Moja plejlista na Spotify-ju izgleda kao da ju je napravio sredovečni muškarac koji se mnogo ložio kao klinac. Da, priznajem to. Međutim, s obzirom da ja nisam sredovečni muškarac, uzeću sebi za pravo da prokomentarišem muziku koju većina mojih prijatelja sluša.
Ne mogu da kažem da je ne podnosim, a ni da je obožavam. Tolerišem, na primer. Prepoznajem hitove, jer ih svakodnevno čujem po prodavnicama, kafićima – kad malo bolje razmislim, na bilo kom javnom mestu. Međutim, da slušam takvu muziku u slobodno vreme je već preveliki korak za mene.
Ovako izgleda biti boomer na Zoomer-u
Ja sam ta osoba koja će pustiti AC/DC na putu do kuće. Čuli ste za njih, sigurno, to su oni što im je gitarista onaj mali hiperaktivan momak. Ne? Dobro, Whitesnake možda? Imali su neverovatan koncert na Tašmajdanu prošle godine? Okej, hajde ovako. Poznato je da mnogi slušaju lofi beats dok uče ili rade – ja ih menjam Pink Floyd-om. We don’t need no education, znate? Hm, nema veze.
Kada odvalim muziku glasno kod kuće, komšije se uglavnom ne žale na buku. Umesto toga, kada me sretnu na ulici komentarišu kako im je drago da neko u mojim godinama sluša muziku iz njihovog detinjstva. Mislim da to govori dovoljno.
Kao što se da videti, svi ovi muzičari su ili veoma stari ili su, nažalost, preminuli. Vrhunac njihovih karijera bile su sedamdesete i osamdesete. Čekaj, sedamdesete i osamdesete? To je bilo davno, kakve to ima veze sa današnjom muzikom? Pa, i nema baš. Ima, jedino, ako bismo se stavili u poziciju već spomenutog sredovečnog muškarca. On bi sa gađenjem posmatrao današnju muzičku scenu, žaleći za vremenom u kojem je sve bilo bolje (iako, složićemo se, nije). Ja ne želim da budem tako zatvorenih shvatanja, te mogu da prihvatim sve što mi se pruži. Ipak, postoje neke stvari koje ne smem da zanemarim.
Rokenrol je mrtav – bolje što jeste
Kao neko ko se bavi muzikom, melodija koja se ne menja kroz čitavu pesmu mora da mi zasmeta. Četiri ista akorda na klaviru ili gitari koji se iznova i iznova ponavljaju tri minuta. Ipak, postoji samo određen broj akorda na svetu, a igrom slučaja naše zapadnjačke uši su se navikle na baš ovu kombinaciju iz novijih pesama. Luis Kapaldi i Ed Širan nisu izmislili toplu vodu – pre njih su to radili i Rolling Stones-i, Nil Jang, gotovo bilo koji muzičar u nekom delu svoje karijere. Hm, okej.
Tekstovi pesama, takođe, doživeli su velike promene u proteklim decenijama. Od remek dela koja su se preslušavala unazad ne bi li se u njima pronašla neka skrivena poruka (čitaj: Led Zeppelin) došli smo do WAP-a. Kako? Ne znam. Bob Dilan je za tekstove svojih pesama dobio Nobelovu nagradu, Boemska rapsodija će se tumačiti dok je sveta i veka, a za Metallicu će se oduvek misliti da su satanisti (iako zaista nisu). Ali čekaj, požaliće se neko, zar nije bubnjar Queen-a napisao pesmu o tome kako voli svoj auto? Ili Beatles-i, sa njihovim hitom „Hello, Goodbye“ čiji se tekst upravo sastoji iz reči dobar dan i doviđenja? Okej, moram da se složim i sa tim.
A samo zvanje muzičara? Nije li to specifičan stil života koji ne može da se odvoji od same muzike? Ako pod tim podrazumevamo izlaziti na scenu pijan i naduvan u isto vreme, spavati sa drugom ženom svako veče, živeti raskošno; i jeste i nije. Istina, raniji muzičari su bili neopisivo posvećeni svom radu – pogledajmo, recimo, Dejva Grola iz Foo Fighters-a koji je polomio nogu na koncertu, a zatim nastavio da svira do kraja – ali ta posvećenost lako je napuštala okvire muzike i razvijala se u stereotip muzičke zvezde koji nam je danas poznat.
Nije sve tako sivo, ili ipak jeste?
Rekavši sve ovo, ne odstupam od svog muzičkog ukusa. Možda se u meni javlja onaj sredovečni čovek koji neće da prizna da rokenrol umire. Danas ima kvalitetne muzike, svakako, samo se njihovi žanrovi ne poklapaju sa onima koje ja slušam. I to je sasvim u redu.
Ono što mi najviše smeta i što namerno ostavljam za kraj jesu sami slušaoci. Ako volite današnju muziku i slušate je zato što vam se dopada, odlično. Međutim, ako slušate bilo šta samo zato što je trenutno popularno ili, još gore, ako vas društvo pritiska, to već ne valja. Neophodno je slušati nešto što volimo kako bismo se oformili kao ličnost; ako vam je svejedno,… pa, povežite sami. Youtube je još uvek besplatan – od nove muzike deli vas samo par klikova. Slušajte šta god želite, makar to bilo i mongolsko grleno pevanje. Dokle god imate svoj ukus, i dokle god ne dozvoljavate drugima da vam nameću svoje, dobri ste.
Ja ću da se vratim kriziranju oko teasera za novu pesmu AC/DC-a, a vi kako želite.
