Šta mislite koliko je istine u Andrićevim rečima “Ne teče reka, već voda, ne prolazi vreme, nego mi.” ? Jeste li sebe ikada uhvatili da razmišljate kako Vam za nešto fali još vremena ili ste se možda sasvim suprotno u nekom momentu osetili “beskonačnim” ?
Pre nego što sebi stvarno odgovorite na ova pitanja zapitajte se da li uopšte znate šta je vreme. Pretpostaviću da je vaša prva reakcija bila nešto u fazonu “Da, naravno…” ili “Šta ova filozofira?!” , ali ako ste se malo bolje udubili u ono što pričam došli ste do zaključka da zapravo niko od nas to zaista ne zna. Pojam vremena je samo naizgled jasna, ali veoma varljiva i neuhvatljiva odrednica trajanja koja više zbunjuje nego što može da odredi. Mi zapravo ni ne znamo od kad ono postoji ili koliko će još postojati, niti razumemo traje li ono u nama ili pak mi u njemu… Odenuli smo ga u neke kalupe nama smrtnicima razumljive, samo kako bi se lakše nosili sa njim. A zamislite kolika je mudrost i moć stvarno razumeti vreme. Ipak iako niko od nas nije ni Tesla, niti Pupin ili neki drugi genije… i retki su oni koji će dostići takve umne dimenzije, to ne znači da se ovom temom ne treba(mo) baviti. Šta više, sasvim suprotno, ovo je nešto o čemu se mora pričati pogotovo ako ste kao i ja “pripadnik” generacije Z.
Zašto baš generacije Z? Zato što se mi nalazimo na možda najvećoj prekretnici poimanja vremena koja je ikada zadesila čovečanstvo . Današnja tehnologija ubrzala je način života sto na sat i samim tim promenila toliko stvari. Ipak da li je stvarno tačno da živimo takozvanim brzim životom? Da nam telefon sisa sve slobodno vreme? Da nam socijalne mreže zadaju tempo koji slepo pratimo? Teška srca moram priznati da je to istin… Odrastajući na socijalnim mrežama dobili smo generacijski neke psihičke i emotivne deformacije s kojima ćemo kad-tad muke mučiti (pročitajte posle sjajan tekst moje koleginice Sofije o tome – “Zašto morate da pogledate Social dilemma ako koristite društvene mreže?”) ali ipak ne mislim da je sve tako crno, jer nije.
Iako nas je “novo doba” naučilo da želimo sve SAD I ODMAH, zaboravljajući na važnost strpljenja, da srljamo u odluke kao da se plašimo da nećemo sve stići, a onda da bacamo enormne delove vremena na telefone i Internet, “novo doba” nam je takodje pružilo mnogo toga. Zbog pristupa velikoj količini informacija koju upijamo svakog dana naučili smo da napravimo korak unazad i sagledamo širu sliku onda kada je potrebno. Spremniji smo da prihvatimo raznolikosti mnogo bolje od prethodnih generacija. Mnogo više cenimo dela, nego reči, jer jelte ko danas ima vremna da mu neko priča bajke, kad je sutra zakazao spasavanje sveta i još mora da izgradi karijeru preko noći…? Ljudi ne shvataju da to što zumeri imaju malo veći problem oko poimanja vremena nego što su imale prethodne generacije, to ne znači da su izgubljeni. Još uvek smo mladi i toliko toga imamo da naučimo od života. I ono najvažnije uvek smo spremni za nove ideje i nove poglede na situacije, stvari i svet. Što znači da ćemo kad-tad uvideti da nas je virtuelni kovitlac povukao duboko u mrak i da ćemo se sa tim izboriti. Jer generacija Z je osvešćena generacija i tek će to biti.
A moramo pomenuti i čuvenu rečenicu koju svi slušamo makar nekoliko puta godišnje od roditelja, baka, deka… “Ovo su loša vremena…” Ipak, jesu li ona to stvarno ili su starije generacije samo nezadovoljne promenama? Ja ne mislim da su promene nešto ružno, iako ih se svi plašimo i teško ih prihvatamo, priznavali to ili ne. Ali vreme koje mi imamo sigurno nije loše. Ma kakvo god da je niko nema pravo da nam kaže bilo šta jer je to vreme naše i nemamo ni prošlo ni buduće. A niko nema pravo da te zadrži u prošlom vremenu, nema okivanja vremenom, to ne postoji. Ali nema ni rušenja. Ne možeš da pregaziš vreme koje je bilo. Nije uredu da ga apstrahuješ kao da nije postojalo. Ono je kao poklon koji si dobio da iz njega učiš.
Na kraju poenta cele priče jeste da vreme koje ti je dato iskoristiš najbolje što možeš. Da imaš što manje “treba mi više vremena” trenutaka i što više onih “beskonačnih” jer u tome je lepota, ma kojoj generaciji da pripadaš.
