Protekle nedelje, u kulturnom centru CK13 u Novom Sadu projektovanj je film ANDREJ u režiji glavnog i odgovornog urednika Zoomera, Nemanje Marinovića. Ovaj potresan film, koji je svojevrsna ispovest Andreja Obradovića, ali i dokumentovani prikaz propusta čitavog sistema, pratila je i panel-diskusija o policijskoj brutalnosti i aktuelnoj društveno-političkoj krizi u Srbiji.
ANDREJ je dokumentarni film koji prati priču Andreja Obradovića, mladića koji je bio brutalno zlostavljan od strane policijskih službenika u svom stanu, a čiji je slučaj postao simbol zakazalog sistema. Andrej i njegovi prijatelji se u filmu prisećaju kako je izgledao brutalan upad u njegov stan, svega što se dogodilo nakon toga što im je živote promenilo iz korena. Ovo nasilje imalo je i elemente zločina iz mržnje jer, kako se navodi u filmu, ono eskalira onog trenutka kada su pripadnici policije u njegovoj sobi videli zastavu i obeležja LGBTIQ+ zajednice. I pored toga, za nasilje niko nije odgovarao, a optužnice nikada nisu podignute.
Publika je prepoznala važnost ove priče, te je sala u CK13 bila potpuno puna. Sva mesta su bila zauzeta. Tokom projekcije vladala je potpuna tišina, a prisutni su pažljivo pratili način na koji je priča predstavljena. Povremeno se čuo poneki uzdah na posebno potresne situacije koje je Andrej opisivao. Nakon projekcije, dok se pripremala scena za panel-diskusiju, retko se čuo smeh među prisutnima – komentarisao se film koji je, evidentno, ostavio snažan utisak i nakon izlaska iz sale.
Panel-diskusiju, koja je usledila nakon projekcije, moderirala je novinarka Zoomera Marina Nenadović. Na sceni su joj se pridružili gosti: Bojana Bodroža, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Miroslav Aritonović, član stranke Pokret slobodnih građana, Natalija Petrović, novinarka platforme Blokada.INFO, i studenti Medicinskog fakulteta – Milica Krčo, Nikola Stojić i Ensar Preljević – koji su ujedno članovi tima za prvu pomoć tokom protesta.
Sagovornici su se pre svega osvrnuli na svoja iskustva sa policijom, koja se takođe mogu okarakterisati kao primeri prekomerne upotrebe sile od strane policijskih službenika. Andrejeva priča probudila je u njima sećanja na sopstvena iskustva, koja su podelili sa publikom.
Član Pokreta slobodnih građana, Miroslav Aritonović, započeo je panel diskusiju pepričavajući događaj iz januara ove godine, kada je, kako navodi, cilj policijskih službenika bio da građane po svaku cenu izguraju sa prostora ispred Skupštine Vojvodine, čak i uz ozbiljne povrede.
„Apsolutno smo došli u situaciju da institucije ne funkcionišu, ali zapravo ništa ne funkcioniše osim režimskih medija, batinaša i nekih para policiskih formacija. To nam je realnost protiv koje moramo svi dalje da se borimo.”, zaključio je Miroslav Aritonović nakon što je ispričao svoju priču o protestu ispred skupštine.
Ostali učesnici fokusirali su se na svoja iskustva sa protesta 5. septembra, koja su za njih bila izuzetno potresna. Od stravičnih povreda, koje je student Ensar Preljević okarakterisao kao povrede kakve se viđaju samo u vojnoj medicini, do ogromnog straha od policijske brutalnosti unutar zgrade Rektorata, sagovornici su pričali o istom događaju iz različitih uglova, od kojih nijedan nije bio manje važan.
„Moram reći da je jako teško bilo pričati posle ovog filma, pošto je ovo jako potresna situacija posle koje mi nije bilo baš dobro, mislim znao sam da se desila ali nisam znao detalje. Policiska brutalnost se dešava na ulici, svi smo svedoci toga, ali ovo je već neki novi nivo. Ne mogu reći da smo mi prolazili kroz to, možda neki, ali ja ovo nisam nikad video, ne u ovakvom obimu.”, komentariše Ensar Preljević, student medicinskog fakulteta u Novom Sadu i član ekipe prve pomoći na protestima.
On se i prisetio događaja sa ovog protesta koji je, kako navodi, na njega ostavio strašnu traumu:„Situacija koju neću zaboraviti ni u svojoj budućoj profesionalnoj karijeri, pala je čoveku šok bomba na nogu i od opekotina i čitavog tog termičkog efekta je čoveku bila otvorena noga. To zbrinjavanje je u meni izazvalo paralizu, mislim ja sam student apsolvent, ali posle su mi došli ti protokoli u glavu i onda sam pokušao nešto da uradim, ali mislim da će to ostaviti veiku traumu.”, priseća se Ensar Preljević.
Inspirisana filmom, policijske brutalnosti sa protesta ispred Filozofskog fakuteta prisetila se i Natalija Petrović, reporterka redakcije Blokadainfo. Ona se prisetila momenta kada su pripadnici žandarmerije ušli u zgradu rektorata na kojoj su se nalazile njene kolege.
„Po pitanju te večeri i mojih kolega u rektoratu mogu da kažem i kao neko ko nije bio sa njima u tom momentu da sam osećala jako veliki strah, jer nisam znala šta će sa njima da se desi, zato što je to najgora moguća situacija koja je mogla da se desi. Oni su svi okej, ali njih troje je bilo privedeno, pa pušteno. Za jednog kolegu nismo znali gde se nalazi tri sata pa se javio”, ispričala je Natalija Petrović tokom panel diskusije.
Studentkinja Medicinskog fakulteta i pripadnica ekipe prve pomoći, Milica Krčo osvrnula se na deo u filmu gde Andrej navodi da lekari nisu hteli da zabeleže da je zadobio povrede od policiskih službenika, te je objasnila da je to postala česta praksa i apelovala je na prisutne da ako dođu u takvu situaciju uvek pogledaju lekarske nalaze i insistiraju da im se napiše ko ih je povredio i čime.
„Pročitajte svoj nalaz i tražite da vam promene. Insistirajte na tome, oni će se buniti, ne znam da li ćete uspeti da ih naterate, ali to je sasvim realna situacija da neće da napišu od koga ste udareni i da ste udareni pendrekom, a ne tupim predmetom.”, apelovala je Milica Krčo.
Docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Bojana Bodroža, objasnila je iz stručne perspektive kako je moguće da ljudi na traume zadobijene na ovakav način reaguju drugačije.
„Stepen traume koji ljudi dožive nije isti, ali najgore su ove situacije gde neko produženo, odnosno trajno ima osećaj da nema kontrolu nad svojim životom, da strahuje za svaki naredni korak.”, objašnjava Bojana Bodroža.
Ona se takođe osvrnula na problem održavanja ovogodišnjeg Prajda. Objasnila je da su mnogi pripadnici zajednice izrazili negodovanje po pitanju činjenice da će ih čuvati policija, koja danima sprovodi nasilje na ulicama.
„Ono što je važno da razumemo je da iskustvo LGBTIQ+ populacije nije baš isto kao svačije, kada je represija u pitanju, jer za LGBT populaciju je svaki izlazak na ulicu strepnja, ne samo kada je policija u pitanju, nego bilo koga ko prolazi. Osvrtanje da li ćete neko pogledati popreko, da li će prići da ti nešto objašnjava, i tako dalje… Dakle, to nije isto to što mi doživljavamo na protestima, taj strah je mnogo gori kada je u pitanju LGBTIQ+ populacija. Plus postoji, budući da su snažne predrasude u našem društvu prema ovoj grupi, ta legitimizacija nasilja, i kod policije, ne možemo da kažemo svih, ali velikog dela, kao i kod šire populacije”, navodi Bojana Bodroža.
Panel je završen aplauzom. Publika je, iako nije imala mnogo pitanja, delovala kao da je razumela sve što je prikazano i rečeno – i u filmu, i tokom panela. Priča o Andreju postala je svakodnevnica mnogih. Društvenoj krizi koja je zadesila Srbiju ne nazire se kraj, a policijska brutalnost sve više raste.
Pitanje koje se nameće posle ove projekcije svakako glasi: Da smo slušali Andreja tada, da li bi do svega ovoga došlo?
Fotografije u tekstu i naslovna fotografija: Sara Sarić Citero
