„To je taj, majke mu ga nabijem“, reče Boban-Batin i baci me na patoc.
Teško dišem, jedva dolazim do vazduha. Sve me nešto probada kad udanem. Možda mi polomili rebro, rđeši… Ruke su mi vezane iza leđa, a na noge ne mogu.
Stojanoslavci nisu izdržali ni deset minuta protiv udara manastirske vojske. Manastirski konjanici – bobanovci – presekoše nenadano našu družinu dok smo se penjali gor’ od Zakićeve ka Bagdale. Ki da vetar jašu, a jok konje. Udariše prvi, drugi, treći put – i puče! Stojanoslavci se razbežaše. U cele zbrke me neka dva stojanoslavca uvatiše pod miške i odvedoše pred žreca.
„On nas nagovori. On je laža!“ Žrec se pravdao i savijao do zemlje. Nekadašnja silina ga napusti skroz. „Reče da ima nektar Boži gor’ na Bagdalu, za svakog po tri flaše. A da se vojske proredile ne mog’ ti opišem kako.“
„E’tako?“ – upitao je predvodnik bobanovaca, laskave titule Boban-Batin. Nosio je purpurnu crkvenu mandiju na grbine, al ostatak odeće beše od vojničke uniforme nekadašnje, pre nego što se svet rasturio.
„Tako“, odgovori žrec ponizno.
Slabo se od tog trenutka sećam nečeg, a da nisu batine. Odvukoše me u tamnice podno belog Bratislavljevog manastira i biše me ki tuđeg. Ceo dan. Uveče uđe Boban-Batin sa stražom i odvuče me u manastirski konak.
I tako smo došli dovde. Ja na patosu trpezarije, Boban-Batin iza mene. Ispred mene Bratislav IV.
„Veliku hrabros’ treba čovek da ima da nagovori nekog na sveti manastir da udari.” Reči kneza Bratislava bile su meke i mazne ki svila, a opet strašne ki Balkan Boj. „Štopa učini to?”
„Čarapanka.”
„Molim”, zbunjeno upita knez, ogrnut u svile i crkvene odežde.
„Pecivo što se viče čarapanka. Kažu da ga ovde još ima.”
Boban-Batin me ošinu prego leđa nekom batinom. „Kojeg ti zajebavaš, usta ti se poserem puna! Ovo pred tobom je svjatjejši knez Bratislav, od roda gašickoga, četvrti svoga imena!”
„Ne zajebavam, svi’ mi bogova na nebesa! Stojana mi, i Radoša, i svetoga Bratislava Zadužbinara!”
Knez diže ruku, a Boban-Batin prestade da me bije.
„Ozbiljan si, veliš? Zbog toga rizikuješ život što ti ga Zadužbinar dade?”
„Čestiti kneže i gospodaru – ozbiljan.”
„Za takav… besmisao”, knez jedva nađe reč.
„A šta je smisleno u ove dane? Šta je smisleno u ovem životu?” Pljunuo sam krv, uzdigao se na kolena i nastavio: „Godinama tumaram kanibalskim selima i razrušenim gradskim ulicama. Jem najgore đubre. A sanjam neku poslasticu. Čarapanku sanjam. Šta, misliš da samo ljudi što kuju velike planove i smislove rizikuju život? Misliš da je život sužnja vredan toliko da ga ne rizikuješ za malo? Jok more! Kad je život bedan, bedno ga i daješ. Veliki planovi su za velike ljude. Za mene je čarapanka.”
Svi pričaju da je rđa, al’ knez mi ispuni želju duševnu. Svojom svjatjejšom rukom potpisa da mi se za zadnji obrok dadne čarapanka. Donesoše je, vruću, i rekoše da imam sat vremena do vešala. Fala mu.
Kraj
