Jelena Jaćimović za ZOOMER: Nikad nisam poštovala pravila samo zato što postoje

Ako se krećete u iole društveno angažovanim krugovima sigurno ste čuli za Jaćka. I to ne zbog toga što je neviđeno harizmatična i gotivna osoba već zato što se istinski trudi da svoju umetnost spoji sa višim i plemenitim ciljem. Čak je i njen stil već prepoznatljiv iz aviona.

Evo gde ga sve možete videti: U CZKD-u trenutno traje njena izložba o žrtvama Srebrenice, Jelena je ilustrovala Mariju Lukić iza koje stoje dve preteće muške šake (sigurno ste to negde videli), autorka je svih gotivnih ilustracija inicijative Ne davimo Beograd, a od skora svake subote Jelena zoomira najvažniji događaj nedelje ovde kod nas. I zbog toga smo presrećni. Zato smo iskoristili priliku da sa njom uradimo intervju kako bi i naši čitaoci saznali nešto više o njoj i njenoj izložbi u CZKDU koju vam savetujemo da posetite što pre.

Sećaš li se u kom trenutku si shvatila da želiš da se baviš društveno angažovanom umetnošću? 

Sećam se da sam oduvek osećala potrebu da kritikujem i nikad nisam htela da poštujem pravila samo zato što postoje. Pravila društva u kojem živimo su nepisana i opšteprihvaćena, ona podrazumevaju da radiš ono što ti se kaže. I da nikada ne govoris ne. Postavljanje pitanja, skretanje pažnje i kritika koju provlacim kroz sve što radim se pojavljuju onda kada osećam bes, nemoć, sramotu zbog toga što zajedno ne činimo dovoljno da bi svi živeli srećno. Pred kraj studija sam shvatila da zaista ne želim da budem nežna prema sebi, a ni prema drugima. Ne želim da ulepšavam stvarnost, da guram estetiku iznad etike. Kod mene je to odavno obrnuto.

Privatna arhiva, fotografija sa otvaranja izložbe

Šta za tebe predstavlja aktivizam? 

Aktivizam je ono što iz tendencije ka samospoznaji, preispitivanja društva i društvenih normi rađa nezaustavljivu želju za promenom. Na bolje. Nekad se aktivizam čini beznadežnim i besciljnim, ali nam je istorija pokazala da ta nezaustavljiva želja za promenom uvek daje neki rezultat. Ali, taj rezultat nije lični uspeh ili lična korist. Rezultat je bolji život za sve i nastavak solidarne borbe.

Kako je izgledao proces kroz koji si prošla kada si stvara izložbu o Srebrenici? 

Proces je trajao godinu dana. Ali, i pre toga je moj plan bio da temu genocida u Srebrenici istražim zbog sebe i svog nekog osećanja odgovornosti prema tim ljudima. Onima koji su ubijeni i onima koji žive s tim gubitcima, kao i onima koji su se u Srebrenicu vratili. Istraživanje arhive koju poseduje Fond za humanitarno pravo i materijala Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju trajalo je nekoliko meseci. Trudila sam se da obuhvatim lične priče, ali i da se edukujem o činjenicama i sudskim procesima. I dalje mislim da imam još mnogo da učim, kao i da ovaj projekat nikad ne sme da stane. Sve ovo je jako teško za poimanje, ali upravo na to sam bila i spremna. Zamislimo samo kako su se ti ljudi osećali i kroz šta i danas prolaze zbog posledica genocida. Nikada nisam i neću kroz radove pominjati imena počinilaca, kao ni njihova iskustva. Shvatila sam da mogu da učinim da priče preživlih I ubijenih budu vidljivije.

Privatna arhiva, fotografija sa izložbe

Kako si na kraju odabrala konačne citate koji su deo tvog rada? 

Citati na radovima su birani jako dugo. Oni nisu nužno vezani za svaku od osoba prikazanih na radovima. Sa crtežima ih spaja kontekst – majke, sestra, unuke, beba koja je ime dobila godinama nakon svoje smrti, mladi muškarci koji su stradali. Citati su delići svedočenja, intervjua, a kod Fatime je to I njeno: Zovem se Fatima što je u suštini delić naslova teksta koji je pre par godina o njoj u prvom licu napisao Anes Berbić, učenik srednje škole. Htela sam da pokažem da su njihove reči dovoljne i da ja nemam pravo da menjam bilo šta.

Kako se osećaš povodom napada divljih sajtova, kopanja po tvojim privatnim fotografijama i targetiranja da si nekakva lobistkinja „lažnog“ genocida? 

Moje fotografije su javne. Ja se ne stidim ničega I ne razumem zašto bi mi čast bila povređena. Onima koji pokušavaju da se ponašaju kao siledžije iz osnovne škole koje otimaju kiflu na odmoru, a posle kukaju da prepišu matiš, mogu samo da se smejem u lice. Poruka koju oni šalju je ova: eto, ona propagira lažni genocid, nama je baš glupo to kako crta, mi bi to brže jače bolje i pogledajte kako voli svoje telo pa ga još i fotografiše da bi ga objavila na svom otključanom profilu. Mogu samo da poručim – iza nepostojećeg impresuma se kriju ljudi koji brane nacionalistički narativ i koji meni ne mogu da nađu ništa drugo osim fotke gde mi dupe izgleda dobro. Hvala i vidimo se opet.

Šta bi poručila mladima koji se gade politike i društvenog angažmana? 

Društveno je političko. Mi smo mladi i ne smemo da dozvolimo da naša prava i naše društvo trpe posledice koje ostavljaju oni koji misle da njima politika pripada. Oni ne definišu politiku kao našu I vreme je da im stanemo na put. Generacije ljudi su se borile da imamo pravo na glas, da učestvujemo u raspravama, da pitamo, kritikujemo i da niko ne sme da nama, kao građankama I građanima, oduzima ta prava tek tako. Politika i društveni angažman ne pripadaju ljudima u odelima. Pripadaju nama jer ih mi, na kraju krajeva, postavljamo na određene poizicije gde o nama odlučuju i za to ih plaćamo. Tako da tu nema prostora za strah, već za bunt.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još