Radikalni kvir s1:e3 – Šta je homonacionalizam?

„Homonacionalizam“ je izraz koji se često koristi za ideološka shvatanja koja se pronalaze u intersekciji nacionalizma i (prividne) borbe za prava kvir osoba. U praksi, ljudi koje bismo mogli da opišemo kao homonacionaliste, koriste (prividnu) naklonost LGBTIQ pravima kao izgovor za širenje rasizma i ksenofobije, sa akcentom na širenju mržnje i podsticanju netrpeljivosti prema muslimanima i arapima.

Ovaj izraz je 2007. godine definisala američka profesorka Džazabir Puar (Jasbir Puar) u svojoj knjizi Teroristička okupljanja (Terrorist assemblages). Cilj homonacionalizma je pravdanje rasizma prema muslimanima i arapima, stigmatizujući ove grupe ljudi kao homofobične i transfobične, kako bi se nasilje nad njima opravdalo pod izgovorom da su oni „opasnost“ po LGBTIQ osobe.

Nakon terorističkog napada Al Kaide na Kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku 11. septembra 2001. godine, američki političari su po prvi put počeli da posežu za strategijom homonacionalizma, pokušavajući da demonstriraju svoju „civilizovanost“ performativnom podrškom LGBTIQ populaciji, kako bi napravili kontrast sa „varvarstvom“ Bliskog Istoka, predstavljajući muslimane (što bi američka spisateljica Sara Šulman rekla) kao homofobilne fanatike, ignorišući postojanje LGBTIQ osoba i njihovih saveznika unutar ove religijske grupe, kako bi zatim tu sliku koju su stvorili o ljudima koji žive u većinski muslimanskim državama, iskoristili za bombardovanje Afganistana, Iraka, Sirije, Palestine, Libije i Pakistana.

Donald Tramp, koji je od 2016. do 2020. godine služio kao četrdeset peti predsednik Sjedinjenih Američkih Država, je tokom svoje kandidure za predsednika vodio kampanju prevashodno pokušavajući da instrumentalizuje rasističku netrpeljivost dela glasača prema Latino-Amerikancima i muslimanima. Kada se 12. juna 2016. godine desila pucnjava u gej klubu Puls u Orlandu u kojoj je ubijeno 49 ljudi i ranjene još 53 osobe, Tramp je iskoristio činjenicu da je ubica bio muslimanske veroispovesti kako bi naznačio da je „bio u pravu“ po pitanju opasnosti koju muslimani navodno predstavljaju po bele (LGBTIQ) Amerikance i ovaj događaj je nastavio da koristi za pravdanje zabrane imigracije muslimana u Ameriku tokom svog predsedničkog mandata.

Razlog zašto naglašavam da je „briga“ za prava LGBTIQ populacije od strane homonacionalista performativna, je to što ona služi isključivo kao alat za demonizaciju muslimana i arapa. Političari koji se koriste strategijom homonacionalizma ne samo da nisu zainteresovani za saniranje sistemske homofobije i transfobije u sopstvenoj državi, nego su zapravo ti koji često nastoje da LGBTIQ osobama prava oduzmu. Na primer, Trampova administracija je u isto vreme predložila Vrhovnom sudu zakon koji bi zabranio istopolnim parovima da usvajaju decu, kao i uklonila zaštite protiv diskriminacije transrodnih pacijenata i pacijentkinja u medicini, ni manje ni više nego tokom meseca ponosa.

Iste strategije homonacionalizma se koriste i u Evropi, gde se potencijalna navodna opasnost muslimana po progresivno društvo, koristi za pravdanje migrantske krize i onemogućavanje izbeglicama da se integrišu u evropsko društvo. Ovo je ironično, jer su LGBTIQ migranti/kinje najčešća meta homofobičnog i transfobičnog nasilja u Evropi. U zadnjih par godina, Monitoring za ubistva transrodnih osoba (Trans murder monitoring) beleži da transrodni/e migranti/kinje svake godine čine skoro polovinu ubijenih trans osoba u Evropi (procenat u poslednjih godinu dana je 45%).

Pojam vrlo sličan homonacionalizmu je takođe „pinkvošing“ (pinkwashing) – marketinška strategija ukazivanja na (performativnu) podršku LGBT populaciji od strane kompanije, brenda, organizacije ili političkih i društvenih aktivista, kako bi bila skrenuta pažnja sa drugih netičkih praksi i delovanja tog konkretnog tela. Na primer, sećam se da se u junu 2019. godine se u uzlogu H&M prodavnice u Knez Mihajlovoj pojavila letnja kolekcija odeće sa duginim bojama povodom meseca ponosa kao vid (performativne) podrške LGBTIQ populaciji, sa informacijom da će H&M 10% svog profita od prajd kolekcije donirati Ujedinjenim Nacijama za njihovu kampanju Free and equal koja se bori za jednakost LGBTIQ osoba. Međutim, u isto vreme, H&M radnicima/cama u svojim fabrikama u Bugarskoj, Turskoj, Indiji i Kambodži isplaćuje plate koje nisu ni blizu minimalne zarade. Radnici/e u H&M fabrikama Kambodži zarađuju polovinu sume novca koja je neophodna da se preživi, dok radnici/e u Turskoj i Indiji zarađuju jednu trećinu iste.

Već pomenuta Sara Šulman (Sarah Schulman) je američka spisateljica jevrejske veroispovesti koja je 2011. godine napisala članak pod nazivom Izrael i pinkvošing (Isrel & pinkwashing) u kojem kritikuje Izrael zbog korišćenja pinkvošinga i homonacionalizma, kako bi opravdali sprovođenje genocida u Gazi – razlog koji se i dan danas koristi kao glavni izgovor za etničko čišćenje Gaze. Po njenim rečima, izraelska vlada je u saradnji sa američkim marketinškim rukovodiocima u 2005. godini pokrenula kampanju pod nazivom Brend Izrael koja ima za cilj da Izrael predstavi kao modernu državu koja je oaza za LGBTIQ osobe na Bliskom Istoku. Vlada Izraela je tada iskoristila mukotrpni rad kvir aktivista u svojoj državi, kako bi preuzela zaslugu za napravljeni progres i kako bi izgradila globalnu sliku o Izraelu kao progresivnom mestu koje prihvata LGBTIQ populaciju. Sara Šulman tvrdi da je izraelski sajt Ynet godinu dana pre izlaska njenog članka otkrio da je vlada Izraela te godine izdvojila 90 miliona dolara kako bi ovom marketinškom kampanjom, međuostalom, i unapredili turizam u Izrelu. 

Nasuprot tome, ova kampanja takođe karikira muslimane i generalno Palestince bilo koje veroispovesti, kao varvare i teroriste koji masakriraju LGBTIQ osobe, kako bi onda okupaciju Palestine od strane Izraela predstavili kao sukob između progresivne sile dobrote koja podržava LGBTIQ prava i nazadne sile zla koja je zbog svoje homofobije zaslužila da bude uništena.

Ovakvo karikiranje Palestine je duboko licemerno ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da je homoseksualnost dekriminalizovana u Zapadnoj Gazi 1951. godine, dok je u Izraelu dekriminalizovana tek 1977. godine. Homonacionalizam ove kampanje ignoriše činjenicu da LGBTIQ osobe postoje u Palestini, kao i pokret za prava LGBTIQ osoba, koji predvode tri najveće organizacije: Aswat, Al Quaws i Palestinian queers for boycott, divestment and sanctions.

Palestinska radikalna leva kvir grupa Kvir osobe u Palestini (Queers in Palestine) je povodom trenutnog genocida u Palestini izbacila saopštenje za javnost koje glasi:

„Odbijamo instrumentalizaciju našeg kvir identiteta, naših tela i nasilja sa kojim se suočavamo kao kvir osobe, kako bi naša (palestinska) zajednica bila demonizovana i dehumanizovana pogotovo u svrhe pravdanja imperijalizma i sprovođenja genocida. Odbijamo da seksualnost Palestinaca i stavovi koje palestinsko društvo ima prema seksualnoj različitosti, postane parametar za merenje ljudskosti onih čije društvo živi pod opresijom kolonijalizacije. Mi zaslužujemo da živimo iz prostog razloga zato što smo ljudska bića sa svim svojim nesavršenostima, a ne zbog naše približnosti kolonijalnim modusima liberalne ljudskosti. Odbijamo kolonijalne i imperijalističke taktike koje se trude da pronađu način da nas izoluju od našeg društva i da naše društvo udalje od nas, zbog naših kvir identiteta. Mi se borimo protiv isprepletanih sistema opresije, uključujući patrijarhat i kapitalizam, dok su naši snovi o pravu na autonomiju, o pripadanju zajednici i oslobođenju, inherentno vezani za našu želju za samoodređivanjem. Kvir oslobođenje je nemoguće ostvariti pod doseljeničkim kolonijalizmom, a kvir solidarnost je nemoguće negovati ukoliko ista odlučuje da toleriše sisteme nasilja i diskriminacije na osnovu rase, kao i kapitalističke, fašističke i imperijalističke strukture kojima smo potčinjeni.“

Nasuprot tome, strategije pinkvošinga ignorišu diskriminaciju LGBTIQ osoba od strane pravoslavnih hrišćanskih, rimo-katoličkih i jevrejskih verskih grupa, koje proz istoriju jesu potpirale (a neke i dan danas potpiru) netrpeljivost prema kvir osobama. Razlog zašto je homoseksualnost uopšte bila kriminalizovana u Palestini je to što je ona bila pod vlašću Otomanskog Carstva, zatim Britanska kolonija, a zatim pod vlašću Jordana, Egipta i evo danas, Izraela, te su ove sile, svaka u svoje vreme vlasti nad Palestinom, takođe nametale svoje zakone. Homoseksualnost je kriminalizovana u Palestini 1936. godine pod uticajem otomanskih i britanskih zakona. Gej brak nije legalan u Izraelu ni dan danas.

Iako su bezbednost i prava LGBTIQ osoba u Palestini i te kako ugrožena, ovo se ne razlikuje od ostatka sveta. Već pomenuti Monitoring za ubistva transrodnih osoba je ove godine na Dan sećanja na žrtve transfobije koji se obeležava 20. novembra, objavio statistiku koja beleži ubistva 321 transrodne osobe širom sveta u poslednjih godinu dana. U SAD je od početka godine (do momenta kada pišem ovaj tekst) predstavljen 591 zakon koji nastoji da unazadi ili pak ukine prava LGBTIQ osoba, a kvir osobe širom Evrope, uključujući i Srbiju, trpe diskriminaciju pri školovanju, zapošljavanju, skućavanju i pokušaju ostvarivanja prava na zdravstvenu negu, i strepe od nasilja svaki dan samo zato što su LGBTIQ.

Međutim, najveća ironija homonacionalizma i pinkvošinga, poput onog koji okružuje genocid u Gazi, je to što čak i kada bi tvrdnje ovih marketinških strategija bile tačne – da su svi muslimani i Palestinci generalno homofobični i transfobični fanatici – LGBTIQ osobama koje trpe nasilje u Palestini ne bi pomoglo ukoliko bi, povrh homofobije i transfobije sa kojima se suočavaju, bili ubijeni ili osakaćeni u bombaškim napadima.

Trinaestog novembra je zvanični Twitter profil države Izrael okačio dve fotografije na kojima je izraelski gej vojnik koji drži LGBTIQ zastave, hvaleći se da je ovo prvi put da su se dugine boje zavijorile na vetru u Gazi. Profil licemerno tvrdi da je on ovim činom želeo da pošalje poruku nade LGBTIQ populaciji u Gazi i da pozove na mir. Reč „licemerno“ koristim ne samo zato što je Izrael od 1947. godine glasao protiv 364 predloga Ujedinjenih Nacija o miru sa Gazom, već zato što je u ovom momentu krajnje neophodno postaviti pitanje: Kako LGBTIQ osobe u Gazi mogu da „prime poruku nade“, ukoliko su ubijene i tu poruku ne mogu ni da čuju?

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još