Mina Nikolić: Apolitičnost nije opcija, stav je ono što nas razlikuje od smrdibube

Sinoć je održana premijera filma „Pored tebe” nastavka kultnog filma „Pored mene” reditelja Stevana Filipovića. Gledaoci će imati prilike da vide šta se dogodilo sa nekim od čuvenih „učenika koji su bili zaključani u školi“, a vodeće lice biće Ksenija, tabloidna novinarka koja balansira između borbe svoje bake sa korona virusom i istrage ubistva druga iz razreda, što rezultiranje njenom tranformacijom u ozbiljnu istraživačku novinarku. Njen lik tumači glumica Mina Nikolić, koja je pre premijere podelila svoje impresije.

Prvi deo filma je bio prava revolucija i pokrenuo važne društvene debate. Na koji način se nastavak razlikuje od prvog dela, a na koji način mu je sličan i kakvu reakciju javnosti očekuješ? 

Drugi deo, „Pored tebe“, za početak se razlikuje od prvog i trećeg dela po datoj perspektivi, gde u ova dva imamo dosta likova i dosta tačaka gledišta, dok je drugi deo nekako dosta intimniji i jako je približen jednom liku, odnosno Kseniji, koju ja tumačim. Druga stvar je estetika. Direktor fotografije drugog i trećeg nastavka je Matej Milenković, jedno izuzetno talentovano biće koje je imalo veliki uticaj na estetiku. Ko ume to da gleda, može da vidi maltene filigranske radove u  planovima, bojama, osvetljenju, detaljima, paleti boja. Sve je to toliko pažljivo ukomponovano i u korelaciji jedno sa drugim. Takođe, žanrovski se razlikuju sva tri. Od tinejdž drame, preko krimi trilera, do avanturističkog, blokbasterskog, estetski daleko najzanimljivijeg – trećeg dela. Sličnosti su, naravno, to naše odeljenje koje je poveznica cele trilogije, ali se određene relacije menjaju iz filma u film. Što se reakcije javnosti tiče, mislim da svi zajedno manje-više nemamo pojma šta da očekujemo. Najiskrenije. I to nas zaista raduje! U najboljem slučaju, neko će se, posle filma, probuditi.

Lazar, koga tumači Slaven Došlo, nije u drugom delu, a tvoj lik preuzima glavnu ulogu. Kakva nas još iznenađenja očekuju? 

Ima raznih iznenađenja u samoj podeli i neki međusobni odnosi iz prvog dela se u drugom menjaju. Film takođe radi na nekim drugim motorima, nego prvi deo i nadam se da će to publici biti zanimljivo, takođe i bez predznanja može da se gleda, izolovan iz trilogije. Ima i iznenađenja u vidu tog marvelovskog povezivanja univerzuma Stevanovih filmova i to je jako uzbudljivo i pruža razne mogućnosti za predstojeće filmove, a ujedno produbljuje i ove već snimljene.

Kako si se ti adaptirala na ovu promenu i šta ti je bio najveći izazov? 

Nije bilo nikakve adaptacije, jer smo tako brzo i hrabro uskočili u proces, da za to nije bilo vremena. I drago mi je što je bilo tako, jer nije bilo ni prostora ni vremena da se rasipamo, već samo fokusiramo na rad. Najveći izazov mi je bila ta odgovornost noseće uloge. To svi negde priželjkujemo, ali kada se ostvari, koliko god mi možda u toj zavodljivoj poziciji priželjkujemo da vidimo sve lepe stvari koje to nosi, realnost je ta da iza toga stoji mnogo mukotrpnog rada. Nije to samo kreativni deo procesa, već mislim na činjenicu da ti moraš u svakom trenutku da držiš ceo film i svaku scenu u glavi, da nepogrešivo znaš šta je bilo pre toga, a šta sledi, da znaš do tančina odnos sa svakom osobom sa kojom tvoj lik ima kontakt. Ja sam doslovno imala nacrtan dijagram, obeležen bojama i intenzitetom scene, sa sve legendom. Ali, sve su to slatke muke i dovoljno je da se samo prisetiš u napornim trenucima koji je krajnji cilj, i gorivo je tu.

Šta je to što si naučila od Ksenije? 

Da svako ima priliku da napravi promenu. I ta prilika čuči u nama dok ne budemo spremni ili dok nas nešto ili neko na to ne primora. Neko to potisne i zaključa i nastavi linijom manjeg otpora.  Naučila sam da je najgore ćutati i ne izneti nikakav stav, a tripeti. Ne samo ne izneti. Nemati. A za „imati“ se bar nešto osnovno mora „znati“. I u toku rada na ovom filmu sam poželela da radim i na sebi. Da znam. Da saznajem. I rezultat svega toga je da na kraju imaš stav. Apolitičnost i nemanje stava generalno, nisu opcija. Ti stavovi nas razlikuju od smrdibube, a mislim da u 21. veku evoluciji dugujemo bar toliko.

Kakav je osećaj biti ponovo na setu sa starom ekipom? Šta se u ekipi promenilo i koliko je atmosfera slična, ili nije? 

Koga ne mrzi, neka pogleda na zvaničnom TikToku našeg filma jedan šaljivi snimak koji sam izmontirala. Jedan slikovit odgovor na ovo pitanje. Mi smo, što je u jednom gostovanju rekao Darko Ivić, jedna gomila ludaka koju reditelj Stevan Filipović treba da hendluje. Šalu na stranu, ta privilegija da celu deceniju rasteš kalendarski i karijerno sa drugarima sa fakulteta, stvarajući nešto lepo i bitno, nije česta pojava. Jako se dobro znamo i mi privatno i svako ponaosob sa svojim likom, da je ovakvu vrstu projekta pravo zadovoljstvo raditi. Prošlo leto proputovasmo tri države. I mislim da je to bila ekskurzija koju naši likovi iz prvog dela nikada nisu dobili. Mnogo zajedničkog uživanja i podeljenih lepih trenutaka, ali isto tako i mnogo rada i nekada nesuglasica oko nekih stvari. Sve u svemu, snimala bih s tom ekipom još deset filmova. Poštujemo se sa svim našim manama i vrlinama i najbolje jedni druge razumemo.

U nastavku imate jako pojačanje i dosta kultnih glumaca, uključujući i svetski poznato ime Mirijam Margolis. Kako je bilo raditi sa njima i šta su novo doneli u timu? 

Partnerski odnos i pristup radu na ovom filmu bio je za pamćenje. Mogla bih da pomislim da sam imala sreće sa tim, ali mislim da je po sredi nešto drugo. Počevši od same važnosti ovog filma, do toga kakav je Stevin prijateljsko/rediteljski pristup. Kada te neko tako temeljno, nežno, pažljivo vodi u radu, stvara atmosferu gde ni ti ne možeš da daš manje od toga. Nema mesta sujeti. Samo rad i posvećenost. Takva je u radu bila Miriam. Takva je i Ceca. Niste za džabe rekli „kultni glumci“. Taj dodatak uz svoja zanimanja dobili su s razlogom. Kada je neko spremio ulogu, kada je njome zadovoljan i u nju siguran, ne dolazi u situaciju da svoje nesigurnosti pokriva neprimerenim ponašanjem, ponižavanjem kolega, ljutnjom ili superiornošću bez pokrića. Dosta ljudi zanima kakva je bila saradnja sa Miriam, ali kada je neko prosto takav čovek i glumac, nije bitno kolike su razmere njegove popularnosti, odakle je, koliko godina, ili iskustva ima. Ako treba daa izaberem jednu reč da opišem svoju filmsku baku, reći ću – lafica.

Kako bi uporedila iskustvo snimanja filma i Survivora? U čemu se ipak bolje snalaziš? 🙂 

I jedno i drugo su izlazak iz komforne zone. Ispitivanje i pomeranje svojih granica. Mislim da se dobro snalazim u oba.  U Survivoru je 1%  bitno da li ćeš ubaciti lopticu na kraju, a 99% sve ostalo. To je kao da ocenjuješ nečiju ličnost na osnovu toga kako kuva. Nešto ti ide, a nešto te, prosto, neće. Bitno je da li si u skladu sa sobom, dosledan sebi, jesu li ti namere čiste, ili taktiziraš. Postupaš li savesno ili ne. Gledaš li samo sebe, ili imaš svest o postojanju drugih ljudi i njihovih duša i emocija. To je kompleksna igra i srećna sam zbog svakog dana provedenog tamo i iskustva koje nosim sa tog predivnog karipskog mora.

Često se govorilo i o tvom vegeterijanstvu. Zašto si prekinula i da li si razmišljala o tome da se vratiš na taj način ishrane? 

Prekinula sam, jer u uslovima u kojima sam bila kada sam prvi put pojela meso posle četiri godine, nisu bili svakidašnji i bila sam jako gladna. Meso nikada nije bila meni omiljena hrana i čak i sada kada ga ponovo jedem meso, to učinim kada sednem u neki restoran, pa vidim nešto zanimljivo. Kod kuće ga ne spremam, jer ne znam. Jako volim povrće i da eksperimentišem u kuhinji, ishrana mi je šarolika, a tanjir šaren. Mislim da svako treba da prati svoj osećaj, i pusti druge da isto tako postupaju. Jedem šta mi se jede i šta mi prija.

Zašto svi treba da pogledamo nastavak i – pošto će biti trilogija, smeš li išta da otkriješ o trećem delu, a da nas Stevan Filipović ne ubije? 🙂

Uzbudljiv je. Promišljen. Važan. Podela je osvežavajuća. Film je estetski lep, a muzika ježi i stvara trilersku atmosferu. Ima svega i svačega. Od mojih privatnih arhivskih snimaka iz video dnevnika za vreme korone, do jako kompleksnih specijalnih efekata i grafika. Od modernog vremena i društvenih mreža, do poslastice za jugonostalgičare i starije generacije. Ali pre svega, film je važan i dokument je ovog vremena. Nema cenzure, nema straha. Za treći deo mogu samo da kažem da je odeljenje ponovo na okupu, sa još produbljenijim i kompleksnijim odnosima. Raznovrsnost puteva kojima su odabrali, ili bili primorani da odu. Vizuelno je jako atraktivan, predeli su čarobni, a kadrovi su u nekim trenucima a la Gospodar prstenova. Jedva čekam da publika vidi šta se to kuvalo gotovo deceniju.

Fotografije u tekstu: stil iz filma

Maša Rudović
Maša Rudović
Ja sam sve ono od čega je desničarima neprijatno.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još