Krajem februara ove godine, na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu studenti su organizovali blokadu, na taj način se pobunivši protiv iznetog predloga o povećanju i inače visoke školarine za samofinansirajuće studente, ali i protiv drugih problema koji su primećeni u okviru fakulteta, poput loših uslova za rad. Protest se nastavio i tokom početka marta, međutim, u nekom trenutku počeo je da jenjava i odluka o povećanju je na kraju svakako doneta.
Posle ovoga, problem je „gurnut pod tepih”, iako ovo nije jedini fakultet koji je enormno povećao cene studiranja, i iako je pitanje o uslovima studiranja aktuelno već dugi niz godina. Aktivistička organizacija „Studentski front”, koja je učestvovala u velikim studentskim protestima između 2011. i 2014. godine, je, između ostalih, podržala pomenutu blokadu i prisustvovala istoj. O samom protestu, ali i o studentskom aktivizmu i borbi za prava studenata uopšteno, govorio je za Zoomer Vukašin Žunić, glavni sekretar “Studentskog fronta”, inače student sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Protest nastao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu bio je podstaknut najpre finansijskim pitanjem. Koji sloj mladih je danas zapravo u mogućnosti da studira, kada se posmatraju novi troškovi studija?
Svakako da jedan od največih problema studiranja predstavlja naplaćivanje, koje čini da je obrazovanje nedostupno za pripadnike materijalno ugroženih socijalnih slojeva. Pod uticajem neoliberalne tržišne ekonomije znanje je podređeno tržišnoj logici, koja se rukovodi profitom i ono tako postaje roba, a to nije normalno, znanje nije i ne sme biti roba. Sam Arhitektonski fakultet školarinu diže na 300 000 dinara; ne zaboravimo da pored toga postoji i čitava lepeza drugih troškova studentskog života – od prijavi ispita do materijala neophodnog za fakultet. Kada bismo to sve stavili na papir, videli bismo koliko su uslovi nehumani, a obrazovanje je nešto što bi trebalo da bude pravo svih, ne samo bogatih.
Nažalost, protest nije urodio plodom, odnosno cene školarina su svakako povećane. Da li su studenti danas manje motivisani za traženje promena na svojim fakultetima?
Nije da su studenti danas ili ikada manje motivisani da traže promene, samo je sistem obrazovanja takav da ih stavlja u poziciju u kojoj treba da gledaju sopstvene interese. Za motivisanu borbu potrebno je u nekoj meri i prevazići lični interes, potrebno je solidarisati se sa svim studentima jer nam to daje snagu. Iako blokade koje nam prethode na Arhitektonskom fakultetu nisu urodile plodom, blokade na Matematičkom jesu. Pored svih uspona i padova jedna poruka mora biti jasna svima: Studenti svih fakulteta, ujedinite se! Samo tako se možemo boriti protiv dalje degradacije kvaliteta visokog obrazovanja, sprečiti dalji rast školarina i izboriti se za sveobuhvatnu transformaciju obrazovnog sistema u Srbiji.
Da li studenti mogu da se uzdaju u rad studentskih parlamenata, odnosno u njihovu ulogu da ih predstavljaju pred dekanatom?
Studentski parlament Arhitektonskog fakulteta je pokazao dokle i u kojoj meri su zvanične organizacije spremne da se bore (čast izuzecima ako ih ima). One se obično neće predano i dosledno zalagati za interese studenata iz materijalno ugroženih socijalnih slojeva. Međutim, one često počnu tu borbu, što se desilo sa parlamentom na Arhitektonskom fakultetu. Zato je važno da studenti budu edukovani o istoj, da im se prenesu ranija iskustva, da bi bili svesni kada ove organizacije prestanu da rade u njihovom interesu ili – da se ove organizacije podsete koje su im obaveze i zaduženja, što često mogu zaboraviti. Svi borbeni studenti treba da budu i članovi ovakvih organizacija da bi pokušali da osiguraju nastavak borbe, ili makar da upozore na izdaju parlamenta.
Na protestu je, osim studenata arhitekture, prisustvovao i određen broj studenata sa drugih fakulteta. Na kom je nivou danas studentska solidarnost?
Među studentima postoji empatija, ali naše vreme je resurs koji je sve ređi – ako morate da plaćate silne namete na fakultetu nemate ni vremena da budete solidarni. To je i cilj – da se iskoreni mogućnost svake solidarne akcije studenata, tako će nameti moći neometano da rastu. Ti studenti koji su sami dolazili sa drugih fakulteta da podrže koleginice i kolege su nam znak da je studentska solidarnost, iako slaba, i dalje prisutna.
Postoji li recept za ujedninjavanje studenta i uspešne proteste za prava istih, i ukoliko postoji, koji je?
Kada se izdaja od strane parlamenta desi, najbolje što studenti mogu da urade jeste da oforme štrajkački odbor i sazovu zbor. On je formiran radi borbe protiv povećanja školarina, i ta studentska borba je njegov cilj. Kao takav, on nije u poziciji da izda studente, dok organizacije poput parlamenta nikada nisu formirane sa ovim ciljem na umu.
Štrajkački odbor i zbor omogućavaju svim studentima da izraze svoja nezadovoljstva i da se ta partikularna nezadovoljstva kanališu u jedinstvene zahteve. Samo uz visok nivo organizovanosti i uz dosta edukacije studenti se mogu suprotstaviti dobro organizovanoj i iskusnoj upravi. Onda dela sama govore, a dela su najprimetnija baš tada kada izbijaju blokade. U momentima kada je potrebna akcija, kada se školarina diže, treba strateški voditi borbu.
Po iskustvu nekadašnjih članova „Studentskog fronta”, uprava je pre deset godina slično reagovala na blokade kao što to danas radi; dobra ili loša strategija tu mogu predstavljati liniju između uspeha i neuspeha. Upravo uz članove koji su se nekada borili za studentski standard, kao što mi to radimo danas, postižemo potrebno obrazovanje i uzimamo strategiju koja može biti značajna u svakoj studentskoj borbi.
Vaša organizacija je učestvovala u studentskim protestima između 2011. i 2014. godine. Koje su ključne razlike između tadašnjih i sadašnjih uslova za takve akcije?
Danas se dalje implementira Bolonjska deklaracija i znanje se pretvara u robu. Studenti su sve više gurnuti u poziciju jedni naspram drugih i okrenuti svom ličnom interesu. Ovo je još jedan od razloga zašto je edukacija neophodna – moramo biti svesni ugnjetavanja da bismo mogli da ga primetimo i moramo biti svesni pozicije u koju nas sistem obrazovanja stavlja. Sa mestima za budžet studentima se daje jasna poruka da su u konkurenciji jedni sa drugima i međusobna podrška se sistemski uklanja. Važno je da prevaziđemo ove sistemske mehanizme koji pokušavaju da nas drže na mestu. Po mom mišljenju, ti mehanizmi su daleko razvijeniji sada i to predstavlja glavnu razliku i dodatno otežava studentsku borbu danas.
Za šta se zalaže „Studentski front“ i zašto smatra studenstku borbu značajnom?
„Studetski front” se zalaže za ukidanje školarina, odnosno uvođenje sistema javno finansiranog (besplatnog) obrazovanja na svim nivoima studija, ukidanje privatnih fakulteta i povećanje broja upisnih kvota za sve nivoe studija na državnim fakultetima, ukidanje svih vrsta naplata na studijama (overe, prijave, uverenja…), kao i odbranu autonomije univerziteta. Zalaže se za povećanje visine studentskih stipendija, ukidanje Bolonjske deklaracije i sistema ESP bodova. Zahteva pravo na besplatne obroke u studentskim menzama, pravo na besplatni smeštaj u studentskim domovima i povećanje broja raspoloživih mesta, besplatan javni gradski prevoz za sve studente, povećanje procenta popusta i drugih olakšica za studente kao što su ulaznice za kulturne i umetničke događaje (bioskop, pozorište…), prevozne karte (vozne, autobuske, avionske…), članske karte u bibliotekama i tako dalje.
Pažnju ću posvetiti sistemu javno finansiranog obrazovanja i zbog ćega se naša organizacija zalaže za takav sistem. Naime, pojedinac u zajednicu sa drugim ljudima ulazi zato što ona garantuje određenu sigurnost i bezbednost opstanka, inače nema interes da je stvara. Ukoliko plaćamo porez, a osnovna socijalna prava kao što su zdravstvo i obrazovanje nisu dostupna svima, postavlja se pitanje – šta je svrha zajednice i zašto porez uopšte plaćamo? Mi smo obrazovanje već platili putem istog i nema potrebe da se ono dodatno naplaćuje. Obrazovanje mora biti besplatno, odnosno javno finansirano, jedino tako ono će biti dostupno svima, bez obzira na njihov socijalni položaj. Obrazovanje nije privilegija, obrazovanje je pravo svih. Naravno, problem našeg obrazovanja je širi od ovoga. Da bi svi ključni problemi bili u celosti rešeni, neophodno je kako uvođenje sistema javno finansiranog obrazovanja, tako i ukidanje primene Bolonjske deklaracije koja ide „ruku pod ruku“ sa sistemom naplate školarina. Za kraj, tu je poruka koji svi studenti moraju da zapamte, a koja glasi: „Mi smo studenti, a ne klijenti!”
Naslovna fotografija: Filip Krainčanić / Nova.rs
