Kada sam se prijavila za ovaj program, zaista nisam očekivala da ću se vratiti sa ovakvim utiscima. Očekivala sam da će biti teško, naravno, osećala sam i mali strah, nelagodu, sve povezano sa pitanjima kao što su – kako ću se snaći, kakvu reakciju očekivati i od drugih ljudi i od sebe, kako razgovarati o ovako teškoj temi i kako je savladati. Setila sam se i svoje porodice, setila sam se rođaka koji su se vratili iz rata i nikada više nisu progovorili o njemu, setila sam se zbunjenih pogleda mog tate, razmišljala o mom teči i o pokojnom učitelju iz moje osnovne škole. Shvatila sam da se svi ti ljudi oko nas suočavaju sa svojim traumama i prenose ih dalje. Generacijske traume nas oblikuju, teško je govoriti o svemu, osećala sam zaglavljenost. Shvatila sam da sudbinu svih tih ljudi koje svakodnevno srećemo, i čije poglede ni ne uspevamo da uhvatimo, možemo svi mi ostali doživeti ako se dovoljno ne informišemo. Setila sam se i hladnih, praznih očiju kada god se započne pričati o ovoj temi. Setila sam se kako sam imala skroz druge planove za 25. maj, planirala da ga proslavim, a sada idem u grad gde je Dan mladosti ugašen.
Svejedno sam se prijavila i uputila ka Endžio Hab-u u Beogradu, gde se održalo predavanje o tuzlanskoj Kapiji pred put.
Četvrtak, 23. maj
Bilo je sivo i kišno jutro u Beogradu, volim hladnoću, ali me je ovo jutro nervirala jer se savršeno uklapala u temu i zbog toga, iz nekog razloga, sve činila još težim. Kada sam stigla do Endžio Hab-a sam se upoznala sa ostalim mladim aktivistima i jednom aktivistkinjom. Bilo nas je petoro, izgledali smo uzbuđeno, ali i malo pokislo.
Predavanje je držao Marko Milosavljević, rukovodioc za istraživanje i zagovaranje Inicijative mladih za ljudska prava. Prvi deo predavanja nam je pušten dokumentarni film o zločinu na tuzlanskoj Kapiji, kasnije smo razgovarali o predmetu Đukić.
Biću iskrena, ništa nisam znala o zločinu na tuzlanskoj Kapiji, kao i verujem nažalost većina iz Srbije. Na Kapiji u Tuzli je 25. maja 1995. godine ispaljena granata sa položaja na planini Ozren od strane pripadnika Vojske Republike Srpske. Bio je Dan mladosti, i kako nam je rečeno, posle mnogo dana kiše i uobičajenog granatiranja koje se moglo čuti u daljini, napokon je bio lep dan. U centru Tuzle, na trgu, se nalazi Kapija, i oko nje su kafići, mesta za izlaženje i okupljanje, pa su stoga tog dana mladi odlučili tamo da se okupe. Granata je ubila 71 osobu, u proseku su žrtve imale 24 godine. Ranjeno je više od 150 osoba. – naučila sam na ovom putu od organizatora.
Dokumentarni film nam pokazuje roditelje žrtava koji pričaju o ratu, o tom danu. Vidimo slike i video snimke sa mesta zločina, iz bolnice. Vidimo krv, nasilje, vidimo zbunjene ljude koji traže svoje poznanike i članove porodice među mnogo neprepoznatljivih tela u bolnici. Slušamo oca najmlađe žtrve, mali Sandro koji je tada imao samo tri godine, oči su nam pune suza.
Odmah nakon predavanja smo se uputili ka Tuzli. Nakon što smo se smestili, taj dan nam je rečeno da je slobodan, i onda sam rešila da prođem i upoznam se malo bolje sa gradom. U Tuzli je taj dan bilo jako sunčano i toplo, sve se zelenilo, mirisao je polen. Šetali smo se kroz sporedne ulice, išli do zatvorene železničke stanice, prolazili kroz park, trg. Bilo je puno ljudi, puno je šetalo, sedelo po kafićima, puno dece se igralo. Prolazivši kroz park sam čula iste dečije pesmice koje sam pevala i ja kada sam bila mala, rođena i odrasla u centralnoj Srbiji. Odmah sam postavila sebi pitanja „Kako? Zašto se ovo desilo?“.
Petak, 24. maj
Dan je započeo posetom i upoznavanjem sa radom organizacije Vive žene, koja pruža psihosocijalnu pomoć i podršku osobama koje su doživele traumatska iskustva rata, torture i nasilja, kao i žrtvama porodičnog nasilja. Jako su nas lepo ugostili, razmišljala sam o tome kako je teško raditi taj posao, osećala sam veliku zahvalnost i olakšanje što postoje ljudi koji se ovakvim temama bave.
Nakon toga je usledila i poseta Međunarodnoj komisiji za nestala lica (International Commission on Missing Persons – ICMP) tokom koje je Dragana Vučetić predstavila proceduru identifikovanja žrtava rata u Bosni i Hercegovini. Uvela nas je u prostoriju gde su bila dva stola i na njima skeletni ljudski ostaci. Rekli su nam da ukoliko nam bude teško i nelagodno, da smo slobodni, naravno, uvek da izađemo. Govorila je o masovnim grobnicama, kako nalaze skeletne ostatke, o proceduri identifikovanja i proceduri izveštavanja porodica. Ostali su kasnije rekli da su umalo izašli jer im je mnogo smetao miris kostiju. Ja sam mislila o tome kako studiram arheologiju, i kako sam već radila sa skeletnim ljudskim ostacima i kako sam se navikla. Kako sam uspela da se naviknem?
Nakon toga nas je uvela u prostoriju gde drže još neidentifikovane skelete. Kao studentkinja sam već videla pune prostorije sa punim plastičnim kutijama sa skeletnim ostacima u kesama, međutim mene je ova prostorija svejedno neverovatno iznenadila. U mom sećanju prostorija je sa jako visokim plafonom, sa policama koje idu skroz do gore, kraj sobe kao da ne vidim koliko je daleko. I sve te police su pune sa kutijama, rekla nam je da ponegde sigurno ima i više individua po kutiji, sve je izmešano.
Nakon toga smo posetili Front Slobode gde smo više saznali o tome na koji način se ova organizacija kroz istraživanja i akcije zalaže za poboljšanje životne sredine i za veće uključivanje mladih u politički život Tuzle.
Posetili smo i Međunarodnu galeriju portreta, i Tuzlanski otvoreni centar (TOC) i razgovarali o osnaživanju LGBTIKA+ zajednice, lokalnim inicijativama TOC-a, njihovom zagovaranju inkluzivne politike.
Dan je završen kreativnom radionicom sa predstavnicima i predstavnicama omladinskog pokreta Revolt, organizaciji mladih koja radi na osnaživanju mladih za učešće u javnom životu BiH. Rešili su da radionica bude opuštenija kako bi se bolje upoznali. Dali su nam cegere i sprej bočice sa bojama gde nam je zadatak bio da ukrasimo te cegere kako želimo. Bilo je divno, uprkos svemu smo se mnogo smejali, družili, spremali se za sutrašnji dan.
Subota, 25. maj
Jutro je započelo polaganjem cveća na Slanoj banji i Kapiji, kako bi odali počast žrtvama zločina na Kapiji i preneli poruku da je važno da se ljudi informišu o ovom zločinu, ali i da oni koji su odgovorni za njega budu procesuirani.
Prošli smo Kapiju sa transparentom, na ekavici. Ljudi su bili neverovatno pozitivno iznenađeni, puni zahvalnosti, hteli su da se slikaju sa nama, nisam mogla da verujem.
Nakon polaganja cveća smo posetili Memorijalni centar Kapija, gde smo imali priliku da saznamo više o samom zločinu i razgovaramo sa roditeljima i članovima porodica žrtava.
Memorijalni centar je tako koncipiran da stoje slike žrtava sa ličnim predmetima koje je donirala porodica. Videli smo delove odeće, omiljene predmete, igračke, medalje, toliko izgubljenog potencijala. Došli su roditelji žrtava. Majka je posle 29 godina ovog zločina taj dan, prvi put javnosti, nama čitala pesmu iz dnevnika njenog sina koji je poginuo. Glas joj je drhtao, ali je uspela. Otpor.
Ovaj dan je završen paljenjem sveća na tuzlanskoj Kapiji za 71-u žrtvu ovog zločina, uz sirenu i minut ćutanja na Kapiji.
Sutradan smo krenuli nazad za Beograd.
Ovu posetu je obeležilo i druženje i upoznavanje. Pored saznanja o svim ovim teškim temama će mi ostati u pamćenju i divni ljudi koje sam upoznala. Ostaće mi u pamćenju šetnje, večere po gradu gde smo pričali o sebi, ovoj poseti, naravno skretali na temu politike, ali sve uz smeh i veliko raspoloženje, nije bilo bitno odakle je ko.
Međutim, pored svega, naravno, moram dodati, teško je raditi u atmosferi gde aktivistkinje i aktivisti rade i skreću pažnju na probleme pomirenja u regiji, na održavanju kulture sećanja, i informisanju javnosti, jer se oseća manjak podrške i pažnje, pogotovo jer zvanična politika negira zločine.
Zvanična politika države nije uvek odraz mišljenja naroda.
Izuzetno je bitno razgovarati i informisati o ovakvim događajima, pogotovo u ovo doba netačnih informacija, spinova, pogrešnih shvatanja o rezoluciji o Srebrenici, onda borbe da se informiše javnost o značaju njenog usvajanja, čak iako se plasira sasvim druga priča i „propast“ za Srbiju i Srbe, pa onda zatim ide njeno poricanje od strane predsednika države, bilbordi i natpisi širom Srbije (kako nismo genocidan narod (a ko je uopšte rekao i da jesmo…?)), pogotovo u Beogradu, sve uoči izbora.
Živimo u dobu kada se slave ratni zločinci, kada država Srbija štiti Novaka Đukića, iz pomenutog „predmeta Đukić“ – „ubicu tuzlanske mladosti“. Uz to se slavi i ratni zločinac Ratko Mladić, uprkos svim zakonima, mi se i dalje moramo boriti za uklanjanje murala i grafita. Kako će se deca koja odrastaju u takvom okruženju u budućnosti ponašati, kakve će stavove imati?
Hrabri ljudi i organizacije koje pružaju otpor lošoj politici i prave ovakve inicijative kao što je poseta Tuzli, koje se bore da informišu javnost što bolje mogu, koje se trude i bore da zaustave sve ove nebuloze koje nas ukružuju, su sad pod pretnjom trenda štetnih zakona o „stranim agentima”, gde se pokušava ograničiti i otežati rad organizacijama civilnog društva.
„Pretnje uvođenjem ovog zakona mogu se čuti i od strane predstavnika/ca vlasti u Srbiji, kao i od pojedinih političara. Ovi pozivi imaju za cilj gušenje svakog kritičkog mišljenja koje predstavlja jedno od osnovnih karakteristika demokratskog društva, kao i stavljanje organizacija civilnog društva pod punu kontrolu vlasti.“, ocenjuje YIHR.
Ljudi se boje da ako javno istupe i odaju čast žrtvama da će tako onda negirati žrtve sa svoje strane, što nikako nije tačno, i ova naša poseta Tuzli je upravo dokaz. Ja kao studentkinja i mlada aktivistkinja sam napravila mali korak i neverovatno sam pozitivno iznenađena reakcijama ljudi u Tuzli. Kada smo nosili transparent, ljudi su dolazili do nas i pitali nas da li smo iz Srbije, želeli su da razgovaraju, svi su bili izuzetno zahvalni i divni.
Izuzetno je važno za budućnost regije da se svi edukuju i da stalno imamo ovakve primere. Moramo biti otpor svim lošim zakonima, otpor lošim politikama, moramo govoriti i praviti dijalog kako bismo nastavili dalje. Moramo biti svesni šta nam se plasira, kakvi grafiti i murali nas okružuju, koga naša država štiti, i na šta nas osuđuje.
Položiti cveće i upaliti sveće žrtvama ne predstavlja negiranje drugih zločina, ne predstavlja nikakvu politiku, to je stvar ljudskosti. Moramo svi nastaviti da radimo na ovome, da razgovaramo, da pružamo otpor, moramo se boriti za slobodu medija, kvalitetne obrazovne programe, finansiranje i promovisanje ovakvih inicijativa, pomoć preživelima i njihovim porodicama. Moramo biti bolji.
Mak Dizdar, Privatna arhiva
Otpor, otpor, otpor.
Program „Korak bliže miru” organizuju Inicijativa mladih za ljudska prava Srbije i Inicijativa mladih za ljudska prava Bosne i Hercegovine uz podršku Fridrih Ebert fondacije (Friedrich Ebert Stiftung).
Cover Foto: Paljenje sveća na tuzlanskoj Kapiji, privatna arhiva
