ZOOMER LEKSIKON 08: Marija Galić

Koliko puta samo prođemo ulicom i ne primetimo one koji nam idu u susret. Ti sasvim „obični” prolaznici, a opet sa puno autentičnih priča iza sebe. Zato je tu naš „Leksikon”, u svakoj ulici i svakom parku, gde naša Jovana čeka da uz opušten razgovor i selfi te priče ovekoveči na njegovim stranicama.

poruka dana: ,,Širimo ljubav!”

Znam da bi po nekoj navici Leksikon trebalo da bude moje i vaše novo poznanstvo, ali meni se nekako čini da me nekim slučajnim putem navodi na ljude koje sam nekada poznavala, radila ili se družila u nekom periodu. 

Često mi kroz glavu prođe misao kako sam ga trebala imati pre tri, četiri ili pet godina kada sam masovno upoznavala nove ljude. Kakve bih profile imala, ne bi verovali. Sve mi je zabavnije. A sada me uči da slobodnije prilazim i slučajnim prolaznicima, što je većinom do sada bio slučaj.

Ovaj put sam ipak naišla na staro – novo lice. Verujte, jako sam se iznenadila. Iste nedelje kada sam se srela sa prethodnim sagovornikom, srela sam i Mariju. Šetala sam Knez Mihajlovom ulicom, onim prolazom pored Maksija. Često onako hodam bezglavo pa ni ne primetim kad prodjem pored nekih poznatih ljudi, barem ne dok me ne dozovu. 

Čula sam sa ugla poznati glas. Ali dosta drugačiju facu. 

„Palačinkice, otkud ti?” – obradovah se.

Anegdota za palačinkicu, vodi do mesta na kom sam ovu simpatičnu devojčicu upoznala. U magacinu gde sam oko godinu dana radila kao deklarant. Priče kao da mi se sa namernom prepliću. Dakle, Marija se tada pravila kako ne jede slatko, a čim izađe iz busa potrči u Caldo po svoju palačinku sa kremom. Tako mi je nekako spontano došlo da je zovem „Palačinkica”.

Malo smo se u prolazu ispričale, i šok mi je bio koliko se njen život vrtoglavo promenio za te dve godine koliko se nismo viđale. Ipak, tada mi se nije upisala u Leksikon jer je žurila da se nađe sa nekim društvom jer vreme više ne provodi u Beogradu, ali smo razmenile brojeve i rekla sam joj da me pozove kada dođe sledeći put, pa ćemo natenane. Slaba mi je nada ostala budući da je ona sada u vojsci, tačnije na praksi pred polazak na Vojnu Akademiju. Bila sam šokirana. Ona zaista jeste sportski tip i sećam je se kao jako sposobne mlade osobe, posebno fizički i psihički. 

Nažalost, tada se nije upisala na stranicu mog Leksikona, ali je obećala da će to uraditi sledeći put kada dodje, iako nije bila sigurna kad će to biti. Takva su pravila u vojsci, nema puno odmora. 

Prošlo je oko nedelju ipo dana, kad ono, eto meni DM-a na Instagramu.

Poruka je bila nešto ovako: „Hej došla sam po nagradi, opet u Beograd na vikend. Hoćeš da se vidimo?”

Radila sam, ali sam iz topa pristala.

Dogovorile smo se da se vidimo na Ustaničkoj, jer je Marija blizu okretnice trideset keca a i moj bus staje gore na okretnici Ustaničke. Sele smo u neki pub i naručile. Marija je bila bez glasa, jedva je pričala. 

U šali sam rekla: „Nesrećo šta si to uradila? Šta si sinoć pila?”

„Ma bila sam na „Dragi bravo” žurci, a zamisli vojna legitimacija mi je pomogla da uđem bez karte” – kroz smeh govori. 

Eh sada, da damo mali preview na Marijin život.

Ona je deo jedne zaista srećne porodice. Živi sa roditeljima i starijom sestrom. Šira familija je totalno blesava i pozitivna, a kaže da je zaista podržavaju u svim koracima i da što je starija sve više joj prija da vreme provodi sa njima. 

Za početak bi rekli na prvu da je jako odsečna osoba, opasnog pogleda i pomalo nepristupačna, što je sa mnom bio slučaj. Kad razmislim ova profesija će baš ići uz nju.

Obe smo se nasmejale na opasku: „Ti izgledaš kao da ćeš da prebiješ čoveka”. Ali zaista, kada je upoznaš bolje, vidiš da je ona jedna nežna duša. Pokazala mi je tu stranu. 

Marija je karatistkinja od svoje treće godine života, takmičila se i postizala dobre rezulatate. I dalje se bavi karateom, ali rekreativno. 2002. godine je došao prvi žuti pojas, što je trenutak od kog računa zvanično svoj početak u karateu. Možda Marija deluje tako pomalo strašno baš zbog tog sportskog stava, ali ona je ustvari umetnik u duši.

Čini mi se da ću teško u ovom upoznavanju ljudi u Leskikonu, teško zaobići ljude koji nemaju nikakve veze sa umetnošću. Zaista privlačim te ljude. 

Nekako kroz priču provlačimo sve te neke stvari o kojima smo pre nekog vremena pominjale. Presmešno mi je, iako nije smešno, to što ova pomalo grlata devojka piskutavim glasom jedva govori. 

„Znaš, gledaj da se sledeći put ne dereš na sav glas kada odeš na žurku. Neko tamo Valjevu treba da postrojava ljude.”

„Daj bre ne zezaj ” – odgovara pomalo ljuto. I večeras će biti „Dragi bravo”. Pozvala me je. Ali preskačem. 

U pabu baš nema ljudi. Tek poneko. Ali još je rano za pivo. Olakšava mi što nema puno ljudi pa mogu da čujem šta tihim glasićem priča.

Marija svira pomalo klavir i gitaru. Stric i deka sviraju gitaru, a klavir je na selu. Marija je usput dok smo radile kao deklaranti, uvek uz radio pevala svaku moguću pesmu. Često sam je zezala da treba da bude pevačica. Nije joj bilo pravo. Ali smatram da ume da peva.

Uvek volim da pitam pomalo i o školi, ali i nekim pogledima na svet. Marija nije baš nešto volela osnovnu školu.

„Dosta nebitnih stvari učimo u školi. Svesno tvrdim da mi Pitagorina teorema nikada neće trebati” – smeje se. 

Sve vreme je inače nasmejana. Obema nam prija da se posle nekog vremena ispričamo lepo. 

Srednju školu već smatra nečim što je korisno, ukoliko se uzme u obzir da je to neka stručna škola, poput njene. Završila je za fizioterapeuta i masera. Sa zadoljstvom otkrila mi je da je bila djak generacije ali i sportista.

„Eto to su neke male titulice koje sam dobila.”

Uvek su me interesovali neki stavovi prema društvu i pogledi na svet, pa i u ovom slučaju moram to pomenuti. Bilo joj je interesantno što je to pitam.

„Kako bih ti rekla. Moj pogled na svet je jako pozitivan, jer previše ima crnila u poslednje vreme. Zna da me zaboli nepravda, toliko da bih pukla ponekad, ali to je život valjda. Svet nije tako siv, mračan, kišovit i hladan, kako ga velika većina predstavlja. Materijalne stvari su počele da imaju veću vrednost, nego osećanja ljudi koji sede prekoputa nas. Bilo bi lepo da više brinemo jedni od drugima nego o telefonima, automobilima, kelvin klejn gaćama i sličnim nebulozama”.

Ah, da… nisam vam rekla da Marija ponekad i piše. Otud ova poređenja.

„Svetu treba više podrške, ljubavi, osmeha, sreće, putovanja. Pa čak i iznenađenja poput cveta. Čak i kaktus ima svoj cvet, iako ima iglice svuda po sebi. Tako i mi ljudi imamo iglice, ali i taj svoj cvet, samo je pitanje kome ćemo dozvoliti da ga vidi, ali i ko će nama isto dozvoliti”… Lepše zaista nije moglo biti rečeno. Predraga je devojka. 

Selfi ćemo napraviti ispred jer je lepše dnevno svetlo. Prirodno.

Idemo zajedno do raskrsnice pa svaka na svoju stranu. Jedva čekam sa vidim dokle će stići. Uskoro će i ta Vojna Akademija. Još par testova i ona je spremna za nove pobede. Držim fige. Ne sumnjam uopšte u njen uspeh. A vi? 

Marija mi je jednom prilikom obećala da će mi odsvirati „Četiri godišnja doba” na klaviru.
Mogla bih da napravim poneki izazov za svoje Leksikon prijatelje.

Veliki osmeh i selfi 😇

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

ZOOMER ocenjuje: Letnje pesme p1 / retro edition

Atlero i plaža, brigama sabotaža… ovo leto neće trajati večno kao u pesmi Marije Mikić, ali neke pesme o najlepšem godišnjem dobu...

Protesti poljoprivrednika zbog cene suncokreta

Predstavnici Inicijative za opstanak poljoprivrednika započeli su danas protestnu vožnju iz Stare Pazove, kako bi pokazali nezadovoljstvo otkupnom cenom suncokteta i cenama...

Dan rudara: Ziđin slavi uz Zvezde Granda, za poginule u rudniku „Soko” još nema pravde

U subotu, šestog avgusta, u Srbiji je obeležen Dan rudara. Ovaj dan se obeležava u sećanje na 6. avgust 1903. godine, kada...

Večeras ističe rok za prijavu za rad na popisu stanovništva

Danas u 20 časova ističe rok za prijavu zainteresovanih za rad na popisu stanovništva, domaćinstava i stanova. Ukoliko...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još