Šta je rezolucija o Srebrenici?

U četvrtak, 23.05.2024.godine, Generalna skupština Ujedinjenih Nacija usvojila je rezoluciju o Srebrenici. Na glasanju, 84 predstavnika zemalja glasalo je za, 19 protiv dok je 68 bilo uzdržano. „Ovo je nešto što će otvoriti stare rane i stvoriće politički haos, ne samo u našem regionu”, saopštio je predsednik Srbije Generalnoj skupštini pre glasanja. Tokom glasanja, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, ogrnuo se zastavom Republike Srbije. Mnogi predstavnici vladajuće partije postavljali su slike na društvenim mrežama kako prate uživo prenos iz UN-a takođe ogrnuti zastavama Republike Srbije.

Kasnije tokom dana, u medijima i na javnim površinama, poput Kule Beograd, pojavio se natpis „Mi nismo genocidan narod“. Pored tog natpisa, određeni domaći mediji su počeli da dele države na prijatelje i neprijatelje na osnovu glasanja. Sledećeg jutra, na terasama studentskih domova u Beogradu pojavile su se srpske zastave kao da su se studenti probudili tog jutra i odlučili da podrže svog predsednika. Prema informacijama koje smo dobili od studenta iz doma, misli da su čistačice ušle rano ujutru da zakače zastave, „Kasnije u toku dana, oko 12-13h u moju sobu je ušla jedna čistačica da proveri jel zastava tu idalje.”.

Način na koji vlasti i mediji predstavljaju situaciju deluje kao da rezolucija o genocidu u Srebrenici okrivljuje Srbiju i srpski narod. Međutim, krivična odgovornost za zločin genocida je individualizovana i ne može se pripisati nijednoj zajednici u celini, bilo da je etnička, verska ili neka druga grupa. Razgovarali smo sa stručnjakom za bezbednost Dušanom Ružićem o tome šta ova rezolucija znači za Srbiju i njen narod.

Za Srbiju i srpski narod, usvajanje ove rezolucije ne znači ništa ako posmatramo to s površine. Ako malo dublje zagrebemo, možemo da sagledamo da donošenje ove rezolucije može imati isključivo pozitivne implikacije, pre svega za sve one, nažalost zaboravljene, žrtve rata u Bosni i Hercegovini. Dobar deo tih žrtava su srpske, ali i hrvatske nacionalnosti. Ne treba zaboraviti da je od ukupnog broja civilnih žrtava u ratu u Bosni bilo oko 11% Srba, ali i oko 5% (oko 5100 ljudi) čija se nacionalnost ne zna.“, objašnjava Ružić, „Ove žrtve su umnogome ostale fusnota krvave istorije Miloševićeve i Tuđmanove bolesne ambicije o širenju svojih granica. Donošenjem ovakve rezolucije, otvara se mogućnost da se Srbija kao matica svih Srba involvira u popisivanje svih civilnih žrtava i utvrđivanja okolnosti pod kojima su poginuli. Nesumnjivo je da bi takav projekat dokazao da je genocid postojao i prema Srbima u Bosni.“

Donošenje ove rezolucije pruža priliku Srbiji da se suoči sa prošlošću i preduzme konkretne korake ka priznavanju svih žrtava rata, bez obzira na njihovu nacionalnost. Transparentnost i temeljno istraživanje svih zločina može doprineti procesu pomirenja i jačanju poverenja među narodima u regionu. Važno je da se fokusiramo na pravdu za sve žrtve i izgradnju trajnog mira.

Ružić napominje da je genocid definisan Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine, koja je stupila na snagu 1951. godine. Iste te godine genocid kao krivično delo je unet u domaći Krivični zakonik. Prema Krivičnom zakoniku genocid se definiše kao namerno uništavanje nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe putem: ubistva članova grupe, teških povreda ili narušavanje zdravlja, stavljanja u životne uslove koji vode do istrebljenja, sprečavanje rađanja unutar grupe i prinudim preseljavanjem dece u drugu grupu (Konvencija ne smatra ovo genocidom, u tom smislu domaće zakonodavstvo je otišlo čak i dalje od Konvencije) . Ključna karakteristika genocida je specifična namera „da se potpuno ili delimično uništi“ određena grupa kao takva i zato se razlikuje od drugih zločina.


Kada je ovo krivično delo u pitanju jedini oblik kolektivizacije krivice/odgovornosti je kada ga učine vojne jedinice gde se „glavešine“ kažnjavaju po principu komandne odgovornosti. Van toga, ovo delo izvršava određena grupa i njeni zapovednici. Stoga je ideja o „genocidnom narodu“ inherentno pogana, a njeno propagiranje, pogotovo iz najviših državnih struktura od kojih su mnogi, barem nominalno, pravno potkovani, jeste jedan još poganiji akt kojim se, samo metaforički „puca u stopalo“ svakom pokušaju ostvarivanja pravde za sve one nepomenute žrtve koji ostadoše fusnota istorije.“, dodaje Ružić, „U tom pogledu, stvara se samo još veći jaz među već zavađenim balkanskim narodima. Iako je rat ili neki oružani sukob malo verovatan, svakako je da se spinovima u domaćoj javnosti samo stvara bespotrebna tenzija koja će dovesti do toga da ponovo Srbi misle da je neko protiv njih, da su žrtve svetskog poretka

Ova rezolucija može biti prilika za Srbiju da se fokusira na priznanje i pravdu za sve žrtve rata, bez obzira na njihovu nacionalnost, umesto da se fokusira na političke spinove i izazivanje tenzija. Suočavanje sa prošlošću kroz transparentnost i temeljno istraživanje može doprineti boljem razumevanju i pomirenju na Balkanu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još