Ako je rečenica „Ne sudi knjizi po koricama”, zaista tačna, ni današnja gošća u detinjstvu definitivno ne bi bila viđena u ulozi u kojoj se nalazi danas.
Izabelu je leksikon definitivno podsetio na simpatije, ali i na bezbrižno detinjstvo, u prirodi, na Šar planinu, bakine recepte i religiju Portugala i miran život na Kosovu.
Danas, ona je (još uvek) student fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti i saradnik u menadžmentu, co-workingu i digitalnim medijima u „Novoj iskri’’.
„U detinjstvu me je interesovao sport, trenirala sam odbojku i karate, a zbog dedinog posla mehaničara interesovala sam se za muške delatnosti”, priseća se uz dosetku kako je uopšte došlo do profesije kojom se danas bavi: „Mama je prepoznala moj umetnički talenat. Kada sam završavala osnovnu školu, nisam imala ideju šta bi mogla dalje, tako da me je ona uputila ka umetničkoj školi. Upisala sam smer za dizajn enterijera i industrijske proizvode, što me je dovelo do Leskovca. Nakon srednje došlo je do odluke za fakultet, odlučila sam se Fakultet primenjenih umetnosti, gde su me iskreno više izvukli poeni iz škole nego uspeh na stručnom delu prijemnog„, završava.
Prvi podsetnik na fotografiju vraća je na neki svoj selfi, ali najupečatljiviji, na portret bake Portugalke u momentu zanosa nekom teoretskom pričom, ekspresivna i dosta oštra, koju je napravila neposredno pred upis na fakultet.
Ideje o budućnosti zadržaće je sasvim sigurno u Beogradu, jer želi da istraži lične mogućnosti.
„Definitivno želim još par godina da provedem ovde. Želim da se okušam u organizaciji iventova, da naučim bolje da dokumetujem fotografiju, otvorim neki prostor u kom ću se baviti eksperimentalnom fotografijom, čitavim tim procesom obrade. Jedna želja mi je nekako ostala od detinjstva. Budući da sam dosta strastvena prema stvarima koje volim, volela bih da se okušam u plesu. Za to još uvek nisam skupila petlju, ali ko zna.’’
Ako bi joj ČAROBNI ŠTAPIĆ dospeo, iskoristila bi ga plemenito. Pružila bi slogu i mir svetu, jer smatra da je ova naša planeta prelepa da bi je uništavali.
Na drugom mestu bi definitivno stavila put u Portugal, domovinu svoje bake, koju još uvek nije imala prilike da vidi.
„Ne znam jezik, tek poneku psovku haha, ali definitivno bi volela da vidim to bakino selo u nekoj zabiti, more, ribu i sve te recepte ali i strastvenost življenja i igre’’, objašnjava.
Izabela je takoreći tek na početku svog životnog puta, a u njenoj knjizi ima još mnogo stranica za ispunjavanje iskustava. I u našem Leksikonu ima mesta za vašu priču, popunute tu vašu stranicu, još jednom, sasvim smo sigurni, izvanrednom pričom.
Izabelu nastavite da pratite na izložbama, jer mi definitivno nećemo propuštati.
Vidimo se sledećeg petka!
Stay in positve vibes, sunce u i osmeh otključavaju čak u najteža vrata (barem ovako Izabel tvrdi)!
