Šeste večeri A.N.F.I.TEATAR festivala na sceni nam se predstavila svima nama dobro poznata Milena Bogavac sa svojim autorskim projektom „Mrzim pozorište“. Svoj lecture-performance održala je od 21.00 čas u Kraljevačkom pozorištu.
Jeste li se ikada zapitali šta sačinjava pozorište? Laici bi rekli glumci, predstava i publika. Neki bi možda dodali i salu, scenu, gledalište, možda balkon, klub i predvorje ako bismo uključili prostornu dimenziju. Estetičari bi rekli rekviziti, zavesa, crvene stolice koje se najlakše stapaju s mrakom, zatim scenografija, kostimografija kao neizostavni elementi. Ako pričamo o zaposlenima u pozorištu, neki će još dodati producente, tonce, suflere, režisere, dramaturgne ili lepo obučene razvodnike. Profesionalci će baratati i nekim terminima za koje oni prvi možda prvi put čuju: mizanscen, inscenizacija, opsis, patos.
Međutim, ovo izvođenje nam govori o nečemu što nam nikada ne bi bila prva asocijacija: ugovori, pregovori, profakture, fakture, dopisi, pohvale, zahvalnice, pozivnice, izveštaji, spiskovi, računi; zatim su tu teskoba, dileme, borba, cenzura, borba protiv cenzure, razočarenje i na kraju mržnja.
Minja Bogavac nam kroz svoj performans govori priču o svom doživljaju pozorišta kroz odrastanje. Kako je pozorište od sigurne kuće prešlo put do toga da postane nešto što je uticalo na njen život u svim aspektima. Nešto što je volela najviše na svetu se okrenulo protiv nje same. Kako je pozorište koje je činilo „najveći kontinent sveta“ dramaturškinje odjednom dovelo njen život do tačke da postane „groblje predstava“. Postavlja sama sebi pitanje da li je bilo vredno žrtvovanje svih „malih radosti“ zarad ljubavi koja se pretvorila u profesiju, a koja će na kraju biti na nacionalnoj frekvenciji u vidu radne knjižice uz propratnu poruku o tome kako ona „uništava kanalizaciju“ pozorišta u kome je zaposlena.
Radnja je smeštena u sadašnji trenutak, predstavlja naraciju i ispovest dramaturškinje direktno svakom članu publike o svemu onome kroz šta se prolazi onaj ko je odlučio da će mu pozorište postati sve. Provocira publiku za živu interakciju kroz zdrav humor i ironiju, i najzad tera je na razmišljanje o tome kako je pozorište postalo mesto gde najčešće odlaze samo oni koji se na bilo koji način bave njime, a glumcima je igranje predstava „čips za sujetu“, što kazuje u replici da glumci na sceni „preturaju po sujeti, strahovima i mrakovima s porukom publici „Molim Vas, gledajte me“.
Možemo uočiti tri najvažnija trenutka koja utiču na život naratorke u performansu: period cenzure predstava, medijski linč nakon smene sa mesta vršioca dužnosti direktorke Šabačkog pozorišta i period pandemije virusa korona koji je sa sobom nosio brojna razočarenja.
Ona nam na sceni iznosi fotografije scena svih svojih predstava koje su bile zabranjene za izvođenje u Srbiji i na festivalima, a nakon izvođenja, pitali smo je kako se osećala dok je i sama pravila spisak u kom je sadržano vreme, energija, trud i rad preko kog je bila prelepljena reč –„cenzurisano“. Milena nam kaže: „To je nešto fascinantno na generalnom planu izvođačkih umetnosti. Ta vrste efenentnosti najviše podseća na ljudski život“. Ona zatim objašnjava: „Kažeš super, ovo je jedna zdrava stvar, dobra je produkcija, stoji čvrsto i to funkcioniše. Onda se desi nešto nepredviđeno i toga više nema nikada. I dok si mlad kažeš sebi da je to u redu, i da tako ide i da nas tome uči pozoriše, pravimo novu predstavu“, međutim ističe da nekada i nije toliko lako: „Ali posle dvadeset godina, zapitam se šta sam radila u životu, neviđeno se trudila i bila iskrena u vezi sa nekim stvarima oko nekih od stvari sa kojima se ništa nije dogodilo. Možda ih je neko pogledao, možda je nekome to bilo drago, možda nekom drugom nije, ali nemam ništa čvrsto da se uhvatim i kažem uradila sam to. Samo kažeš frazu „bavila sam se pozorištem“. I uvek se za to prilepi i neka mistifikacija, kao da je to mnogo mudro. Važno je da se kaže da nije to baš toliko mudro.
„Kultura je u krizi kao voda, kao lek“, glasi jedna od replika koje Milena iznosi na sceni. U periodu korone se to okrenulo, i kako kaže za Zoomer, „bilo je teško da prelomi da je jedna lepa disciplina i mesto okupljanja gde se pričaju neke lepe priče postalo nešto opasno“: „To je postalo mesto zaraze, a ne radosti i ljubavi. Postalo je užasno, nemojte se okupljati. Kad god smo se suočavali sa nekom katastrofom na društvenom planu, kultura je postajala posebno važna. I sada je bila, samo bez mogućnosti okupljanja“, pa obajšnjava da su sve lične nepravde isto kao i svi širi društveno-politički problemi mogli da budu obrađeni kroz pozorište, a ovog puta je to postalo zabranjeno: „Sve je bilo praćeno sa mnogo loših vesti, bolešću, smrću, a ti sediš u kući kao miš i pitaš se da li će predstavice koje si radio, a tebi su užasno važne, ikada više moći da budu prikazane drugima“.
Bogavac se poziva na knjigu „Istorija teatra pod opsadom Sarajeva“ i ističe da su brojni umetnici opisali pozorište u krizi Sarajeva kao „malo čudo“: „Jedna od umetnica piše da se nismo mnogo razlikovali od svakog psa kome je bio cilj preživljavanje i da nađe nešto da jede. Jedino što nas je činilo dostojanstvenim i podsećalo nas da smo zajednica, građani i ljudi bilo je to što smo mogli da odemo na predstavu“, te to povezuje sa sećanjima iz perioda poplava: „Za 2014. godinu vezujem lepe trenutke solidarnosti. Igramo u razvaljenim gradovima koji su u obnovi, pa prihode od karata damo u humanitarne svrhe“, a potom zaključuje da je užasno kada pozorište koje je mnogo činilo u periodima kriza, ovog puta ne može da učini ništa: „Kažu da je važno da imaš šta da jedeš. Da, važno je, ali na kraju dana, jeli ili ne jeli, svakako odemo u pozorište da vidimo kako se neko drugi oseća“.
Za kraj, pitali smo je ono što bi poželela sebi nakon svega što je proživela u pozorištu, na šta je odgovorila da je to: „Trudim se da procesi koje vodim i ljudi kojima se okružujem meni prijaju ili donose nova iskustva. Faza u kojoj jesam zajedno sa Reflektor teatrom jeste da smo odlučili da u ovoj kalendarskoj godini neće biti potpuno novih predstava da bismo shvatili o čemu želimo u budućnosti da pričamo. „Mrzim pozorište“ nije potpuno novi projekat, igrala sam je na engleskom u nekim „work and progress“ akcijama, ali je jedino što je u ovom izdanju na srpskom jeziku premijerno izvedeno ove godine u martu u produkciji Reflektor teatra. Želela bih da je igram i da se rasteretim tih osećanja“. Ona dodaje da je došla do trenutka kada bi ona želela da pokuša nešto novo: „Možda je to neki skroz krivi put, ali bih volela da se nešto u mojoj estetici polomi drugačije“.
Nakon igranja, razgovarali smo i sa publikom, i jedna žena je predstavu opisala kao vrlo zanimljivu: „Dotakla se svih interesantnih tema i pričala našoj stvarnosti u ovom vremenu, svemu što smo proživeli i svemu što se dešava“. Ali takođe, predstava je evocirala i suze u gledalištu: „Pogodila je srž i suštinu. Taman kad smo zaboravili na koronu, ona nas vraća i podseća da se samo pravimo da smo sve to zaboravili. Mene je oduševila, mislim da je ova predstava najbolja stvar koju sam pogledala u životu“.
Sledeće na reperotaru:
Poslednjeg festivalskog dana na obali Ibra kod Kajak kluba sa početkom u 18.00 časova biće izvedena predstava „Ghosts are dancing“ u produkciji Grupa Grupe i CATT (Kanada), a igraće je mladi članovi Grupa Grupe i „Malog teatra“ iz Novog Pazara. Koncept i režiju radi kanadski reditelj i dramaturg Majkl Divajn, a za dizajn je zadužen Vladan Slavković.
Takođe, nakon ovog izvođenja, biće u Kraljevačkom pozorištu sa početkom u 19:30 časova publici će svoju plesnu predstavu „Vrpca“ prikazati Aleksandra Arizanović u produkciji Udruženja baletskih umetnika Srbije. Igraju Jelica i Aleksandra Arizanović, a muziku su radili Julija Petković i Nemanja Antonijević.
Foto: Nikola Đaković/Reflektor teatar, izvor: Nova.rs
