LEKSIKON s3:e16 / Jovana Đuretić

„Prelistavam staro izdanje i razmišljam šta bi mogli reći, što bi ostalo upečatljivo. Šta to mogu reći obični ljudi? Veliki broj nas će tvrditi da ne postoje specifičnosti koje nas izdvajaju iz mase, kako živimo obične živote. Međutim leksikon i jeste za vas „obične i normalne“. Generacijama bliskoj mojoj ova sveščica je podsetnik na školske dane, a Zumerov leksikon je i za vas koji nemate sećanja na deljenje slatkih tajni sa društvom iz klupe. Barem ne u toj formi“, govorim sebi. 

Iako svako doba ima magičnih i onih malo manje, momenata, ponekda poželimo da detinstvo ne prestane onda kada odrastemo. Kada preprastemo onaj metar na štoku vrata, a godine više ne možemo prebrojati na prstima obe ruke i broj svećica na rođendanskoj torti počne da se povećava.

Ponekada nam se čini da neke ljude znamo ceo život, a tek smo ih upoznali. Neke znamo dugo, a nikada ne upoznamo one dubine. Sa nekima provedemo mesece i godine, a saznamo tek poneku sitnicu.

Jovana je jedan od tih prolaznika, prilika koja može biti ona od onih nameštenih da razviješ dublji kontakt i mogućnost dugotrajnog prijateljstva. Međutim, do momenta rastanka, ja o njoj znam tek par stvari. Blame on me

Dok razmišljam o prethodnoj rečenici, leksikon je već u Jovaninim rukama. Kaficu ćemo piti uz razgovor koji već lagano ide, a usput se prisećamo zajedničkog rada u teretani. Obema nam je ostalo kao iskustvo rada u dobrom timu ljudi. A pored leksikona, u sećanju su svi skriveni dnevnici, koje mislimo da bi bilo zanimljivo pročitati.

No, vratimo se priči devojke o kojoj, do sada, znam da je (u tom periodu) nesvršeni pravnik, živi na Vidikovcu, lav/ vaga u horoskopu, entuzijastična i vrlo profesionalna u poslu, lider u timu i nekadašnji menadžer u nekim Katićima.

Koji put je prošla između?

Rođena sam u Beogradu, poreklom Crnogorka, što je inspiracija za nick montenegrina. išla sam u Treću gimnaziju, a u momentu nesnađenosti i pritiska roditelja odlazim na prava. Period školovanja ne pamtim po nekoj zabavi, već pomalo dosadnim. Najviše prijatelja je ostalo iz srednje škole, koja iako je bila puna đaka koji su u trenutku dolaska imali roditelje na pozicijama, nikada nisam osetila da sam niža od njih, već prihvaćena”, započinje priču, te se nadovezuje na pauze i preletanja u međuvremenu: „Dakle, završila sam srednju školu i došlo je vreme za odluku o fakultetu. Bilo je dve opcije, a to su prava i ekonomija. Pošto jedva sabiram dva i dva, prva opcija se činila boljom, jer sam oduvek imala tu elokventnost, dobre komunikacione sposobnosti, a i umem da se posvađam. Međutim, nisam bila na budžetu, tako da sam rešila da usput malo raduckam. Onda ti se oslade parice, a za ovom profesijom nisam bila previše entuzijastična. Prvo iskustvo rada stičem na sajmu, vrlo šarenolikim pozicijama. To je bilo zaista lepo vreme. Upoznavala sam mnogo ljudi, sticala kontakte”, priseća se. 

Po sunčanom danu, rešile smo da nađemo kutak, dalje od vreline, a čim je konobar došao sa kafama ona grabi svoju čašu vode. Danas je sunce baš jako. 

Kroz školovanje, našla se na različitim poslovima, od hostese i prezentera, pravne službenice u školi i hosta u učeničkom domu, do menadžera hotela, te na kraju do advokata. 

Želje su je vodile na neku drugu stranu, ali tata nije hteo ni da čuje za DIF, iako je to njegova struka. 

Vraća se istoriji rada…

Nakon završene tri godine, počela sam da radim u pravnoj službi u vrtiću gde je mama radila. Ona je po profesiji vaspitačica. Taj posao je bio izazovan, jer radiš sa decom, što je nekako uz tu želju da budem profesor, vodila i u turizam kroz neke sportske događaje. Jedno leto sam radila kao host u učeničkom domu. Klasičan posao na recepciji. Eto, ti radiš u hostelu, pa bih ti pomenula da je to možda mesto sa najvećim brojem smeštajnih jedinica. Upoznala sam mnogo divne dece. Kada kažem dece, zvuči mi pomalo čudno, jer nas je delilo samo par godina. Od onih iz unutrašnjosti, do razmene učenika iz inostranstva imala sam prilike da saznam na kakve sve načine žive. Recimo, deca iz unutrašnjosti su tako skromna, njima za sreću ne treba mnogo. Dom je na neki način poput vojske, striktna pravila, znalo se kada je doručak, ručak i večera, kada se ide na spavanje. Izuzetak za kasnije odlaženje u krevet imali su samo oni koji nešto treniraju uz potvrdu kluba. Ta deca sa sela su sebe zvali male majke, naviknuta na dnevne obaveze od ranog jutra i staranje o mlađoj deci u porodici. Stranci su takođe jako simpatični, a sa dosta njih imam kontakt. Donosili su mi suvenire sa obeležjima tradicije njihovih gradova i država. Recimo sada mi pada na pamet piksla sa mojim imenom na kojoj je nacrtana kamila, ili male šiše koje su u arapskoj kulturi od detinjstva prisutne u upotrebi”, objašnjava sve uz osmeh na licu. 

Fakultet je sada ostao nekako po strani, što nije baš bila sjajna stvar, pogotovo roditeljima. Nakon smrti tate 2016., shvatanje da nema nekoga ko će se uvek naći tu, osvestilo ju je. Rešila je da nastavi fakultet, te se prebacila na četvrtu godinu privatnog fakuleta. U tom periodu, takođe smatra da su se prijateljstva koja je gajila iskristalisala, sa spoznajom ko su oni pravi i iskreni ljudi pored nje. 

Početkom korone, koja je po svemu sudeći bila klimava za stalni posao, odvodi je van Beograda. Ponuda menadžera u hotelu u Katićima, mestu u blizini Zlatibora i Zlatara, opet daje potpuno novu sliku o načinu života. To su ljudi naviknuti na rad, malinari i uzgajivači krompira, koji svoje prozivode nude kao one za spremanje na sto načina. Poprilično drugačija slika za devojku sa asfalta Beograda. 

To stvarno treba videti. Iskusiti. Snalaženje nakon dana obilaska i upoznavanja sa prostorom, već sledeći dan donosi pun hotel gostiju. Znaš ono kada stari kažu išao sam kilometrima po snegu do pojasa. Bez struje, vode i modernog načina života, na kakav su ljudi iz centra grada navikli. Međutim oni se snalaze, žive. Smatram da je ipak to nije na duge staze, ali sam uverena da nije nemoguće snaći se, uz agregat recimo”, zaključuje. 

Ni za nju nije bilo na duže staze, jer je želja za gradskim životom bila veća. Sledeći period života nas je spojio zajedničkim radom u teretani. Sada je za nju ovo bila usputna stanica dok konačno ne završi školovanje i prebaci se na advokaturu. 

Danas je pripravnik u advokatskoj kancelariji. Posao nije sa striktnim radnim vremenom, ali snalazi se. Opaska da je šareni leptirić, ne deluje mi prikladno uz devojku koja sedi naspram mene. 

O planovima za budućnost govori malo. 

Mislim da ne bih mogla da ti kažem da za pet godina vidim sebe sa decom i porodicom. Ženo, to je već trideset šesta, sedma godina. Za deset godina sebe mogu već videti u toj majčinskoj ulozi. Priznajem da me pomalo hvata i strah da se to neće ostvariti. Evo, vidiš ovaj dečko šeta psa”, pokazuje na momka koji je prošao naspram nas, uz opasku da mačka izgleda kao dobra ideja, ukoliko stvari pođu po zlu. Ipak nije fan mačaka, iako sebe zove jednom jer je lav (horoskopski znak) vrsta mačke. 

Čini se, po iskustvu ovih razgovora, da dosta devojaka ima sliku odnosa, koji nisu trajni, površni i nekako svi vuku repove iz prošlosti. 

Razgovor sa imenjakinjom, nakon duge pauze od prethodnog kafernisanja , zaista je prijao. Vreme je brzo proletelo, a Jovana žuri na sastanak sa klijentom. 

Big & Mini Joe

Obe smo zadržale i nakon odlaska iz teretane nadimak. Do sledećeg leksikona, pozdravljaju vas Big i Mini Džo!

Next page is for..? Čekam vas! 

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još