Si-Mek: Hip hop je crncima bio prostor slobode

Sedamdesete godine u Americi obeležila je široka rasprostranjenost mržnje prema crncima (aparthejta). U isto vreme, među crnačkim stanovništvom javljaju se prvi autori novog umetničkog zvuka i pokreta, kasnije u slengu prozvanim hip hop. O nastanku hip hopa u Americi, saradnji sa Snup Dogom, Majkl Džeksonom i brojnim drugim svetskim zvezdama, o grupi „Soul Bradrs” razgovarali smo sa jednim od pionira hip hop scene, Karimom, Si Mek, Evansom.

Vaše ime i Vaš višedecenijski rad su po mnogo čemu prepoznatljivi širom sveta. Kako ste odlučili da ćete se baviti plesom?

Nikada nisam razmišljao o tome kako ću ja biti bilo šta. Želeo sam da se bavim samo onime što me ispunjava. Nisam pomislio da ću biti plesač, da će me ples odvesti u preko trideset zemalja. Kada nešto odabere baš Vas, to je onda sudbina. Ples je taj koji je meni bio predodređen i koji me je odabrao. To je nešto što se ne kontroliše. Kada samo krenete, osetite da Vas nešto ispunjava i onda znate da je to nešto što ćete imati za ceo život.

Kažete da na početku niste razmišljali o plesu, šta je bilo prelomno u donošenju odluke da je ples Vaš poziv?

Inspiracija mi je bio Džejms Braun. Sa devet godina sam prvi put video loking (vrsta plesa) na TV-u. Oduvek sam želeo da naučim tu tehniku. Ali nisam želeo da učim nečiji stil. Nisam želeo da idem u školu plesa gde će mi biti naređeno da radim neku već unapred spremljenu koreografiju. Isto tako sam i znao da neću biti deo obične građanske strukture u kojoj će mi naređivati da moram od osam sati da budem u firmi do četiri i da radim određene poslove koji me ne zanimaju. Moja braća su volela to što će biti deo društva, ali za mene je to bilo neprihvatljivo. Ispunjavaju me samo one stvari u kojima se može sagledati suština. Ne mogu da kažem šta sam želeo da radim, ali sam zasigurno znao šta je ono što nisam želeo. Nije važan samo ples, već da se njemu pridodaju i elementi neke kulture i filozofija života plesača. Ne mogu da učim nekog plesu jer ne poznajem njegov život. To naročito važi za „metuzaleme“. Ja sam jedan od poslednjih aktivnih osnivača sa Zapadne obale. Fristajl (slobodan izraz) je ono što je srž. Nema određenog stila. Kada počne muzika, nestaje sve i ostaje samo ples.

Kako su izgledali betlovi (vid plesnog takmičenja)? Kako su nastala i ko su bile sudije?

Svi betlovi kojima sam prisustvovao na početku su bili u klubovima. Odeš u klub, sređen i mirišljav i završiš na podijumu. Koncept je onda bio drugačiji i nije imao veze sa ovime što betlovi predstavljaju danas. Momcima je oduvek bilo neophodno priznanje. U nesrećno vreme nastanka hip-hopa, to priznanje je naročito trebalo bogatima. Aktuelni košarkaši, bogataši za kojima su jurile devojke. I otišli bi u klub da novcem pokazuju ko su. Ali plesači su drugo. Oni plesom drže nivo, za to im nije potreban novac.

U Americi je zabranjeno licima mladjim od 21 godinu da idu u klubove. Kako ste Vi tako mladi ušli u klub, a onda i privukli pažnju na sebe?

Moj brat je bio jedan od najpoznatijih di-džejeva u Los Anđelesu. Puštao je muziku svuda i gde god bi on radio, ja sam išao sa njim bez obzira na to što sam imao 17 godina. Zbog ogromne opreme koja je onda bila neophodna za puštanje muzike imao je pikap kamion kojim smo se vozili širom zemlje. Nikog nije bilo briga za novac. Biti plesač u klubu u godinama u kojima ne smeš tu da budeš čini da se osećaš nepobedivim. Sve to utiče na građenju reputacije. Međutim, ne treba se zavaravati da je to samo u Americi. Nema to veze sa Zapadnom ili Istočnom obalom.

Možemo li primetiti i neku vrstu nadmetanja među obalama?

Svakakako da možemo, ali to nema veze sa politikom. Kakva god politika bila, plesači za Istočne i Zapadne obale se obožavaju. Mi smo svi kao porodica.

Možemo li reći da je glavna nagrada takmičenja reputacija?

Nema to veze ni sa titulom, niti sa reputacijom koliko sa kulturom hip hopa i onime iz čega je ona proistekla. Pre hip hopa je postojao loking. Kada govorim o hip hopu, imajmo u vidu da je to 1978. godina. Tada ne govorimo o nekim plesačima iz Amerike. U tom periodu nama dolazi hip hop muzika sa Istočne obale. Kada smo prvi put čuli za ime Ajs Ti, bila je već ’84. godina, a to je prvi em si autor iz Los Anđelesa.

Kako je odlazak u Nju Jork uticao na Vaš dalji razvoj u karijeri?

U Los Anđelesu ima mnogo prilika, ali prvim, a potom drugim i svakim sledećim odlaskom u Nju Jork otkrivao sam sve ono što grad pruža: em-si autori, di-džejevi, plesači i još mnogo toga. Više sam izlazio sa reperima nego sa plesačima, a nastupe smo imali u klubovima. Nju Jork mi je ulivao potrebu da svojim plesom pobedim sve i svakog. Dok sam bio u „Soul Braders“ grupi, mi smo nastupali sa ubeđenjem da smo najbolji – „Mi smo Soulbradersi i mi smo vladari“. To je bio naš moto.

Kako je narod u Americi prihvatio novi kulturni talas koji se širio?

To je za njih bila „crnačka“ ili „huliganska“ stvar i mrzeli su sve što je crnačka populacija donela u društvo. Kada se džez pojavio, mrzeli su džez. Ako izuzmemo Italiju, Švajcarsku ili Austriju, najveći broj džez muzičara je iz Amerike, i to crnačkog porekla. Znao sam da se život crnaca svodio na to da ih društvo tlači, međutim, mogao sam da biram. Ili da ostanem u Los Anđelesu, da zarađujem neki novac tako što ću da otvorim neku školu plesa ili da odem. I odabrao sam ovo drugo, jer na kraju dana se sve opet svodi samo na ples. Sve dok osećaš da te muče, ti rasteš. Ako ne osećaš mučenje, mrtav si i nemaš priliku da nastaviš. Ali sve dokle god osećaš, znači da dišeš. Dok dišeš – rasteš.

Šta je ono što se od tog trenutka promenilo?

Muzika je postala užasna. Nema više pravih klubova, izgubili su smisao. Svi sede u svojim kućama. Gledaju ples na televiziji, na telefonu, na jutjubu, na ovome ili onome. Ljudi ne razgovaraju. Kada pogledaš danas oko sebe, sediš sa nekime za stolom i gledate u telefon. Ranije su ljudi samo morali da razmenjuju žive reči.

U grupi „Soul Bradrs“ ste nastupali devedesetih godina. Kako su se ta vremena u Americi odrazila u umetnosti?

Hip hop je bio način da se izraze mladi crnci u Americi. Crnci su bezrazložno ubijani, a taj strah i mržnja prema sistemu i policiji je one preživele pratila u stopu. Čak i u drugim državama, mnogo godina kasnije kada crnac vidi policajca, osetiće da gleda samo u njega. Crnac je trn u oku društva i sistema, a hip hop je crncu značio slobodu. I zbog toga što je izraz putem kog može da se čovek iskaže, nema zemlje na svetu koja ga nije prihvatila.

Na koja Vas je mesta hip hop odveo?

Zahvaljujući hip hopu, obišao sam preko trideset zemalja. I to je dokaz upravo te prihvaćenosti. Negde sam čak bio i više puta. Od petog jula sam bio na turneji. Započeo sam u Egiptu, potom otišao u Singapur, pa Maleziju, Indiju u čak devet gradova, potom Nepal, Katmandu, u 6 gradova u Kini, Srbiju, Saudijsku Arabiju nakon ovoga je na red došla Rusija, ponovo Kina, Kanada. I gde god da odem, svuda je to samo zbog hip hopa.

Kako se interpretacija plesa razlikuje od mesta do mesta? Koliko kultura utiče na način izvođenja?

Ne razumeju svi suštinu. Na primer, u Japanu je hip hop onaj pravi hip hop. Da se dođe do suštine potrebno je mnogo odricanja. Ništa nije na površini, da bi se došlo do onoga što je jezgrovito i pravo, mora mnogo da se zarije u dubinu. A jedina suština je istina, kao i u novinarstvu.

Kako se susret sa mnogobrojnim kulturama odrazio na Vaš stil?

Nije se odrazio. Moj heroj je i dalje Džejms Braun, koliko god da ja vidim kultura. Heroj mi je i Majkl Džekson. Ja samo plešem i želim da naučim o crnačkoj kulturi i crncima. Oni su mnogo mali, mnogi broj njih ni ne zna da Srbija postoji. I ni ne zanima ih. Ali hip hop je svuda u svetu. Ako se vratimo na početak, malo je onih sa Zapadne obale iz mog vremena. Neki su umrli, neki su ostali na ulici. Iz „Soulbradrsa“ sam tu samo ja potpuno aktivan. Ne mogu da zamislim jedinog preostalog plesača iz zlatnog doba hip hopa da ne pleše.

Sarađivali ste sa velikim imenima plesne scene poput Snup Doga i Majkl Džeksona. Kako je došlo do Vašeg zajedničkog rada?

Sa Snupom sam radio zajedno na njegovoj pesmi „Podigni glavu“. Di-džej Pua i mene je spojio moj dobar prijatelj. Upitao me je da li želim da igram u prvoj postavci u spotu i tako smo se upoznali, pa je nastala ta saradnja. Za film „Petak“ sam radio video za pesmu „Neka im glave zvone“. A sa Majklom Džeksonom sam radio na pesmi „Da li se sećaš vremena“. I to je bilo za mene veliko. Međutim, ja imam i dalje svoj slobodni stil kojim se bavim. U svemu što radim zadržavam sebe. I uvek će tu biti mene.

Napisali ste dve knjige o hip hopu. Kako ste odlučili da je vreme da dugogodišnje iskustvo prenesete na papir?

2018. godine sam bio na putovanju u Indiji, gde su me ljudi pitali o najosnovnijim stvarima. Isprovocirala me je činjenica da se neko bavi hip hopom, a ne zna ni šta znači reč hip. Možda je to zato što sam propratio hip hop od njegovog osnivanja, ali nisam mogao da podnesem na oni koji se bave hip hopom ne znaju osnovne stvari o njemu. U Maleziji sam počeo da pišem i obe knjige sam napisao za 60 dana.

Koja priča se krije iza imena ove vrste plesa?

„Hip“ je u slengu među crnačkim stanovništvom značilo nešto približno kao „ja sam za“, kao slaganje da smo u nečemu zajedno. A „hop“ je samo nastavak koji označava uskakanje ili iskakanje. A kada se te dve reči spoje, onda nastaje mnogo priča o značenju „hip hop“. Onu koju ja znam je potekla od Hudinija koji je prvi i pravi pionir ovog pokreta. A on kaže da zapravo nema priče, da se sve desilo spontano i prirodno, a da se ime samo zadržalo.

Može li knjiga pomoći mladim autorima da poboljšaju njihov stil?

Knjiga ih ne može naučiti stilu. Ona im može objasniti osnove koje će im pomoći da se identifikuju kao hip hoperi. Ne možeš se baviti hip hopom ako ga ne poznaješ. Bilo bi kao da se neko predstavlja Srbinom, a da o Srbiji ne zna ništa.

Između ostalog se bavite i di-džejingom i em-siingom. Koliko je vremena trebalo da sa plesa pređete na pravljenje muzike?

Prvo što sam ja naučio bio je di-džejing. Spavao sam sa bratom na putovanjima zajedno sa CD-ima. Muzika je ta koja me je sama odvela u produciranje. Ona me je pozvala da je sam svojim rukama napravim.

Može li iskustvo i znanje stečeno vremenom u jednoj sferi doprineti i u drugim sferama koje se tiču muzike?

Volim da se zabavljam, što radim stvaranjem na koje me muzika tera. Sreću ne možeš da kupite, ali možeš da je napraviš. Ako volim muziku, voleću sve njene sfere: voleću ples, voleću di-džejing, voleću komponovanje, voleću repovanje, voleću sve što se tiče nje same. Da bi se na bilo koji način bavio muzikom, moraš je osećati. Ljudska bića su energija, a muzika je ta koja mi napaja sistem. Muzika je srž mog bića. Ako voliš muziku, volećeš život. Zbog toga i dalje uživam u svakom danu ispunjenim muzikom.

Naslovna fotografija: Elena Chugreeva; Fotografije u tekstu: Elena Chugreeva, Julia Arzumanova

Teodora Brkić
Teodora Brkić
Studentkinja novinarstva, radoholičarka i knjigoljubac. Ako ne znate gde je, naći ćete je u pozorištu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još