Kata Vilenica je 1974. godine stekla stanarsko pravo na stan u Vukovaru u kojem živi i danas. Stan joj je dodelilo preduzeće „Velepromet“, u kojem je tada radila kao trgovkinja. Zgrada je izgrađena iste godine, a stanarsko pravo joj je uredno priznato u tadašnjem sistemu, koji danas njeno pravo osporava.
Tokom rata, Kata je ostala u svom stanu i mesecima se skrivala u podrumu zgrade. Stan je pretrpeo oštećenja i nikada nije obnovljen. Nakon završetka mirne reintegracije Podunavlja 1998. godine, podnela je prvi zahtev za obnovu i otkup stana 1999. godine.
Međutim, njen slučaj nikad nije rešen.
Danas je stan u kojem živi u vlasništvu Republike Hrvatske. Kata u njemu boravi kao najmoprimac, iako tvrdi da nikada nije izgubila stanarsko pravo koje je stekla 1974. godine.
„1974. godine sam se uselila u stan nakon što sam ga dobila na korišćenje od Veleprometa, jer sam tamo radila kao trgovac.”, objašnjava Kata.
Nakon mirne reintegracije, u Hrvatsku se, prema nezvaničnim procenama, od oko 330.000 prognanih vratilo svega oko 125.000 ljudi. Mnogi od povratnika se i danas bore da povrate ili kompenzuju imovinu koju su izgubili tokom rata. Među njima je i Kata.
Prema Zakonu o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo iz 1991. godine, nosioci stanarskog prava imaju pravo da svoje stanove otkupe po povoljnim uslovima. Član 4. tog zakona propisuje da svaki nosilac stanarskog prava može podneti pisani zahtev za kupovinu stana vlasniku, a da je vlasnik dužan da stan proda.
Ipak, kada je 2020. godine službenik Opštine došao da Kati preda ugovor o najmu koji je ona trebalo da potpiše, saopštio joj je da ona više nema stanarsko pravo.
„Kada sam mu pokazala dokument u kojem piše da imam stanarsko pravo, rekao mi je da to pravo više ne važi jer sam ga stekla u državi koju Republika Hrvatska ne priznaje. Pitala sam ga da li to znači da mogu sutra da me izbace iz stana, i rekao je da mogu“, priseća se Kata.
U avgustu 2020. godine Kata je sa Republikom Hrvatskom potpisala ugovor o najmu stana koji se nalazi u neobnovljenoj zgradi. Pre toga, godinama je odlazila u nadležne urede da se raspita o svom statusu i plaćanju najma.
„Godinama su mi govorili da se za neobnovljene stanove ne plaća najam. Onda su me 2020. pozvali i rekli da je donet novi zakon i da sada moram da ga plaćam, iako stan nije obnovljen“, objašnjava ona.
Godinu dana kasnije, 2021. godine, stigla joj je i odluka o dugovanju. Od nje se zahtevalo da plati 27.246 kuna, što iznosi oko 3.615 evra, za neplaćeni najam za period od 2001. do 2021. godine. U rešenju je navedeno da će, ukoliko ne uplati najmanje 8.235 kuna, odnosno 1.093 evra, u roku od 90 dana, protiv nje biti pokrenut postupak prisilne naplate od strane Središnjeg državnog ureda za stambeno zbrinjavanje.
„Odjednom su mi poslali da sam dužna i da moram to da platim do kraja godine. Tada sam imala penziju od oko 300 evra i nisam imala način da to isplatim. Od 2021. godine otplaćujem taj dug, a iskreno, ni ne znam da li sam uopšte bila dužna da taj dug plaćam“, kaže Kata.
Prema rečima Natalije Havelke, advokatice za ljudska prava, problem leži u tome što se zakon iz 1991. godine nije primenjivao na tada okupirana područja.
„Zakon o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo odnosio se na neokupiranu teritoriju Republike Hrvatske. Vukovar je tada bio pod okupacijom, pa stanovnici tog područja nisu mogli da učestvuju u tom procesu. Međutim, to je trebalo da bude rešeno nakon mirne reintegracije“, objašnjava Havelka.
Nakon što je 2020. godine ponovo podnela zahtev za otkup stana, donedavno nije dobila nikakvo rešenje. Kako navodi, papiri su stajali u vukovarskom uredu sve do kraja ove godine, kada su joj telefonskim putem rekli da je njen slučaj prosleđen Državnom odvjetništvu u Zagrebu kako bi se utvrdilo da li su svi potrebni dokumenti tu.
Telefonskim putem joj je 29. januara ove godine rečeno da joj je zahtev za otkup stana ponovo odbijen.
Pismeno rešenje o odbijanju zahteva i dalje nije dobila, a preko telefona su joj rekli da je njen slučaj odbijen jer su joj falila dva dokumenta – upotrebna dozvola i etažni elaborat.
„Etažiranje stana sam još ranije i ponudila sama da platim, iako su mi rekli da je država dužna da to uradi. Nisu mi dali da odradim etažiranje samo za moj stan, a kada sam ih pitala šta će mi upotrebna dozvola za objekat koji je star 52 godine i koji je u državnom vlasništvu, dobila sam odgovor: ‘Eto, tako su rekli’“, navodi Kata.
Prema rečima Natalije Havelke, upotrebnu dozvolu nije dužan da obezbedi korisnik stanarskog prava.
„Nije primila pismenu odluku o odbijanju zahtjeva, nego joj je telefonski rečeno da će biti odbijena jer nema upotrebnu dozvolu. Za podnošenje zahteva za izdavanje upotrebne dozvole, u skladu sa članom 95 Zakona o gradnji, nadležan je investitor ili vlasnik nekretnine, a ne korisnik nekretnine, tako da im taj razlog odbijanja nije valjan“, dodatno pojašnjava advokatica.
Borbom za ostvarivanje svog zakonom zagarantovanog prava Kata Vilenica bavi se više od 26 godina i još uvek ne vidi kraj ovoj borbi. Međutim, njen slučaj nije izolovan.
Kako je portal „Novosti“ preneo septembra 2025. godine, još 149 bivših nosilaca stambenog prava čeka na kompenzaciju. Republika Hrvatska se tokom pregovora za ulazak u Evropsku uniju, zatvaranjem poglavlja 23, obavezala da poštuje načela vladavine prava, nediskriminacije, zaštite manjina i prava izbeglica i raseljenih osoba na povratak i vraćanje imovine ili kompenzaciju, u skladu sa EU standardima i relevantnim međunarodnim normama, a sada kao rešenje nudi izmenu Zakona o stambenom zbrinjavanju kojom bi ove osobe ostvarile novčanu kompenzaciju od 796 do 950 evra po kvadratu.
Ipak, problem sa ovim iznosom je taj što se brzom pretragom oglasa može lako zaključiti da je cifra koju nudi Republika Hrvatska duplo, a u nekim slučajevima i troduplo manja od trenutne cene kvadrata u gradovima gde se prethodno nalazila imovina.
Međutim, ovo je samo još jedan u nizu pokušaja da se ovaj problem što pre i što jeftinije reši. Jedan od tih pokušaja desio se još 2015. godine, prema rečima naše sagovornice Natalije Havelke, kada je Vlada donela određene parametre za određivanje cene otkupa stanova. Međutim,prema tim parametrima, cene kvadrata stanova, koje su trebalo da budu povoljnije, bile su izjednačene sa kao i tadašnjim tržišnim cenama.
Iako je prošlo više od trideset godina od rata, stan u kojem Kata Vilenica živi već 52 godine i dalje nije njen. Pored svih pitanja Kati je najnejasnije zašto se zakoni ne primenjuju u svim slučajevima jednako.
„Moj komšija pored mene dobio je objekat od države na poklon jer je bio domobranitelj, iako je za vreme rata imao 16 godina, a ja ne mogu ni da otkupim svoj stan u kojem živim 52 godine. Često se zapitam da li je on po zakonu dobio stan i da li je ovo što sada meni rade u skladu sa zakonom“, zaključuje Kata.
