U pop kulturi i na društvenim mrežama sve češće možemo čuti diskusiju o transrodnim osobama. Tačnije, razgovor o pravima koja bi transrodne osobe trebale da imaju u društvu i u kom kapacitetu nam treba dozvoliti da u njemu učestvujemo. Transrodne osobe nisu homogena grupa ljudi koja deli iste stavove i politička ubeđenja, zbog čega postoje vrlo raznolik spektar pristupa koje različiti trans aktivisti imaju po pitanju trans prava.
Međutim, levo orijentisani trans aktivisti sve češće nastoje da ustaljeni izraz ’„trans prava“ zamene konceptom „trans oslobođenja“. Razlog ovoga je namera da se borbi za bolji život trans osoba pristupi sa klasnom svešću, shvatajući da je koncept „ljudskih prava“ liberalni i elitistički koncept srednje klase. To što nas zakon štiti od diskriminacije na poslu, u školi, od strane stanodavca, poslodavca i slično, je beskorisno za one koji pripadaju radničkoj klasi, ili pak žive ispod granice siromaštva i nemaju novca da angažuju advokata i da krivično gone one koji su njihova prava narušili.
Stavljanje klasne svesti u fokus trans aktivizma je neophodno, jer je u pitanju grupa ljudi čije je ugnjetavanje unutar društva ukorenjeno u ekonomskoj potčinjenosti, koja je rezultat diskriminacije prilikom pokušaja školovanja, zapošljavanja, skućavanja i ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu.
Transrodne osobe doživljavaju diskriminaciju prilikom pokušaja da se zaposle, pogotovo ukoliko osoba još uvek nije promenila fotografiju, ime i oznaku pola u dokumentima tako da se poklapa sa njenim rodnim identitetom i prezentacijom. Ovakva dokumenta transrodnu osobu prisilno autuju prilikom legitimisanja, što transfobičnim cis ljudima omogućava da nas diskriminišu na intervjuu za posao, prilikom upisa u školu ili na fakultet, prilikom pokušaja iznajmljivanja stana, prilikom pokušaja ostvarivanja prava na zdravstvenu negu, prilikom odlaska u poštu, banku ili pokušaja prelaska granice i slično.
Svi živimo unutar kapitalizma, tj. društvenog sistema unutar kojeg moramo da radimo da bismo zaradili novac da platimo kiriju, kupimo hranu, platimo račune, i u slučaju trans osoba, da platimo hormonsku terapiju, da odemo kod doktora privatno, jer se na pregled u državnim institucijama često čeka predugo, kvalitet usluge nije zadovoljavajući ili u našem gradu ne postoje doktori specijalizovani za rad sa transrodnim osobama. Zbog toga, kako bi preživele, transrodne osobe su često primorane na seks rad kao jedinu opciju da zarade za život, ili pak, primorane su da za svoju radnu snagu nude jeftinije nego cis ljudi na tržištu rada, kako bi preživeli.
Takođe postoji i druga strana medalje, a to su poslodavci koji su donekle edukovani o transrodnosti i svesni su da se trans osobe sreću sa diskriminacijom prilikom zapošljavanja, zbog čega ukoliko zaposle transrodnu osobu, mogu očekivati od nje da im bude neizmerno zahvalna što su je zaposlili. Ovo može dovesti do nezdrave dinamike moći između poslodavca i radnika, zato što se poslodavac oseća kao da trans osobi „čini uslugu“ zato što ju je zaposlio, zbog čega sebi može dati za pravo da joj redovno narušava radnička prava.
Radila sam na brojnim mestima gde su me poslodavci posmatrli kroz prizmu moje transrodnosti, i svesni da trans osobe doživljavaju diskriminaciju pri zapošljavanju, često su očekivali od mene da im budem neizmerno zahvalna što su me uopšte zaposlili, zbog čega su dozvoljavali sebi da mi ne obezbede minimum pristojnih uslova za rad: radila sam za vrlo male plate i honorare, isplata je često kasnila, dešavalo se da mesec dana ili čak dva nakon što sam obavila posao, moram da molim poslodavca da me isplati, a kada to uradim da poslodavac pravi neprijatnu situaciju, da pokušava da me posrami što tražim da budem isplaćena i da sugeriše da sam nezahvalna ili nestrpljiva. Nikada mi nijedan poslodavac nije pokrivao zdravstveno osiguranje, a od male plate često ne mogu da priuštim da odem privatno kod lekara. Nikada nisam bila prijavljena da radim i nemam ni dan radnog staža. Dešavalo mi se da me poslodavci na pola obavljenog posla obaveštavaju da retroaktivno menjaju dogovor i da ću biti isplaćena manje nego što su mi obećali, dešavalo mi se da uopšte ne budem isplaćena, trpela sam seksualno uznemiravanje na poslu od šefova i muških kolega, trpela sam miniranje i mobing od tih muškaraca ukoliko odbijem da imam seks sa njima, trpela sam uvrede na ličnoj osnovi kada šefovi nisu raspoloženi itd.
Međutim, svaki put kada sam se usudila da se požalim da bilo koju od ovih stvari, bila sam posramljena i okarakterisana kao nezahvalna, jer sam trans žena, i jer bih kao takva trebalo da budem beskrajno zahvalna zato što su me uopšte zaposlili.
Kada određeni ljudi kažu da ne diskriminišu transrodne osobe pri zapošljavanju, to vrlo često znači da nemaju problema da eksploatišu rad transrodnih osoba, podjednako koliko i rad cisrodnih osoba. Kada kažu da su za njih „trans žene – žene“, to vrlo često podrazumeva da će trans ženu podjednako da izlažu mizoginiji i seksualnom uznemiravanju na poslu, kao i cisrodnu ženu. Zbog ovoga trans aktivizam, koji nema klasnu svest, niti ima za cilj da se bavi radničkim pravima i seksualnim nasiljem, je osuđen da bude potpuno beskoristan za većinu populacije koja se sa ovim problemima suočava svakog dana.
