Rusko-ukrajinski sukob je za posledicu imao velike migracije. Jedna od devojaka koja je na početku rata došla u Srbiju je i Julia Arzumanova. Arzumanova je plesačica koja u Srbiji stupa na uličnu plesnu scenu 2021. godine, a kao vrhunac svog uspeha iznedrila je hip hop takmičenje Talas kulture (Wave of Culture – WOC). Sa Arzumanovom smo razgovarali o plesu, uticaju geopolitike na umetnost, kao i njenom plesnom takmičenju.
Živiš u Beogradu, ali si poreklom iz Rusije. Kako si odlučila da se preseliš u Srbiju?
Studirala sam u Rusiji i imali smo 2021. razmenu studenata. Kako je tada čitava situacija sa koronom poremetila sve, nisam otišla u Kinu na razmenu kako je bilo planirano. Tada je jedino Srbija primala inostrane studente na razmenu. Tada sam godinu dana ovde studirala menadžemnt i nakon toga se vratila u Sankt Petersburg. Onda je počeo rat i ja sam odlučila da ne želim više da živim u Rusiji i da moram da odem nekako. Srbija je bila tada jedina zemlja koju iole poznajem, znam kako da preživim u njoj, imam prijatelje u njoj. Takođe je olakšavajuća okolnost što meni kao Ruskinji nije trebala ni viza. Tako da sam u decembru 2022. došla ovde, pronašla posao, a od oktobra ove godine sam studentkinja savremenom plesa na Institutu za umetničku igru.
Dok si bila u Rusiji studirala si menadžment. Šta te je navelo da promeniš svoj izbor?
Prvih godinu dana sam i ovde provela na studijama menadžmenta. Ali sada sam celu sebe predala plesu, tako da je ova odluka došla potpuno prirodno.
Kako si odlučila da je ples tvoj poziv?
Zainteresovanost ka plesu sam pokazivala jo sa četiri ili pet godina, a počela sam da plešem sa devet. Sada plešem već dvanaest godina. Nikada to nisam videla kao posao. Vremenom sam samo počela mnogo više da mu budem posvećena, da treniram više. Čim bi mi se završili časovi u školi, ja sam odlazila na treninge i ostajala tamo sve do kasno, pa tek onda radila domaći. Tada je ples bio meni nešto mnogo važno. Videla sam koliko napredujem broz betlove (vrsta plesnog nadmetanja 1 na 1) i takmičenja. Vremenom sam samo shvatila da je ples moj život. Ne želim ekonomiju, želim samo da plešem. Kada sam konačno priznala sebi da me kancelarijski poslovi uznemiravaju, odlučila sam da ću uraditi sve da me više nikada ništa ne poremeti u plesu. Živim da bih plesala, zarađujem zarad putovanja da bih plesala. Sve što radim ja radim da bih plesala.
Kako si saznala da je hip hop forma plesa koja tebi leži?
Stil kojim se ja generalno najviše bavim je hip hop. Volim uličnu umetnost i ne smeta mi da se oprobavam i u drugim vidovima plesa. Pored hip hopa, volim da plešem i poping, loking, haus. Znam neke osvove, ali znači mi da odem i gledam profesionalnije igrače u tim oblastima. Drugi stilovi pomažu da usavršiš svoj. Tako da je ključna stvar poboljšavanje mog stila u hip hopu.
Koje tehnike obično koristiš u plesu? Da li češće radiš koreografije ili radije biraš slobodan stil?
Uvek slobodan stil. Kada radiš koreografiju, ponavljaš plesni jezik nekog drugog izvođača. To nije tvoje, već plagijat. Kada plešeš slobodnim stilom, ne možeš nikoga iskopirati, jer se slobodni stil uvek menja. Tu ste samo ti, tvoje telo i muzika. Tvoje telo se pomera onako kako oseća muziku. Ponekad je dobro učiti koreografije, to je važno za pamćenje plesača, ili kako bi preuzeo neke pokrete od drugog izvođača i mogao da ubaciš u svoje tehnike. Ali sva sloboda je u fristajlu.
Kako funkcionišu plesni časovi u tvojoj plesnoj školi? Da li polaznici rade koreografije ili više plešu slobodnim stilom?
Ja nisam koreografkinja, ja sam metorka plesa. Ne prikazujem im koreografije, već radimo samo na slobodnom stilu. Imam svoju grupu koja je veoma mala i ne prihvatam nove ljude i dalje. Ponekad i radimo koreografije, ali ni meni, a ni polaznicima ne pričinjava to zadovoljstvo da plešemo koreografije, tako da to izbegavam.
Kako se hip hop kultura u Srbiji razlikuje od one u Rusiji?
Mnogo se razlikuju kulture, ali ovo je samo moje mišljenje i ne mora nužno svaki plesač da se složi sa njime. Rusija je ogromna zemlja, a Srbija je u poređenju sa njom veoma mala zemlja. U Rusiji je cela plesna scena mnogo podeljena, uglavnom po plesnim školama. Ne znam koliko škola postoji samo u Sankt Petersburgu. U Srbiji je situacija skroz drugačija. Svi plesači se međusobno poznaju, i ako se ne znaju uživo, sigurno su se sretali. To je meni fantastična stvar jer uvek možeš nazvati nekog da se nađete bilo gde i zaplešete. Zajednica je mala i baš brzo ljudi mogu da se okupe. Kada se organizuju betlovi, u Srbiji se kompletan događaj može spremiti za mesec dana, dok bi mi za to u Rusiji bilo neophodno sigurno tri možda čak i četiri meseca da to uradim.
U Srbiji je najveći problem to što umetnici sa nezavisne scene ostaju neprimećeni u poređenju sa afirmisanim umetnicima. Možemo li to isto primetiti i u Rusiji?
Zavisi dosta od platofrme. Mislim da ulični plesovi treda da ostanu na ulici. Poenta je u tome što ljudi nisu imali novca da budu deo pozorišta ili bilo koje druge institucije. Oni su uvek imali ulicu. Našli su se sa ljudima koji takođe nisu imali novca da odu u pozorište i gledaju ples, ali su uvek imali ulične plesače da uživaju u njihovim izvedbama. U Rusiji se recimo skoro odigrala predstava u kojoj su pozvali ulične plesače i predstava je potpuno improvizovana, od početka do kraja. Imalo je strukturu, ali su sačuvali koncept slobodnog stila. U Rusiji ima mogućnosti za to da dobiješ platformu, ali je neophodno da imaš vezu. Sve je do toga. Ne možeš samo da se pojaviš u pozorištu i kažeš ja želim to i to da izvedem na sceni.
Koje sve platoforme mogu da se koriste za promovisanje plesa u Rusiji?
Slično je kao i ovde. Pozorišta, komercijalni projekti, na primer snimanje spotova za pesme. Takože i promotivni materijali. Međutim, oni često traže da izmenimo ulični stil jer nije baš prilagodljiv. Mada ima i onih kojima ne smeta, na primer Adidas ili Najk, njihova fora je ulica i patike i tako dalje, tako da su oni otvoreni. Tu se više rade stvari zbog novca, pa se gubi filozofija plesa.
Šta je ta filozofija za tebe?
Mislim da treba da se rade komercijalne stvari, jer svima treba da zarade novac. Živimo u XXI veku. Ali mislim da treba da se napravi balans između potrebe za zaradom i suštinom hip hopa. Volim istinu u hip hopu. Ne želim da odem i izvedem neku glupost za neki novac i da to nazovem hip hopom, jer on to nije. Ovih dana je mnogo ljudi koji su menadžeri, koji žele da zarađuju novac od našeg plesa i često su zbunjeni time što bi oni nazvali hip hop nečime što hip hop uopšte nije.
Šta misliš da uzorkuje to nerazumevanje za ulične plesače u očima ljudi koji se na bave plesom?
Ne mogu reći baš da je to veliko nerazumevanje. Ulična umetnost je zaista visokopozicionirana u poređenju sa time kako je bilo ranije. Moji prijatelji često nastupaju u Knez Mihailovoj ulici i zaista se dosta ljudi okupi da vidi šta to oni rade. Neki ostave i novac. Ko želi on uvek može da vidi uličnu umetnost, ne samo ples, to se odnosi i na grafite. U Beogradu sam zapazila da je muralizam široko zastupljen i da ga zajednica voli.
Ako sagledamo geopolitičku situaciju u Rusiji, kako je uticala na umetnike i mlade ljude u Ukrajini i Rusiji? Da li je specijalna operacija uticala na zainteresovanost za umetnost?
Slobodno to možeš nazvati ratom, jer to i jeste. To nije specijalna operacija. I odgovor je da je mnogo uticala na umetničku scenu. To je jedan od glavnih razloga zbog kojih sam napustila svoju zemlju. Znala sam da situacija može biti samo sve gora. Rusija je postala potpuno zatvorena, ne zato što je Rusija zatvorila svoje granice, već zato što je cela Evropa zatvorila granice za Ruse. Ljudi nemaju mogućnost da odu bilo gde ili da pozovu nekog da im dođe. Nema mogućnosti da vidiš nešto novo i da naučiš nešto od međunarodne plesne zajednice niti mi možemo da podelimo nešto naše. Nemamo kanale za usavršavanje.
Druga stvar je potpuno pokidana veza sa ukrajinskim plesačima. Pre rata, mi smo bili u sjajnim odnosima i često smo gostovali jedni kod drugih. Sada oni ne žele ni da razgovaraju sa nama. Ukrajinci ne žele ni u drugim zemljama da nastupaju ili razgovaraju sa Rusima. Ako oni nešto organizuju, ne žele Ruse tamo. Razumem i poštujem njihove principe, ali ne mogu da ne kažem da je to stvorilo ogroman razdor u plesnoj zajednici. Nekada ljudi moraju da biraju strane, hoće li raditi sa Rusima ili Ukrajincima.
Talas kulture je tvoj individualni projekat. Kako si došla na ideju da ga osnuješ, kako je izgledao rad na njemu i na kom nivou se on sada nalazi?
Bila sam u školi i zatražili su od nas da uradimo start-ap projekat. Imala sam tim sa još dve devojke, Maša i Dima. Nas tri smo dosta razmišljale, usavršavale inicijalnu ideju projekata i onda je došla korona. U Sankt Petersburgu je sve opet bilo zatvoreno, ali su ljudi svakako došli da gledaju i učestvuju. Nakon toga sam došla ovde, ali nisam odustala od ideje. Međutim, sada sam morala da to razvijam sama, ali mi ne smeta jer ne želim da ideja zamre.
Ima li nešto što misliš da plesnoj sceni nedostaje?
Zaista volim ovu plesnu zajednicu, mnogo više nego onu u Rusiji. Ali mislim da se ovde ples ne shvata ozbiljno baš zbog toga što je zajednica mala. Ljudi su lenji da potraže informacije, dok u Rusiji to nikako ne može da bude slučaj jer je scena prevelika. Tamo uvek moraš da budeš prvi i najbolji, dok su ovde ljudi, da se izrazim u žargonu, lagani. Zato sam ovim svojim projektom nastojala da uključim što više ljudi iz razloičitih oblasti.
Umetnike često pokreće nezadovoljstvo. Šta je ono što je glavni pokretač plesačima?
Trudim se da se nezadovoljstvo ne vidi u mom izvođenju. Moj ples i moj projekat i ljudi oko mene su ispunjeni zadovoljstvom i uživanjem. U redu je da imate loša osećanja i jaka osećanja i to stavite u ples. Snimila sam video kada je počeo rat u kojem sam svojim plesom iskazala mržnju prema tom ratu. Ali sa druge strane, uvek govorim da se ljudi smeju i da ne budu toliko duboko u svojim mislima. Ples i hip hop su mir, spokoj i zabava. Svako ima teška vremena, ali ples je tu da dovede do zadovoljstva.
Naslovna fotografija: Instagram: @ju.arrzz / Miloš Savić; Fotografije u tekstu: Instagram: @ju.arrzz, Miloš Savić, Elena Chugreeva;
