kafu.

Možda ćeš onda, kad te neko usput iznervira, imati da ponudiš i neki drugačiji rečnik. Bolji, lepši, odgovorniji rečnik, molim te.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još