A.N.F.I.TEATAR: U čemu je magija pozorišta?

U Kraljevu je od 1. jula počeo pozorišni festival „A.N.F.I.TEATAR“ koji ove godine proslavlja jubilarnih deset godina od osnivanja. Festivalu sam se pridružila treće večeri koju je obeležilo igranje monodrame „Nana“, autorskog projekta Milene Božić pod mentorstvom Biljane Mašić, a u produkciji Tijane Marović. Takođe, održala se i pomocija knjige kanadskog glumca, reditelja, dramaturga i dramskog pisca Majkla Divajna „The BoxWhatBox Book“.

Kutije u našim glavama

Svako od nas ima kutije u svojoj glavi“, rekao je Majkl na početku razgovora o svojoj knjizi, a potom objasnio kako umetnici mogu odglumiti lika koji je u suštini potpuno drugačiji od njih samih: „To su kutije u našim mozgovima, način razmišljanja i navike koje imamo. Naše telo radi po mehanizmu koji je povezan sa našim navikama. Ukoliko znamo šta su te navike, moći ćemo da ih menjamo na sceni i oblikujemo tako da stvorimo potpuno novu ličnost. Ako pokušavamo da stvorimo lika od onoga što smo mi, nećemo uraditi dobar posao“, objašnjava.

Autor je podelio sa publikom i to da je knjigu pisao od 2008. godine: „Kad god bih krenuo sa pisanjem, uvek bih imao nešto drugo o čemu sam razmišljao i šta sam želeo da kažem. Onda sam prolazio kroz „BoxWhatBox“ proces, kao što prolazim i sada dok radim sa glumcima. Javljaju se nove tehnike i novi načina razmišljanja koje sam želeo da takođe uvrstim u knjigu“. Divajn se osvrnuo i na rok koji je imao za pisanje: „Napisao sam knjigu za četiri meseca prošle godine. To je bio krajnji rok koji sam dobio od izdavača. Međutim, nije loše to što mi je vreme bilo ograničeno. To me je naučilo da ako ja govorim glucima o disciplini i organizaciji, kao autor se i sam moram toga pridržavati“.

Majkl kaže da je knjiga namenjena svima, ne samo glumcima: „Nadam se da će svaki glumac na ovom svetu moći da pročita knjigu i kada otvori bilo koju stranicu moći da kaže da razume šta tu piše, a da kulturološke razlike sa drugih delova sveta ne prave barijere. Postoje knjige o tehnikama glume namenjene i školarcima i akademcima. Međutim, želeo sam i to da bilo koja osoba koja ima afinitete prema pozorištu može u knjizi pronaći nešto zanimljivo“.

Divejn je napravio osvrt i na internacionalne saradnje: „Volim srpsku kulturu i uvek me usreći kada dobijem priliku da se vratim u Srbiju. Ja sam Kanađanin, ali nisam radio u Kanadi već dvadeset i tri godine. Svi projekti na kojima radim su internacionalnog karaktera, od nacionalnih pozorišta pa sve do alternativnih, od velikih do malih pozorišta preko kultura. Radio sam u dvadeset i dve zemlje na pet kontinenata i sve je to sadržano u knjizi. To je i poenta, da može knjigu da pročita i glumac iz nekog afričkog sela. On nema pozorište ni teretanu da vežba, ali ima talenat“, istakao je autor i zaključio da je spajanje kultura ono što je suština pozorišne igre: „Ako ja ponesem sa sobom svoju kulturu, a Vi ponesete sa sobom svoju, zajedno ćemo stvoriti nešto novo. U tome je magija pozorišta“.

Foto: Nenad Jerotijević / Foto osmeh / Anfi Teatar /

Pariz u srcu srednjovekovne Srbije

Ko kaže da kafana i pozorište ne mogu da se ponekad poistovete?
Kafana „Pariz“ u Kraljevu je kafana koja je proživela istoriju dugu skoro jedan i po vek. Nekadašnji hotel u kome su odsedali srpski kraljevi: kralj Petar, Aleksandar Obrenović, kao i „kum grada Kraljeva“ Milan Obrenović. Reformator srpskog jezika, Vuk Stefanović Karadžić, je takođe svoje vreme u Kraljevu proveo u sobama „Pariza“. Ova kafana se može podičiti i time da dok nije bilo pozorišne zgrade u Kraljevu, prve korake na „daskama koje život znače“ glumci su odigrali upravo u ovom lokalu, gde su imali i sto rezervisan za njih.

Sada grad Kraljevo ima svoje pozorište, međutim, glumica Milena Božić nas svojom predstavom „Nana“ vraća u vreme kada je kraljevačka publika uživala u pozorišnom igrokazu kada nije bilo crvenih stolica u gledalištu, već su ambijent krasili karirani stolnjaci i zavese.

Milena je svojom monodramom uspela da oživi Pariz u srcu srednjovekovne Srbije. Kraljevački „Pariz“ je na tren dobio duh pravog pariskog salona, a publika je dobila priliku da i sama postane deo priče Nane, junakinje iz romana Emila Zole „Žerminal“.

Nana je nesrećna žena, žena u kojoj su sadržane dve krajnosti, žena koja u besomučnoj potrazi za moći zaboravlja na ljubav i pomera granice principijalosti. Nana je žena u kojoj se prepliću religioznost i blud, ljubav i strast, život i smrt. Njena priča ukazuje na niske strasti i požudu, na sve ono što je duboko zakopano u svima nama. Nana ne razmišlja, ona dela. Ona se vodi žudnjom koja je odvlači u ponor društvene osude. Njena narcisoidnost je neograničena, a uživanje u samoj sebi dovodi do idealizovanja iskrivljenih vrednosti i obrazaca ponašanja. Nana je ogledalo svega onoga što smo mi sami zataškali da jesmo.

Milena Božić u ovoj monodrami direktno komunicira sa publikom i priču žene iz devetnaestog veka osavremenjuje i kazuje tako da se svi društveni problemi iz vremena novinara i pisca Emila Zole mogu preneti na današnjicu. Govori nam o omči patrijarhata koja stoji za vratom našeg društva, o moći iz buđelara i novcu koji je matica iste. Govori o tome kako žudnja za kontrolom sveta, pet minuta slave i bogatstvom natera na to da se zaboravi na kontrolu nad sopstvenim životom.

Sledeće na repertoaru

Večeras će kraljevačka publika moći da pogleda predstave „Muškarčine“ i „Devojčice“ Reflektor teatra u malom dvorištu Bataljona sa početkom u 20.00 časova. Dramaturgiju i režiju potpisuje Milena Bogavac za obe predstave, dok joj se za koncept, režiju i dramaturgiju predstave „Muškarčine“ pridružuje i Vojkan Arsić.

Fotografije: Anfi teatar, promo

Teodora Brkić
Teodora Brkić
Studentkinja novinarstva, radoholičarka i knjigoljubac. Ako ne znate gde je, naći ćete je u pozorištu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još