BAŠTA FEST: Nikola Polić (Vodi me, bilo gde): Priča se može doneti i samo kroz pokret i telo

Treći dan Bašta festa bio mi je jako upečatljiv iz više razloga. Sa jedne strane, mogla sam se identifikovati sa blokom Žene stene koji je bio posvećen ženskim likovima, i na moje veliko zadovoljstvo otvoren sa mjuziklom. Ovaj put to je bio mjuzikl „Opera” o čistačici iz Kopenhagenske opere koju niko ne sluša dok ih upozorava na vodu koja curi iz zidova već prate napamet naučen moto „a show must go on”. Ono što je mene u celoj priči najviše pogodilo bilo je to što iako je niko ne sluša ili misle da je luda što se toliko brine zbog vode, ona ne odustaje od svojih sumnji. Takva rešenost meni je definicija žene stene.

Sa druge strane, drugi blok je prema rečima selektorke Maje Šuše inspirisao film „Vodi me, bilo gde“, koji me je oduševio, a imala sam čast da razgovaram sa autorom filma Nikolom Polićem neposredno nakon projekcije.

Kako se osećaš posle prikazivanja filma na Bašta Festu?

Ja sam svoju filmsku karijeru počeo sa 15 godina na Slobodnoj zoni Junior, već sa 17 sam imao prvi film tako da posle toliko godina fakulteta i svega ja sam ustvari naučio da je sam proces rada na filmu ono što mi živimo, ne to kako će to uticati nadalje i koji će put imati. Ono čime se uvek vodim kada radim filmove je da radim za publiku i da to može doći do njihovog srca.

Kada smo kod publike, da li si razmišljao o tome šta ona misli sada dok smo gledali film?

Da, slušao sam ih kako dišu. Primetio sam komešanje i čisti tacaj. Imao sam osećaj da, u centralnoj sceni, kao da smo svi obukli Miličine cipele i bili joj u koži. To je ustvari ono što sam ispitivao, kako samo kroz pokret i telo, u ovakvom filmu koji ima jako malo dijaloga, možemo shvatiti priču i razumeti njeno stanje.

Zašto film počinje i završava animacijom?

Jedan teoretičar animacije je rekao „Animacija je vanvremenska, ona nikada nije postojala u realnosti” tako da kroz taj animirani deo osećanja i fragmenata iz te večeri sam želeo da nam u prvom trenutku pokažem šta je to Milicu dovelo do povratka kući. To mi se činilo kao dobro rešenje za prikaz njenog stanja koji će se posle u sceni sa dečkom još više razjasniti. Moram da kažem da je animacija nastala u saradnji sa animatorkom Isidorom Purić i ta saradnja za mene je bila stvarno nešto posebno i takođe prvi upliv u animarane slike kao reditelja.

Priča je stvarno jedinstvena i mene zanima gde si našao inspiraciju?

Ja sam stvarno prisustvovao u svom životu tom nekom događaju na autobuskoj stanici gde je jedna devojka bila jako emotivno uzrujana što njen dečko neće da pođe sa njom kući i onda sam tako počeo da razmišljam kakav je bio dalji sled događaja i to je tako nekako ostalo. Onda dosta kasnije sam tu priču ispričao Aleksandri Jovanović i tada smo došli do ove kratke forme. Ono što mi je zaista bilo važno kako u bavljenju kratkom igranom formom sam primetio da nisam se bavio jednom situacijama, to je uvek bila neka fragmentarna struktura niza događaja koju utiču na mog protagonistu, a sad sam se pitao šta ako je sve u jednoj situaciji, jednoj prostoriji. Film je nastao no budget, iz ljubavi prema filmu svih saradnika koji su radili na njemu npr. stan je od scenografkinje, kostime smo sami birali i tražili u skladu sa likom i tako je prosto nasto film.

Foto: Film „Vodi me, bilo gde“, promo

Maša Rudović
Maša Rudović
Ja sam sve ono od čega je desničarima neprijatno.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još