Od poslednjeg Leksikona je prošlo dve nedelje. Možda i više. Prethodni je mogao zatvoriti sezonu, a ovaj da sačeka novu. Po defoltu brojki. Međutim, ovaj sadrži emociju, osećaj porodice i zajednice, te će nastavak sadržati, možda ne toliko ličnu priču, čemu je Leksikon namenjen, koliko onu dubinu koju nameravam da pokušam da nađem u svim daljim pričama.
Ova stranica popunjena je nedavno. Uopšte ne znam kako ispisati ovu priču, ni da li mogu preneti na vas koji čitate ovu rubriku, ali jednom rečju posvećujem ga mama Juci.
Ako bih pokušala najbliže da vam ga približim, vratila bih vas na osnovnu ili srednju školu, te podsetila na tetkice koje su nam bile čuvari andjeli u onim malim zavrzlavama koje smo polušavali nevino da izvedemo.
Juca je mama, baka, bivša babica, a sada, kako kaže direktor na kigijenu (higineničarka) u mojoj sada već bivšoj teretani.
Zašto sam za ovaj Leksikon+ baš nju odabrala? Upravo da bih pokazala šta znači ta druga mama.
Ne znam da li ste do sada doživeli da radno mesto stvori osecaj pripadnosti timu, da ne kažem porodice.
Ovo izgovaram najiskrenije, jer iako nije toliko pohvalno (skakućem ka 27. godini) ovo mesto je bilo najduže na kom sam se do sada zadržala, stekla druge braću, sestre, drugare, majku, trenere (životne i one prave), ali osećaj ekipe.
Vratiću se Juci.
Započinje priču standardno, usput odgovarajući na pitanja.
„Sa mojim dečkom Goranom sam od dvadesete godine. Tačnije, tada smo dobili stariju ćerku. To je bilo ono tradicionalno upoznavanje, videli smo se par puta i venčali”, započinje priču o braku, a na licu joj se ocrtava sreća, sa jednakom zaljubljenošću rekla bih kao na početku, a potom nastavlja, i u momentu razuverava da, iako je barem 25 godina starija od mene, ipak nema osuđivački stav o nekim problemima koje ovo društvo ne shvata. „Drugu ćerku smo dobili nakon dvanaest godina i tada sam želela da abortiram. Nisam mogla ponovo da krećem isto (kroz smeh), ali ipak su me razuverili tako da sam rodila i drugu ćerku. Obe su mi podarile unučiće”, završava.
Juca nam je često dok je sa nama ćaskala na pultu pokazivala slike unučića. Njih petoro, od obe ćerke.
Priču nastavljamo u smeru koji je doveo do nas.
„Završila sam medicinu. Dosta vremena sam provela baveći se poslom koji sam oduvek i želela da radim. Poslu babice. Nažalost, nikada sa stalnim zaposlenjem, ali da mi se sada pruži prilika, opet bih to radila. Do ovog posla sam došla preko muža. Neko vreme smo radili u Nemačkoj, a do teretane smo došli preko preporuke. Dogovorili smo posao sa menadžerom i to je sve. Sada imam vas devojke, momke i super mi je”, govori.
Kao teži posao ističe onaj za koji se školovala, a posao higijeničara ne smatra teškim, sem onog dela koji ne voli, a to su kilometarske poruke od menadžera. Ali, posao je posao.
Dok razgovaramo, sada ali i svih prethodnih puta, sada vidim tugu u očima naše Juce jer se nećemo družiti. Uveravam je u to da se uvek možemo čuti, da nas deli jedan poziv. Ona me je zasmejavala, svima nam nalazila momke, delila hranu i piće sa nama, bila rada da nas zameni na pultu. Davala nam savete. Baš kao što mama radi.
Dok ispisujem reči, iako tamo nisam, sada već imam suzu u oku.
Ovaj Leksikon bih iskoristila kao zahvalnicu, svima koji su do sada bili deo njega. Onima koji su podelili svoje pričice. Cilj mi je da prenesem ono što je svako od vas u suštini jeste. Ona skrivena strana.
Svesna sam površnih odnosa. Svesna sam nepoverenja kada neko koga ne znate da mu/joj otkrijete sebe. Sakupljam usput savete kako da dođem do toga što želim.
Dok pravimo pauzu smišljam kako bih mogla dalje.
Nadam se da će buduće priče ili tekstovi koje budem delila putem Zoomera biti interesantni. Čim me prihvati naša ljepa Hrvatska, eto mene, a do tada pozdravljam vas ovom pričicom.
Setite se vaše Juce iz detinjstva.
Šta vas je naučila?
