Kada sam bila mala, dobila sam na poklon knjigu koja se zove Dobro drvo. U pitanju je slikovnica Šela Silverstejna koja prikazuje odnos između sebičnog i koristoljubivog dečaka i dobrog drveta koje dečaku neprekidno daje svoje resurse (jabuke kada je gladan, grane kada mu treba ogrev, itd) sve do momenta kada od drveta ostaje samo panj. Pa čak i tad, drvo nudi dečaku (koji je vremenom ostario i sada je starac) da sedne na njega i da se odmori. Drvo je srećno i zadovoljno što još uvek može da pomogne, iako dečak drvetu nikada ništa nije pružio.
Kada sam bila mala, obožavala sam ovu knjigu i posedovala čak dve verzije, jednu na srpskom, a drugu na engleskom. Međutim, pre par dana mi je ova knjiga ponovo prošla kroz ruke i kao odrasla osoba je posmatram drastično drugačije. Dobro drvo je romantizacija toksičnog odnosa u kojem jedna osoba neprekidno uzima i ne ulaže apsolutno ništa u odnos, a druga osoba isključivo ulaže i daje, do tačke samouništenja… Dobro drvo nije i nikako ne treba da bude primer kako osoba treba da se ponaša i da dozvoli da bude tretirana.
Gotovo ceo odrasli život pokušavam da istreniram sebe da prestanem da ulažem u odnose sa ljudima kojima očigledno nije stalo do mene onoliko koliko je meni stalo do njih. Pokušavam da prestanem da pronalazim izgovore za ljude koji ne ulažu istu količinu ljubavi, pažnje, vremena i energije u odnos sa mnom koliko ja ulažem u odnos sa njima, i da umesto toga počnem da ulažem u odnos sa samom sobom. Pokušavam da nateram sebe da razumem da zaslužujem da budem neizmerno voljena, baš onoliko koliko ja volim druge, i da ne pristajem ni na šta manje od toga.
Nemam ovaj problem sa muškarcima. Prema njima odavno nemam milosti. Vrlo dugo sam singl i što više vremena prolazi i što više učim da mi bude lepo sa samom sobom, sve mi je teže da zamislim da se vratim pokušaju bilo kakve simbioze sa muškarcem koji me ne ceni dovoljno. U ovoj fazi mog života, muškarac bi morao da ljubi zemlju po kojoj hodam da bih uložila bilo šta u odnos sa njim.
Međutim, odnosi u kojima mi je malo teže da ovo apliciram su odnosi sa prijateljima i porodicom. Oni su ti za koje najčešće pronalazim izgovore što ne ulažu podjednako u odnos sa mnom, koliko ulažem ja u odnos sa njima. Ljudi ponekad prolaze kroz užasne stvari kao što je na primer depresija ili ih iscrpljuje posao koji rade ili pak posao ne mogu da nađu, u svađi su sa porodicom, prijateljima, prolaze kroz raskid ili su se možda, nasuprot tome, zaljubili u nekog novog i još uvek su u fazi „medenog meseca“ kada niko drugi osim te osobe ne postoji i razumljivo je da ne mogu da nam se u potpunosti posvete. Svi imamo periode kada ne možemo da se posvetimo prijateljima, jer su nam druge stvari u fokusu. Zapravo, prijateljstvo se takođe ogleda i u tome koliko smo voljni da budemo tu za nekoga kada ta osoba nema ništa da nam ponudi. Međutim, ovo nije nešto što treba da bude stalno. Ukoliko je ovo nešto što se nikada ne menja, ukoliko neko nikada ne investira u odnos sa nama, ili ga, još gore, posmatramo ga kako to radi sa drugim ljudima, ukoliko neko iznova i iznova demonstrira da mu naša ljubav nije dovoljna i nikada ne uzvraća istom merom, užasno je bitno da razumemo da zaslužujemo bolje od toga.
Ja sam 2023. godinu, pogotovo, provela pokušavajući da razumem ovo, da počnem da se okružujem isključivo ljudima koji nikada ne dovode u pitanje moju vrednost i koji mi uzvraćaju sa istom količinom ljubavi koju im pružam. Mislim da mi je nastavak ove misije definitivno rezolucija za 2024. godinu: kultivisanje radikalne ljubavi prema sebi i nedozvoljavanje bilo kome da poremeti poštovanje koje imam sama prema sebi i da me ubedi da ne zaslužujem da budem voljena onoliko koliko ja volim druge.
Na temu radikalne ljubavi bih mogla da se raspišem naširoko, ali ću izdvojiti samo par stvari na kojima trenutno radim:
Prvo i najosnovnije bi naravno bilo: Stavi sebe i svoje potrebe na prvo mesto. U esenciji brižnih ljudi je da se empatišu sa tuđom patnjom i da žele da pomognu i vrlo često smo spremni (figurativno rečeno) da podelimo svoje već malo parče hleba sa nekim ko nema ni toliko, jer razumemo glad. Iako je neophodno da budemo brižni prema ljudima koje volimo i da želimo da pomognemo drugima, užasno je bitno da pre toga procenimo sopstvene kapacitete, tj da li smo se pobrinuli prvo za sebe pa smo tek nakon toga procenili da smo u mogućnosti da višak podelimo sa nekim kome je potrebno, ili konstantno žrtvujemo svoje potrebe i resurse, deleći ih sa ljudima koji nam ne bi uzvratili na isti način.
Pod dva, moramo da se potrudimo da što manje stvari shvatamo lično. Užasno je bitno postaviti svoje granice i prekoriti ljude ukoliko pokušaju da ih prekrše, međutim, takođe je bitno razumeti da se neki ljudi namerno trude da prekrše naše granice zato što žele našu burnu reakciju. Ne zaslužuje svaka akcija reakciju, i vrlo često ta reakcija i potreba da konstantno objasnimo sebe i svoje postupke može biti prikaz nesigurnosti. Ljudi koji su sigurni u sebe ne polažu konstantno račune drugima, niti pokušavaju da im objasne kako da ih tretiraju. Ukoliko nas na primer neko maltretira na poslu, to je ozbiljan problem zbog kojeg se treba žaliti, ali ukoliko neko prosto misli da može da bude drzak i bezobrazan prema nama, nema potrebe da mu objašnjavamo da to ne treba da radi. Takvi ljudi prosto ne zaslužuju naše vreme i našu reakciju.
U telefonu čuvam skrinšot Instagram posta muzičke producentkinje koja se zove Arca, koja je trans žena i koja se u tom postu obraća mlađim trans devojkama:
„Svim mojim ćerkama: probudite se rano, kuvajte same svoje obroke, manifestujte alhemiju, brinite o bašti koja je vaš sopstveni um, ne dižite glas na druge, gledajte svoja posla, dozvolite sebi da budete voljene. Prolećno čišćenje stiže. Postoji određena moć u dopuštanju prošlosti da bude samo prošlost.“
Pišem polako ovu kolumnu, spisak rezolucija za 2024. godinu i sipam sebi čašu vina.
Nazdravljam sama sa sobom i ponavljam: Za manifestovanje alhemije!
