SUPERGIRLS: Minja Vujović – Igra je uslov za sreću

Minja Vujović je mlada pesnikinja iz Šapca, čiji je rad zastupljen u zbirci „SUPERGIRLS: Devojke mogu sve” u izdanju Centra E8. Ova zbirka, nastala je izborom najuspelijih radova koje su devojke i mlade žene iz šest gradova Srbije, slale na literarni konkurs sa temom ženskog odrastanja.

Naslov Minjine objavljene pesme glasi „Put zalazećeg Sunca”, a članice žirija (Marija Ratković, Radmila Petrović i koautorke predstave „Devojčice”) pesmu su izdvojile kao najbolji rad, koji je na konkurs poslat iz Šapca. Ipak, ovo nije prva, ni jedina pesma Minje Vujović, koja je kroz aktivnosti na projektu „Supergirls” postala poznata široj javnosti. U predstavi „Devojčice” Reflektor teatra, jedna scena zasnovana je na pesmi, koju je Minja Vujović posvetila svojoj mlađoj sestri, Leni. To je scena koja na publiku uvek ostavlja snažan utisak. Kada je glumice recituju, u gledalištu vlada tišina, koju prekida poneki „šmrc” i šuškanje papirnih maramica. Zato smo odlučili da vas upoznamo sa talentovanom autorkom, čija poezija – iz predstave u predstavu, uspeva da razneži i rasplače publiku Reflektor teatra.   

Kada je tvoja mlađa sestra išla na matursko veče, napisala si joj pesmu. Mnogo godina kasnije, tvoja sestra igra u predstavi „Devojčice” i na sceni govori tekst tvoje pesme. Kakav je osećaj biti u publici? I da li si znala da će tvoja pesma biti deo predstave, pre nego što si videla premijeru?

Da, napisala sam pesmu sestri za matursko veče, nekako naša porodica sve velike trenutke prati sa dozom sentimenta. Sestra mi je rekla da će neki pesme ući u predstavu koju je spremala, međutim nisam znala da će biti uzeta cela pesma i da će je govoriti sve devojke na sceni. Dok sam gledala taj deo predstave osećala sam kako rastem zajedno sa njima i tek tada sam shvatila šta sam zapravo napisala i moram da priznam da mi se svidelo.

Šta za tebe znači zbirka „SUPERGIRLS: Devojke mogu sve” i kakvo ti je bilo iskustvo učešća u literarnom konkursu? Da li si pesmu „Put zalazećeg Sunca” pisala za konkurs ili si je imala od ranije?

Kada sam odlučila da se prijavim, znala sam da već imam pesme koje su po tematici odgovarale traženom, često se u svojim pesmama osvrćem na odrastanje. Svakodnevni rad sa decom, naravno doprinosti da moj proces odrastanja, uspori još više. Najviše mi odgovara to što deca prihvataju jedino iskrenost, a za bilo kakvo stvaralaštvo to je neophodno. Volim devojčice i odrastala sam u gradskom naselju gde je bilo puno devojčica i još više naših barbika, koje smo oživljavale svojom maštom na ćebetu, u hladu, u prašini po celo leto. Tako sam zavolela i glumu. Mislim da svi odrasli treba da budu više svesni koliko je važan period deteta za formiranje jedne ličnosti, a igra je uslov za sreću, kod mene nije ni sada drugačije. Što smo slobodnija deca, to smo empatičniji ljudi.

Tema konkursa je bila: žensko odrastanje. Zato se pitamo: kako si ti odrastala? Čega si volela da se igraš, o čemu si maštala, kakva si devojčica bila?

Odrastala sam srećno, bila sam nestašno dete, koje je volelo da nestaje, sakriva se i izmišlja priče i psovke. Kada se spomene reč odrastanje ja se prvo setim sebe sa četiri, pet, godina kako slobodno trčim napolju dok me ne pozovu na ručak. Bila sam prvo dete u porodici i uživala sam svu pažnju svih njenih članova. Bila sam jako vezana za baku, s kojom sam često putovala kao devojčica. Ona je svakako bila osoba koja je ugradila neku lepu tugu u mene, da sve što je lepo mora biti makar malo tužno. Mama me je naučila šta je ljubav i sreća, baka šta je lepota i tuga. Tako živim i doživljavam danas. Od takvih žena ispala sam jedna vrlo borbena i osećajna devojčica koja je uvek znala šta neće i bila dovoljno blesava da uradi sve što hoće.

Po zanimanju si vaspitačica i svakodnevno radiš sa decom. Takođe, tvoja pesma govori o iskustvu devojčice, na dirljiv i vrlo empatičan način… Čini se kao da ti stalni rad sa decom, pomaže da „ostaneš u kontaktu” sa devojčicom koja si bila. Da li je to tačno?

Svakodnevni rad sa decom, naravno doprinosti da moj proces odrastanja, uspori još više. Najviše mi odgovara to što deca prihvataju jedino iskrenost, a za bilo kakvo stvaralaštvo to je neophodno.

Volim devojčice i odrastala sam u gradskom naselju gde je bilo puno devojčica i još više našh barbika, koje smo oživljavale svojom maštom na ćebetu, u hladu, u prašini po celo leto. Tako sam zavolela i glumu. Mislim da svi odrasli treba da budu više svesni koliko je važan period deteta za formiranje jedne ličnosti, a igra je uslov za sreću, kod mene nije ni sada drugačije. Što smo slobodnija deca, to smo empatičniji ljudi.

U projektu „Supergirls“, uvek smo polazile od teze da je lično – političko. Koliko je tvoja pesma – lična?

Moja pesma je vrlo lična, smatram je potpuno subjektivnom i drago mi je što je prepoznata kao takva, u njoj je bitna suština emocije za koju ne postoji komparacija.

U kom momentu svog odrastanja si otkrila da te privlači književnost? Koje su ti bile omiljene knjige kad si bila devojčica? Ili tinejdžerka?

Književnost je počela da me privlači, tokom spremanja prijemnog ispita za glumu, počela sam da čitam sve, ali najviše drame. Čehov mi je, u tom periodu, bio fascinantan pisac, zatim Danilo Kiš, Mihiz, Vislava Šimborska…

Od detinjstva si se bavila pozorištem, u okviru šabačke Scene Maska. Da li misliš da je iskustvo pozorišnog obrazovanja bilo važno za tvoje odrastanje? I na koji način?

Pozorište je svakako i danas moje drago utočište. Naučilo me je da treba biti iskren, slobodan i hrabar.

Šta prepoznaš kao glavne probleme devojčica i devojaka, koje danas odrastaju?

Kao glavnu prepreku ili problem, prepoznajem neprihvatanje sebe, nedostatak hrabrosti da budu ono što jesu u dubini duše. Konformizam je izražen prilično kod ženske populacije, na žalost. A mislim da sve lepo i najlepše dolazi kada se čovek izbori sa svojim strahovima, kada ih prevaziđe i prihvati sebe. Takođe naš mentalitet je statičan i kao da nemamo šansu da se menjamo, a da ljudi to ne posmatraju sa čuđenjem, da ne kažem ismevanjem, što kod većene mladog sveta ubija volju.

Šta je tvoja poruka za devojke i mlade žene?

Da se odvaže u sebi, pred sobom, pobede svoje strahove, ne mare za svet i shvate koliko su divne i posebne!

Zbirka poezije i proze mladih autorki: „Supergirls: Devojke mogu sve” dostupna je u online formatu. Pozivamo vas da je pročitate, jer donosi autentične glasove mladih žena i njihove priče o odrastanju.

Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još