U tuđim cipelama: da li osobe sa autizmom imaju adekvatnu pomoć u percipiranju sveta oko sebe?

U poslednjih deset godina, sve češće se pojavljuju vesti o povećanom broju ljudi kojima je dijagnostikovan neki vid autisktičnog poremećaja. Uzevši u obzir to da osobe sa autizmom imaju poteškoća u pamćenju i razlikovanju vizuelnog izgleda lica, a koje je neophodno za uspostavljanje socijalnih interakcija i oformljavanje emocionalnih reakcija, zapitali smo se kako to izgleda svet iz njihovih očiju i da li je potrebno raditi usavršavanju stučnih lica koja rade sa osobama kojima je dijagnostikovan PSA.

Percepcija i pamćenje fizionomije lica predstavlja jedan od urođenih mehanizama. Osoba u proseku za vreme svog života upamti oko 5.000 različitih lica, ali se taj broj razlikuje od slučaja do slučaja. Drugim rečima, neko ima sposobnost za zapamti samo oko 1.000, dok neko može zapamtiti i preko 10.000 različitih lica. Deo mozga koji je zadužen za regulisanje razumevanja vizuelne slike ili napisanog teksta, kao i za prepoznavanja lica naziva se fuziformni girus koji je deo slepoočnog i potiljačnog režnja.

Kako se navodi na portalu Psihoverzum, ispitivanja su pokazala da je moguće ustanoviti pravila kod dece već od drugog meseca života: „U ovom uzrastu, bebe tehnikom preferentnog gledanja radije gledaju šematski prikaz ljudskih lica u odnosu na druge crteže, a drugog dana po rođenju, deca će duže gledati fotografije svoje majke od svih drugih žena. U prilog tome da prepoznavanje lica predstavlja urođenu sposobnost možemo svrstati i efekat sopstvene rase – fenomen koji nam objašnjava da ćemo najbrže prepoznavati lica ljudi iste rase zbog najvećeg broja interakcija koje se odvijaju sa njima. Što smo više izloženi komunikacijom sa ljudima drugih rasa, to se ovaj efekat više smanjuje. Tu treba ubrojiti i efekat sopstvenog pola, koji se u najvećem broju slučajeva odnosi samo na žene, odnosno da osobe ženskog pola bolje razlikuju ženska lica od muških, dok kod muškaraca to nije slučaj“, navode autori.

Prepoznavanje lica je jedna od najvažniijih funkcija u životu ljudi. Ona nam daje mogućnost da u nekoliko stotina milisekundi možemo povezati lik osobe sa time da li nam je ona poznata ili nepoznata, da li su njene namere opasne po nas, da li nam je u rodu, i tako dalje. Ona vrši uticaj na mnoge odluke koje pojedinac dolazi, na primer hoće li provoditi vreme sa tom osobom, da li će možda ući u emotivnu vezu, da li će ustati u tramvaju i ustupiti joj mesto, ili na odluku za koga ćemo glasati na izborima. Potvrdu tome možemo naći i u naučnom časopisu „Psihologijske teme“, gde se navodi da „kognitivni procesi koji nam omogućuju normalno funkcioniranje u svakodnevnim interakcijama često zahtevaju osnovnu percepciju identiteta i emocija“.

Međutim, poznato je da osobe sa dijagnostikovanim autizmom imaju poteškoća sa pamćenjem  i razlikovanjem vizuelnih identiteta lica, koji je neophodan za uspostavljanje i tok socijalne interakcije. U kom stepenu postoje razlike i u tome da li je u pitanju konkretno lice, ili predmet, prikazano je rezultatima vršenjem eksperimenta: „U prvom su zadatku zaredom pokazana lica, nakon čega se od ispitanika istraživanja tražilo da specifikuju jesu li već videli zadato lice. Deca s poremećajima autističnog spektra postigla su lošiji rezultat od drugih kontrolnih skupina (neurotipične i skupine s poteškoćama u učenju izjednačenima po starosti, polu i neverbalnoj komunikacijskoj sposobnosti). U drugom su zadatku, uz lica, pokazane i kuće, a rezultati su pokazali da ispitanici istraživanja s PSA-om u poređenju s neurotipičnom populacijom slabije pamte lica, ali ne i kuće“.

U zadacima koji zahtevaju vrlo malu potražnju kognitivnih sposobnosti, zbog kraćeg vremenskog razmaka između prikaza i testa, rezultati su ipak pokazali isto – a to je da osobe sa autizmom imaju i dalje niži stepen prepoznavanja lica od neurotipičnih ispitanika. Međutim, to nije slučaj sa objektima iz syvakodnevnog okruženja. Autori studije u članku „Percepcija lica u poremećaju iz spektra autizma“ navode sledeće rezultate: „Uprkos izrazito kratkom razmaku između prikaza i testiranja osobe s autizmom prepoznavale su dva ista lica kao različita, ali ne i dva automobila. Isti je uzorak pokazan i u zadatku detekcije promene, u kojem je korišćen sekvencijski prikaz lica (u kojima je varirana udaljenost očiju) i kuća (u kojima je varirana udaljenost prozora). Pri ispitivanju lica osobe s autizmom značajno više griješe od neurotipičnih ispitanika nego pri ispitivanju kuća.

Stav koji je danas zastupljen u široj naučnoj zajednici je da su istraživanja pokazala ove rezultate „zbog toga što se na percepcija lica u PSA-u verovatno oslanja na drugačije kognitivne mehanizme nego u neurotipičnoj populaciji“.

Kako ljudi izraze lica povezuju sa emocionalnim stanjem, a facijalne ekspresije, odnosno spontano izražavanje osećanja i težnji mimikom lica, je najzastupljeniji izraz neverbalne komunikacije. „U procesu međulične komunikacije lice predstavlja najvidljiviji deo koji je najekspresivniji zbog velikog broja pokretljivih mišića“, navodi se u časopisu „Krugovi detinjstva“. Postavlja se pitanje, kako će osobe koje imaju poteškoća pri prepoznavanju izraza lica moći da prepoznaju emoionalna izražavanja kroz mimiku. Da li je tačno opšteprihvaćeno mišljenje da osobe sa autizmom imaju problema pri prepoznavanju osećanja kod drugih, te iskazivanju svojih sopstvenih?

Na ovo pitanje, odgovor možemo pronaći u rezultatima testa prepoznavanja lica „Faces Test – FS II” koji je radila grupa autora sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

Test je pokazao i ono što se u ranim istaživanjima moglo zaključiti, „da osobe sa autizmom imaju uglavnom problema sa percipiranjem negativnih emocija, kao što su tuga, bes ili strah“. Grupa autora članka iz časopisa „Krugovi detinjstva“ zaključuje da osobe sa PSA koje zahtevaju visok stepen podrške pokazuju nisku uspešnost u prepoznavanju osnovnih emocija.

Analiza je pokazala da je osobama sa PSA najlakše bilo prepoznati sreću kao osećanje, što je prepoznalo više od tri četvrtine ispitanika, dok se broj negativnih emocija znatno smanjuje. Tugu je ispravno prepoznalo 64% ispitanika, bes 41%, dok je strah prepoznao najmanji procenat ispitanika, tek nešto manje od trećine.

Razloge za ovo se može pronaći u istraživanju Songa i Hakode , gde se navodi da je „moguć razlog tome zapažanje da osobe sa PSA ne registruju, odnosno ignorišu negativne emocije. Utvrđeno je da postoje različiti pragovi diskriminacije za svaku emociju, koji zavise od intenziteta. Obe grupe (tipična  populacija  i  osobe  sa  PSA)  najlakše  su  prepoznavale  sreću,  zatim  tugu,  iznenađenje,  a  najteže  im  je  bilo  da  prepoznaju  ljutnju,  gađenje  i  strah“.

Međutim, upoređujući brojne rezultate, različiti autori su dolazili do drugačijih zaključaka vezano za pitanje da li starosna dob utiče na promenu u percepciji osećanja tokom sazrevanja. To je dokaz da se na ovom polju mora još mnogo raditi, kao i da je neophodno sprovesti edukativne radionice kojima bi se osobama sa PSA mogla ukazati kvalitetna, sveobihvatna i sistematska pomoć u pokušaju da se percepcija osećanja poveća, kao i njihovo prepoznavanje, počev od najranijeg detinjstva, pa sve do odraslog doba.

Naslovna fotografija: Nicola Barts / Pexels

Teodora Brkić
Teodora Brkić
Studentkinja novinarstva, radoholičarka i knjigoljubac. Ako ne znate gde je, naći ćete je u pozorištu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još