Drugi dan Bašta festa doneo je priču o maskulinitetu, koju je naša Maša ispratila iz prvih redova… kako izgleda odrastanja u malom rumunskom selu, kakav je uticaj korone, ali i koliko odrastanje traje kratko/dugo/ili zauvek? I zašto je najveći utisak festivala bila reakcija dečaka nakon filma o Pakistanu… – donosi nam naša Maša.
Drugog dana Bašta Festa gledali smo čak deset filmova od kojih su dva bila iz Srbije dok je jedan od njih imao i svetsku premijeru na ovom festivalu.
Fokus ovih deset filmova bio je na muškom polu sa nazivima blokova Sve je okej, dečaci i Pravi muškarci. Kako je Maja Šuša to objasnila, prvi blok govori o odrastanju i razvijanju dečaka na različite načine: sin uči od oca kako da bere trešnje, odrastanje dečaka na selu u Rumuniji, mladi momci koji se igraju policajca i lopova sa pravim pištoljem, i dva filma koja se dešavaju u vreme korone i vraćaju nam ne tako draga sećanja ali svojim humorom stavljaju osmeh na lice. Gledajući taj blok podsetila sam se da odrastanje traje zauvek i da neko može prebrzo da odraste, a neko presporo, i da kao Bendžamin Baton neko se rodi kao starac, a neko umre kao beba.
Drugi blok preispituje pojam „pravog muškarca” tako što ga stavljaju u kontekst oca koji je osetio bol gubitka sina, muškarca koji ne može da se zbliži sa svojom bebom zato što ne može da je doji, nastavnika koji ne preuzima odgovornost za svoje postupke, ljubavi koja se rađa između dva muškarca, i veze između psa i njegovog vlasnika koji je definicija toksičnog maskuliniteta. Ti svi filmovi zajedno su me doveli do zaklučka da „pravi muškarac” ne postoji odnosno svi muškarci su pravi muškarci i ne može se jedan razlikovati od drugog prefiksom „pravi”, možda „dobar muškarac”, „pažljiv muškarac”, „nasilan muškarac”, ali pravi je svaki.
Na drugom danu festivala najveći utisak mi je ostavio jedan dečak koji ne može biti stariji od 12 godine kada je posle filma „Jezik smrti” čija je radnja kakve zločine iz mržnje su 1922 godine trpeli ljudi koji pričaju Urdski jezik u Pakistanu rekao „Svi ovi filmovi su bili dobri, ali ovaj je bio najbolji”. To me je podsetilo koliko je lepo što je ovaj festival popularan kod svih uzrasta, deca od pet godina i ljudi od 85 godina gledaju iste filmove i isto mirno sede i isto uživaju u njima.
Nakon tri sata raznolikih filmova selimo se par koraka od filmskog platna, na muzičku binu, gde nas je ovaj put čekao dj Igor Jadranin. Sa bine vise šarene konfete. Promenljivo svetlo je dovoljno jako da osvetli ceo teren u parku Borići. Organizatori plešu. Umetnici plešu. Ljudi plešu. Tu je dobra energija, dobra muzika, i dobra pića. Tako da apsolutno je vredno ostati do kraja programa zato što ćete jedino tako osetiti ceo šarm ovog sjajnog festivala.
