Koliko je teško dopreti do publike kada ste „inkognito“ za širu javnost? Kako izgleda kada ste sami stvorili svoju knjigu i sami ste njen izdavač, bez prolaska kroz izdavačku kuću? Kako jedna misao može biti iskazana na više jezika? Odgovore na ova pitanja nam je pružila Anomina, autorka nedavno objavljene zbirke poezije „O isceljenju“, odnosno na engleskom „About healing“.
Anomina je ispričala da sa pisanjem počinje u ranom detinjstvu: „Vodila sam dnevnik deset godina. Imam dokumentovan čitav život od sedme do sedamnaeste godine. I u školi sam volela da pišem sastave na slobodne teme“. Međutim, to ništa nije vodilo ka objavljivanju knjige poezije. „Ideja za rad na knjizi se pojavila neočekivano, niotkuda“, kaže ona, te nam otkriva kako je zaživela ideja o objavljivanju zbirke: „Počela sam da pišem pesme na telefonu. Prijatelj, koji se pominje u zahvalnici na početku knjige, je objavio na svom Instagram profilu svoje beleške. On me je inspirisao i dao mi vetar u leđa da nastavim sa pisanjem. Nakon čitanja nekih mojih pesama je rekao da ovo ne sme da ostane samo u telefonu. I tako je sve počelo“.
Kaže da su joj pored prijatelja, roditelji bili najveća podrška u radu: „U septembru sam poslala mami neku svoju pesmu da pročita. Iako je na početku bila u neverici i mislila da su stihovi sa Instagrama, naposletku je samo rekla: „izdaj“. Iako sam već bila u procesu stvaranja, tada sam zasigurno znala da je to to“.
Inspiracija za pisanje ne bira ni vreme ni mesto, i kako autorka kaže, to ponekad ume da bude i neprijatno: „Nekada mogu da sedim sa nekim, i ako doživim nalet inspiracije, ja to moram odmah da napišem. U suprotnom ću zaboraviti. Nekada to budu cele pesme, nekada stihovi, a nekad samo reč ili dve. I može se desiti bilo gde, od restorana, do metroa“. Podelila je sa nama i anegdotu kada je u kafani pisala pesmu na salveti: „Poznanik kog sam do tada videla samo par puta u životu mi je zatražio da napišem pesmu o njemu, kao Toma Zdravković – u kafani na salveti. I tako sam sela, uzela olovku i na papirnatoj maramici napisala pesmu za njega i poklonila mu je. I dan danas čuva tu maramicu, stoji mu pored kompjutera“.
Kako navodi, „O isceljenju“ pokriva sve teme koje je potrebno da čovek isceli: „Knjiga obuhvata vedre teme, kao i one „mračnije“ teme. Kada govorimo o tim „mračnijim“ temama, sve one na kraju imaju srećan završetak – ako se priča o nečemu što je u društvu okarakterisano kao negativna komponenta, na kraju će to imati pozitivnu poruku“. Autorka kaže da je često porede sa Rupi Kaur, međutim njoj to ne smeta: „Ne znam kako bih opisala žanr svoje poezije, ali bih sebe opisala kao „Rupi Kaur na pečurkama“. Ona mi je sjajna pesnikinja, međutim pesme su joj kratke. Želela sam da moja poezija bude malo duža“. Ona dodaje da pored romantike ili mističnosti, možemo pronaći i psihološke motive: „Poslednjih godina sam radila na sebi, te je to uticalo na to da kroz poeziju nateram ljude da razmišljaju o tematici o kojoj se govori kroz stihove“.
Zbog toga što se u njenim pesmama pronalazi svakodnevna tematika, Anomina kaže da joj je publika šarenolika, te da nema ograničenje što se tiče godina: „Moja prošlost i lična iskustva su protkani kroz pesme. To su situacije sa kojima se mogu svi poistovetiti. Ljudi starijih godina su se rasplakali na pojedine pesme, na primer moj otac, ili moja profesorka srpskog, ali ni ljude mojih godina nisu ostavile ravnodušnim. Srednjoškolcima sam nedavno držala govor i vidi se da ih je dotaklo“, na osnovu čega kratko zaključuje da je za razumevanje njene poezije ključno razumevanje iskustva. Isto možemo reći i za prostorna ograničenja: „Iako je oblik poezije drugačiji, tematika je ta koja tera ljude sa različitih prostora da imaju slične reakcije. Treba imati hrabrosti da se zađe u knjigu. Onoliko koliko ja otvaram sebe, toliko se otvaraju i čitaoci dok čitaju“.
Zbirku poezije možemo pronaći na engleskom i srpskom jeziku. Na pitanje otkud ideja da knjigu napiše na dva jezika, autorka nam odgovara da su engleski, francuski i srpski jezik njena tri maternja jezika: „Rođena sam u Kanadi. U ranom detinjstvu sam došla u Srbiju, a potom se vratila u Kanadu da studiram“, navodi ona, a zatim dodaje da je knjiga isprva zaživela na engleskom jeziku: „Celog života pišem prvo na engleskom. Zbog toga što sam čitala više na engleskom i putem medija bila više okružena njime, te i imam bogatiji vokabular engleskog jezika na polju poetskog izražavanja. Za prevođenje pesama na srpski jezik mi je bila neophodna podrška, gde mi je pomoć ukazao prijatelj koji je radio sa mnom na prevodu. Kroz to prevođenje i lekturu sam se približila i pesničkom izražavanju na srpskom, pa knjige na kojima trenutno radim pišem paralelno na oba jezika“.
Anomina nije imala saradnju sa izdavačkim kućama, jer kako kaže, želela je da sama bude kompletni stvaralac svoje prve knjige: „Knjiga ima trideset i pet pesama, dakle „tanka“ je. Ni velikim imenima se ponekad ne isplati da idu preko izdavačkih kuća, a tek meni koja sam bila potpuno nepoznata javnosti. Zbog toga sam želela da pokušam sama da izguram početak. Krenula sam u to s mišlju da ako prva knjiga prođe dobro, druga već može biti obajvljena putem izdavačke kuće“. Pesnikinja kratko zaključuje da upravo zbog ovog iskustva može ponosno da kaže da je uspela.
Što se tiče planova za budućnost, autorka zbirke navodi da ne zna tačan trenutak kada će druga zbirka biti objavljena: „Još uvek sam u procesu pisanja druge knjige. Ideja mi je bila da knjige izdajem svake godine na isti dan. Međutim, imala sam pisačku blokadu, pa se sada trudim da napišem i da ne žurim sa izdavanjem“.
Pesnikinja kaže da joj je zasmetala velika izloženost privatnog života u medijima: „Knjigu sam objavila pod pseudonimom, i kada je došlo do trenutka da je trebalo da se ta knjiga promoviše na društvenim mrežama, pre svega Instagramu i TikToku, shvatila sam da niko neće da prati osobu koja se ne prikazuje i da moram da podelim više nego što sam nameravala zarad medijske pažnje, koju sam dobila mnogo više otkad sam počela da eksponiram sebe i svoj privatan život“. Ona dodaje i to da je više pažnje pronašla na Instagramu nego na TikToku: „Jedno vreme sam intenzivno kačila, ali na TikToku ljudi te možda neće odgledati do kraja. Da, neko uđe u tvoj video na dve sekunde, tebi ostane pregled, ali nemaš povratne informacije. Mnogo više ljudi koji zapravo prate moj rad sam pronašla putem Instagrama“.
Za kraj, pitali smo je i šta je ono što bi poručila sebi, na šta je ona odgovorila da je to samo da ne odustane: „Poželela bih sebi da ne prestanem da pišem. Dođe period i kada upadnem „u bunar“ i kada mi dođe da odustanem od svega, najčešće je uzrok oscilacija u potražnji za knjigama. Nekada nastupi tišina i u motivaciji za pisanjem, pa se zapitam da li radim nešto pogrešno, da li je potrebno da kačim više stvari na mrežama, i u vrtlogu pitanja, najlakše je da pomislim da treba da odustanem. U suštini, samo treba nastaviti dalje i treba se boriti za ono što si stvorio. Nadam se da ću nastaviti tako“.
Fotografije u tekstu: privatna arhiva
