Život osoba sa invaliditetom svakoga dana odvija se pred očima svakoga od nas. Još uvek, međutim, kao društvo nismo dovoljno zreli da se sa tim pitanjem na odgovoran i savestan način nosimo. Heroji i herojine ostaju nevidljivi, potisnuti i nedovoljno poštovani. Mnoge prepreke i problemi sa kojima treba da se nose svakoga dana – za društvo nisu važni. Od problema infrastrukture širom zemlje, pa sve do diskriminacije, stigmatizacije i etiketiranja koje trpe, kao i njihovog mentalnog zdravlja – sve su to pitanja o kojima se ne govori. Zato danas, za Zoomer o ovim temama razgovaram sa Milicom Veljković, novinarkom i aktivistkinjom, koja je iz svoje lične borbe, kada je ostala nepokretna nakon pokušaja suicida, izašla jača i plemenitija. Milica se trudi da naučene životne lekcije podeli sa drugima kako bi im pomogla da se oni lakše izbore sa svim preprekama koje čine život osoba sa invaliditetom u Srbiji.
Najpre, krenimo od jednog jednostavnog primera koji jasno oslikava odnos drušva prema ovom pitanju. Jul je bio mesec ponosa osoba sa invaliditetom („Disability Pride Month“). U našoj zemlji on se ne obeležava. Milica kaže je na zapadu ovaj vid podrške veoma zastupljen.
„Tokom celog meseca ljudi objavljuju stvari vezane za svoj život sa invaliditetom sa željom da se poveća vidljivost i da se ukaže da osobe sa invaliditetom vode život potpuno normalno, da su deo zajednice, da invaliditet nije nešto što nas ograničava, već deo našeg identiteta koji prihvatamo i sa ponosom se odnosimo prema svemu što nam je doneo u život i zahvalni smo na tom putu koji smo prošli. Ono što je važno napomenuti jeste da je ovo relativno nov koncept i cilj je da se sa ponosom prikaže različitost, odnosno posebnost i da je sve to prirodan i prelep deo ljudske raznolikosti”, kaže Milica.
Odgovorom na pitanje o DPM, Milica uči nas jednu veoma važnu lekciju: „Ovo je na neki način i uvažavanje dostojanstva i uvažavanje vrednosti svakog ljudskog bića, a to su neke vrednosti na koje bi češće trebali da obratimo pažnju“.
Položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji
Kako bi ti, dosledno svom ličnom iskustvu, opisala položaj osoba sa invaliditetima u Srbiji?
Položaj osoba sa invaliditetom u našoj zemlji je, nažalost, i dalje uslovljen svešću, tj. osvešćenošću našeg društva i ljudi oko nas. I dalje čujemo kako se o osobama sa invaliditetom govori kao o ljudima sa posebnim potrebama, a u stvari je uvek važno istaći da su nam svima potrebe iste, samo što se mi suočavamo sa društvenom onemogućenosti i nismo uvek u stanju i prilici da ostvarimo svoje želje i potrebe. Tu nedostaje senzibilizacije, ali i edukacije od najranijih dana, jer je invaliditet, bio on vidljiv ili nedvidljiv, fizički ili intelektualni/mentalni vrlo stigmatizovan, o tome ne govorimo dovoljno, a spremni smo i da jednostavno okrenemo glavu iz razloga što verujemo da to nije naša briga, ne dešava se nama itd. Dakle, položaj osoba sa invaliditetom je nešto na čemu mora još puno da se radi i da se aktivno uključe i osobe sa invaliditetom, ali i oni koji to nisu, kako bi sistem podrške bio što snažniji.
Šta je ono što osobe koje žive u drugim zemljama imaju, a u Srbiji je to nedostupno za osobe sa invaliditetima?
Verovatno bi bilo predugo da izlistavamo svaku stvar ponaosob, ali ono što bi bio neki opšti zaključak jeste da su u određenim zemljama, prava osoba sa invaliditetom zakonski mnogo bolje regulisana, što je osetno i u praksi, kao i u svakodnevnom životu. Uzela bih primer osoba koje su gluve i nagluve i problem gde u brojnim ustanovama nema svetlosne signalizacije, kao ni u stambenim zgradama i u slučaju neke opasnosti poput požara, ove osobe ne bi mogle da reaguju, a to je jedan od preduslova za samostalan život. Zatim, jedno od gorućih pitanja je uvek nabavka ortopedskih pomagala, nedovoljno finansijskih sredstava koje Fond odobrava, takođe često neadekvatna pomagla, a sve ovo zahteva izmene u tim zakonima i najprostije rečeno modernizaciju i prilagođavanje stvarnim potrebama za pomagalom i asistivnim tehnologijama osoba sa invaliditetom, jer je sve to presudno za kvalitet naših života.
Opiši mi šta je najveći problem u vašoj svakodnevnici, da li je to nedovoljno prilagođena infrastruktura, da tako kažem, ili je to diskriminacija i stigmatizacija u društvu, koji aspekti života vam ne dozvoljavaju da živite kao i svi ostali?
Da, jako lepo postavljeno pitanje. Ta dva aspekta nekako uvek idu zajedno, jer prvo na šta „naletimo” često je fizička prepreka i tu govorimo o neprilagođenoj infrastrukturi, a to je opet iz razloga zato što neko nije razmišljao o ljudima koji funkionišu malo drugačije – koriste pomagala, konkretno. I ono što mene uvek ohrabruje jeste da postoje načini da se ove stvari reše – da se ukloni fizička barijera, da se uvede neko tehničko rešenje ili da se prosto prilagodi prostor, ali u tom procesu možemo da se sučimo sa diskriminacijom, jer, kao što sam na početku pomenula, ljudi nisu dovoljno senzibilisani i spremni da uvaže i prepoznaju zašto je potrebno uneti određenu promenu. Na kraju se odgovor sam po sebi nameće. I to je razlog zašto se mora početi iznova sa edukovanjem šire populacije, jer nam je važno da neznanje i nerazumevanje ne budu razlog iza te diskriminacije, važno nam je da ljudi znaju čemu služi taktilna staza i da ne podignu baštu kafića duž nje ili stave zamrzivač za sladoled. Ovo je dobar primer, zato što imamo ispoštovan jedan deo i stvorene uslove da bi se slepe i slabovide osobe kretale, ali se onda stvori prepreka, zato što neko nije bio dovoljno informisan i edukovan.
Šta svaki pojedinac treba da zna i kako se to dalje odražava na celokupnu zajednicu – To su možda nekad male stvari, možda samo bonton, ali važno je da znamo čemu služi beli štap, da znamo kako da ponudimo nekome pomoć, da spustimo rampu da bi osoba koja je korisnik kolica mogla ući u autobus itd. Na ovaj način, počevši od pojedinca, popravljamo ceo sistem i to se posle prenosi na viši nivo.
O čemu misliš da se u javnosti nedovoljno govori kada je ova tema u pitanju?
Pa, baš o ovom stvarima o kojima danas razgovoramo. O načinima kako mi, kao društvo možemo pomoći da se poboljša položaj osoba sa invaliditetom. Šta svaki pojedinac treba da zna i kako se to dalje odražava na celokupnu zajednicu. To su možda nekad male stvari, možda samo bonton, ali važno je da znamo čemu služi beli štap, da znamo kako da ponudimo nekome pomoć, da spustimo rampu da bi osoba koja je korisnik kolica mogla ući u autobus itd. Na ovaj način, počevši od pojedinca, popravljamo ceo sistem i to se posle prenosi na viši nivo. Uloga medija je da to prenesu dalje, da ukažu na pravi način, što se kod nas javlja kao problem, jer mediji i dalje izveštavaju o osobama sa invaliditetom sa aspekta siromaštva i socijalnih slučajeva ili pak iz prespektive herojskih podviga uz obavezno „uprkos invaliditetu”. Te krajnosti ne pomažu nikome, ni osobama sa invaliditetom, ni čitaocima i gledaocima, jer je to samo jedan segment, deo nečije priče koja zasigurno utiče na naša osećanja, ali nema konstruktivnog značaja. Fale nam edukativni sadržaji, koji ukazuju na stanje u društvu, koji otvoreno govore o potrebnim promenama i sve nas pozivaju na akciju.
Da me nema
Možeš li nam reći nešto o tvom autorskom filmu? Šta je bio tvoj cilj kada si ga stvarala, kako si došla na ideju za to i kakve su reakcije, a kakve si ti očekivala ili kakve bi prema tvom mišljenju bile adekvatne reakcije državnih institucija, ali i društva u celini?
Autorka filma „Da me nema” je Marina Zorić, moja sadašnja urednica i novinarka RTV-a, a film je, zapravo, deo moje životne priče i govori o problemu (ne)brige o mentalnom zdravlju, suicidu kod mladih i rehabilitaciji i prihvatanju života sa depresijom i invaliditetom. Imala sam tu sreću da se sretnem sa Marinom u trenutku kada su neke moje lične i unutrašnje borbe tražile način da izađu na videlo i da otvorim te teme i govorim o problemu suicida kod mladih. Imala sam želju da se osvrnem na samoubistvo kao društveni fenomen, ali i na onaj lični momenat koji mladu osobu dovodi do ovih misli i odluke da okonča svoj život. Marina je to prepoznala, bila voljna da sasluša i pročita moju priču i tako je nastao ovaj film. Reakcije su bile zaista snažne i ono što je meni bilo važno jeste da su se ljudi prepoznali u mojoj priči, jer je svakako reč o nečemu što nas pogađa bez obzira da li smo tinejdžeri, studenti, zreli ljudi, roditelji, prosto poruka se našla za svakoga. Uspeli smo da pokrenemo javnost na tu temu i o mentalnom zdravlju i suicidu se malo više govori, ali je naravno, potrebno još rada i još više skretanja pažnje, uključivanje škola i drugih insitucija i ja se nadam da ćemo u budućnosti moći i to da ostvarimo.
Link ka filmu „Da me nema“
Moj motiv je uvek želja za promenom i boljitkom koji je preko potreban kada govorimo o zajednici osobama sa invaliditetom
IM-PACT 21
Šta je „IM-PACT 21″, sa kojom idejom je osnovana? Koliko ljudi je u toj organizaciji? Koji je bio tvoj motiv da se pridružiš toj organizaciji i kakve aktivnosti planirate? Šta je ono što je sistem i društvo u kome živimo propustilo da uradi pa ste vi odlučili da se udružite i to pokušate da ispravite?
IM-PACT 21 je, kako smo nedavno ozvaničili, neformalna inicijativa i grupa mladih aktivista i aktivistkinja sa invaliditetom i saveznika/ca bez invaliditeta udruženih u cilju poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom. A, sve je počelo pre nekoliko meseci, tj.krajem 2020. godine kada smo se okupili na našem prvom online sastanku i krenuli da razmenjujemo iskustva i ideje gde su se u centru nalazile mlade osobe sa invaliditetom i naša želja da ih osnažimo i što bolje upoznamo sa njihovim pravima i uključimo redovne životne tokove. U tom trenutku bilo nas je oko petnaestak, a sada smo pozvali i nove ljude da nam se pridruže i sve te informacije se mogu pronaći na našim profilima na društvenim mrežama. Ja volim da ohrabrim sve da pročitaju Manifest naše grupe, kojim smo se posvećeno bavili istakavši sve ono što nam je važno i na čemu želimo da radimo, takođe tu je i Statut grupe i naravno Formular za prijavu novih članova. Moj motiv je uvek želja za promenom i boljitkom koji je preko potreban kada govorimo o zajednici osobama sa invaliditetom, pored toga, ono što me je dodatno privuklo jesu ljudi koji su se okupili oko ove inicijative, jer se malo kada na jednom mestu nađe toliki broj izuzetnih pojedinaca koji su svojim aktivizmom, radom i konstantnim delovanjem već uspeli da donesu neke pozitivne promene. Okupili smo se da ukažemo na neke postojeće probleme i budemo glas onih koji nemaju priliku da govore o nedostacima koji su deo njihove svakodnevice. Pred nama je i prvi projekat koji će krenuti sa realizacijom uskoro i svi ćete biti obavešteni i naravno, pozvani da učestvujete. Za sada toliko mogu da otkrijem i stvarno se radujem svemu što dolazi.
Pošto sam se već dotakla izveštavanja u medijima, ovo je nekako i prirodan nastavak, pa bih najpre rekla, da je odabir posla bio u prvi mah određen mojim aktivizmom i idejom da govorim o ne tako zastupljenim temama kao što su mentalno zdravlje, suicid, medicinski i socijalni model invalidnosti, životi osoba sa invaliditetom u našem društvu i opšte stanje svesti ljudi kada se radi o ovim problemima.
Miličina novinarska karijera
Budući da si novinarka RTV Vojvodine, kaži mi kojim temama se baviš, na koji način ih obrađuješ i zašto si izabrala tu profesiju?
Pošto sam se već dotakla izveštavanja u medijima, ovo je nekako i prirodan nastavak, pa bih najpre rekla, da je odabir posla bio u prvi mah određen mojim aktivizmom i idejom da govorim o ne tako zastupljenim temama kao što su mentalno zdravlje, suicid, medicinski i socijalni model invalidnosti, životi osoba sa invaliditetom u našem društvu i opšte stanje svesti ljudi kada se radi o ovim problemima. Kako radim u redakciji dokumentarno -obrazovnog programa RTV-a, imam tu slobodu da otvaram sva ova pitanja i nalazim sagovornike koji zaista imaju bogato znanje i iskustvo iz svake oblasti, što kasnije prenosim gledaocima epizoda „Dobro ili bolje”. To je serijal u kome sam uspela da obuhvatim teme vezane za život osoba sa invaliditetom, ali i sve ostalo navedeno, kao i problem nasilja u porodici i nasilja nad ženama, priče ljudi sa retkim bolestima i stvarno se trudim da budem onaj dobar primer kako se izveštava i kako se govori o osetljivim temama, maksimalno uvažavajući ljusko dostojanstvo svih osoba i njihovih prava. Takođe, sa svojom mentorkom i urednicom Marinom Zorić radim i na serijalu „Priče od kojih se raste” koji donosi lične priče ljudi koji su u nekom pogledu različiti i daju nam jedan mali uvid u njihovu borbu i poglede na svet. Svaki novi dan i novi zadatak na ovom poslu donosi posebnu dozu insipiracije i jako je velika odgovornost, ali i još veća nagrada kada ste deo te pokretačke sile koja je vođena dobrim idejama i rezultira sjajnim promenama.
Izvor naslovne fotografije: Privatna arhiva
