Postoji mnogo kulinarskih specijaliteta koji spadaju u luksuznu hranu koja je rezervisana za ljude sa dubljim džepom. Iako se u nekim kulturama ovaj rak može naći na nedeljnom jelovniku, kod nas je uglavnom rezervisan za prestižne riblje restorane ili izolovane slučajeve pripreme kod kuće. Da, radi se o jastogu. Namirnici veoma kvalitetnog „mesa“ i veoma visoke nutritivne vrednosti.
Bilo da ste među onima koji jastoga spremaju u svojoj kuhinji ili ga čak nikad niste probali, nemoguće je da ne znate informaciju da se jastog sprema tako što se živ ubaci u kipuću vodu ili mu neposredno pre kuvanja zabodete oštar nož u središte njegove glave, jer to navodno izaziva trenutnu smrt. Neprijatna stvar u vezi sa spremanjem jastoga jeste ta što baš Vi morate da mu oduzmete život.
Postavlja se pitanje, i ljudi koji se bore za očuvanje i zaštitu životinja, ali i drugih koji prosto ne žele da nanose bol jednoj jedinki, da li jastozi osećaju bol?
Bol je svakako individualan osećaj koji može da oseti samo osoba koja ga doživljava. Međutim, uprkos nedostatku objekivnosti i merne skale u cilju dokumentovanja bola, znamo da je bol stvaran.
Kod pacijenata koji ne mogu da govore, medicinski radnici mogu da ih posmatraju i na osnovu neverbalnih znakova, facijalnih ekspresija i napetosti mišića da pretpostave da li osoba prolazi kroz bolnu situaciju ili ne. Isto tako se i kod svih drugih živih bića prisustvo bola uočava posmatranjem.
Iako postoji manje studija o jastozima i drugim dekapodnim rakovima u odnosu na neke druge vrste životinja, postoje dokazi da jastozi mogu da dožive stres i anksioznost. Aktivisti kampanje za dobrobit životinja se vode principom predostrožnosti i smatraju da je on dovoljan da se založe za zaštitu vrsta čiju patnju društvo često zanemaruje.
Postavlja se pitanje zašto se jastozi uopšte kuvaju živi, zar ne postoji nekakva alternativa?
Naravno da postoji. Jedna od njih jeste kupovina zamrznutih jastoga, međutim uglavnom je u pitanju prodaja samo njegovog repa pošto je to deo koji sadrži najviše mesa.
Druga alternativa, za koju se zalažu i pravnici Velike Britanije, jeste prvenstveno sprečavanje slanja živih jastoga putem pošte, držanja u akvarijumima u prodavnicama i barem omamljivanja jedinke pre stavljanja u kipuću vodu.
Kulinarski magovi koji se zalažu za kuvanje živih jastoga, opravdanje nalaze u tome da je ovo način da se smanji rizik od trovanja hranom zbog bakterija koje žive u njihovom mesu i koje se izuzetno brzo razmnožavaju na leševima. Pored toga, smatraju ih ukusnijim i bolje prezentovanim na tanjiru kada se skuvaju na ovakav način.
Najzad dolazimo i do odgovora na pitanje od kog smo počeli, a to je da li oni tokom ovog procesa osećaju bol?
Najverovatnije da. Jastozi pripadaju porodici životinja poznatoj kao dekapodni rakovi, koja pored njih, obuhvata i krabe, gambore i rečne rakove. Naučnici su primetili dugoročne promene u ponašanju dekapoda koje pokazuju da reaguju na stres i uče iz prethodnih bolnih iskustava. U eksperimentima koji su sprovedeni jastozi su pokušali da pobegnu kada ih izvade iz vruće vode ili kada su živi kuvani na ringli šporeta.
Da li je onda bolje da ih samo presečemo na pola? Zagovornici dobrobiti životinja kažu da i u ovom slučaju oni osećaju bol i da je najbolje rešenje ovog problema primena elektrošoka, koji imaju dobro opremljeni restorani, a koji je uglavnom nedostupan domaćinstvima i niskobudžetnim objektima hrane.
Za sada, kuvanje živih jastoga je zabranjeno u Švajcarskoj, Norveškoj i na Novom Zelandu.
Naravno, nisu jastozi jedine životinje koje osećaju bol i bivaju ubijene na tako svirep način. Jasno nam je da svako meso ili riba koje je dospelo na naš tanjir je moralo biti ubijeno. Ali u našim očima, to je tamo negde. U ovoj situaciji mi smo ti koji presuđujemo životinji koju ćemo nedugo nakon toga pojesti.
Svako ima pravo na izbor i sam odlučuje šta će se naći u njegovoj prehrani. Nekad je potrebno samo malo više istraživanja i otvorenosti za različite mogućnosti. Uvek bi prvo trebalo odabrati najmanje invazivni metod, ukoliko nismo u mogućnosti njega da sprovedemo, onda otići korak u nazad.
Naslovna fotografija: Toa Heftiba Şinca / Pexels
