Radikalni kvir s1:e2 – Ranjivost mladih kvir osoba na seksualno nasilje

Recenzija knjige Kako li je devojkama autorke Paris Lees

Kako li je devojkama (originalni naslov What it feels like for a girl)su memoari britanske spisateljice i novinarke Paris Lees, koji su izašli u maju 2021. godine u izdanju izdavačke kuće Penguin books. Knjiga opisuje život spisateljice između njene trinaeste i osamnaeste godine, koristeći fiktivnog lika koji se zove Bajron, kako bi pripovedala o sebi pre tranzicije. U njoj prikazuje homofobično,  transfobično i seksualno nasilje sa kojim se Bajron susreće kao mlada gej i rodno ne-konformirajuća osoba. Knjiga odiše nostalgijom za početkom 2000-ih godina, te je svako poglavlje nazvano po hitu iz ranih dvehiljaditih: „Sing it back“ (Moloko), „Get your freak on“ (Missy Elliott), „Can’t get you out of my head“ (Kylie Minogue), „Groovejet“ (Sophie Ellis-Bextor), „Music sounds better with you“ (Stardust), „Lady (Hear me tonight)“ (Modjo) i tako dalje. Knjiga očito nosi naslov po Madonninom singlu iz 2001. godine, sa albuma Music pod nazivom „What it feels like for a girl“.

Na početku knjige, Bajron nam biva predstavljen kao naizgled mladi feminizirani gej dečko, koji polako shvata da je zapravo trans devojčica. Do završetka knjige, autorka o sebi priča u ženskom rodu i u pismima koja šalje svojoj porodici se potpisuje svojim, trenutnim, ženskim imenom – Paris. Bajronovi roditelji su razvedeni i nisu mnogo zainteresovani za njegovo odgajanje. Mnogo je bliži sa svojom bakom, koja mu dozvoljava da se rodno izražava kako želi, za razliku od njegovog toksično maskulinog oca koji ga često prebija, vređa i fizički zlostavlja na razne načine kako bi ga „očvrsnuo“ i „naučio pameti“ da se ne ponaša feminizirano. Bajron takođe doživljava vršnjačko nasilje u školi i na ulici zato što je feminiziran.

 U ovoj knjizi, autorka detaljno opisuje seksualno zlostavljanje koje je doživela kao dete. Zbog nezainteresovanosti od strane roditelja, Bajron biva prepušten sam sebi i primoran da se sam izdržava. Sa četrnaest godina, shvata da su stariji muškarci (pedofili) voljni da mu daju novac u zamenu za seks i počinje da se bavi prostitucijom kako bi preživeo. Prisećajući se ovih iskustava, autorka prepoznaje sada kao odrasla osoba da je ovo bilo seksualno zlostavljanje, tj. silovanje maloletnika („statutory rape„), zato što maloletno dete ne može da da pristanak na seks sa odraslom osobom. Međutim, u knjizi, autorka ne vrši naraciju kao odrasla osoba koja se priseća svojih iskustava koje je imala kao dete, već umesto toga bira da piše na takav način da knjiga zvuči kao dnevnik koje to dete piše u momentu kada se te stvari dešavaju. Zbog toga, naracija se dešava kroz naivni pogled deteta, što ovu knjigu čini vrlo bitnim prikazom činjenice da dete najčešće nije svesno da je to što doživljava zapravo seksualno nasilje, nego da je ovo nešto što često shvatimo tek kao odrasle osobe. Bajron nije svestan da je to što doživljava seksualno nasilje i da su muškarci koji ga zlostavljaju pedofili. U momentu kada se nasilje dešava, Bajron ga interpretira kao normalan tretman gej/trans deteta koje „ne zaslužuje“ bolje, što pokreće vrlo bitan razgovor o tome da kvir osobe vrlo često nisu svesne nasilja koje doživljavaju, jer smo često geslajtovani/e da to što doživljavamo uopšte nije čin nasilja i jer nas društvo retko uči da zaslužujemo bolje.

Kao neko ko deli dosta sličnih iskustava sa autorkom, prepoznala sam se u knjizi. Jedan od mnogih razloga zašto mi je ova knjiga neizmerno draga jeste i izbor autorke da o užasnim stvarima koje je doživela ne pripoveda kroz prizmu sažaljevanja sebe, nego na vrlo duhovit način. Čak i kao dete, vrlo dobro je razumela dinamiku moći između trans žena i cis muškaraca, kao i jaz između stigme, koja se često kači na trans žene (da smo nepoželjne, da nismo privlačne, da nismo vredne ljubavi i da niko ne želi da ima seks sa nama), i realnosti trans iskustva (da smo disproporcionalno više objektifikovane, fetišizovane, seksualno zlostavljane i daleko češće primorane na seks rad).

Bajron u knjizi komentariše: „Samanta (njegova drugarica) ne može da poveruje kada krenem da joj pričam o ovome. Misli da izmišljam. Vidite, u njenom ograničenom svetu, muškarci nikada ne bi bili zainteresovani za osobu kao što sam ja. I ponekad bih mnogo voleo da imam skrivenu kameru, čisto da joj pokažem kakvi su zaista. Međutim, mnogo ljudi prosto to ne želi da zna, jer će onda morati da počnu da preispituju svoje živote. Ne žele da pomisle da su to njihovi očevi, njihova braća, njihovi momci. Međutim, šta oni misle, ko plaća sve ove prostitutke? Deda Mraz?“.

Autorka se takođe fokusira na značaj podrške koju je našla unutar LGBT zajednice i čini da se zaljubimo u bliskost i solidarnost koju dobija od dreg kraljica i drugih trans žena, koje se trude da je od nasilja zaštite. Kao odrasla osoba, autorka je vrlo posvećena aktivistkinja čiji je fokus borba protiv vršnjačkog i seksualnog nasilja sa kojim se mlade LGBT osobe mogu susresti, zbog čega joj je 2012. godine dodeljena Nacionalna nagrada za raznolikost (National Diversity Award) za pozitivnu reprezentaciju LGBT osoba u javnom životu.

Koliko me je zasmejala, knjiga me je često i rasplakala. Pri kraju knjige, nakon smrti svoje bake (jedine koja je prihvatala njen kvir identitet), Paris komentariše: „Volela bih kada bi mogla da vidi koliko mi dobro ide u životu. Užasno mi je čudno kada pomislim koliko je učinila za mene, a nikada neće moći da vidi koliko mi je to pomoglo da samostalno stanem na noge. Volela bih da zna da sam ipak odrasla u dobru osobu. Duboko, duboko unutra, ispod ovog debelog sloja kučketine.“

Sve gore navedeno kroz ovu knjigu i samu životnu priču autorke dočarava prkos i prgavost transfem kulture: doživljavanje užasne traume, međutim, nedozvoljavanje sebi da te trauma proguta, već umesto toga, suočavanje sa istom, često koristeći mehanizam humora da se sa njim suočiš. Oslanjanje na pomoć zajednice koja se zbog marginalizacije drži zajedno, i dozvoljavanje nasilju koje smo preživele da nas motiviše da se strastveno borimo da generacije koje su mlađe od nas, ne moraju da se susreću sa zlostavljanjem koje smo mi pretrpele kao deca. 

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još