Kako se koristi svetska kriza

Godine 1204. krstaši, zafrknuti za pare od strane Isaka II i Aleksija IV Anđela, uzeli su Carigrad za sebe i srušili Romejsko carstvo. Carstvo što je postojalo koliko i Crkva, carstvo što bilo otelovljenje te Crkve – koža, meso i koske koje sakrivu tanku dušu što jesje Pravoslavna Crkva – nestalo je! Poredak star preko ‘iljadu godina nestade.

Ovem se pošteno niki nije nadao. Papa Inoćentije III je osudio ovaj varvarizam vojske koju je izvorno poslao da pokori muslimanski Egipat. Ubrzo je, međutim, skontao da ovo nije loša stvar za njega – lako može da se prevaziđe raskol između Rimske i Carigradske Crkve kad vojnici lojalni rimskem pape vojno kontrolišu Carigrad. Posle osude krstaša došla je i poruka da je ovo bilo nužno da se Grci vrate u Crkvu, da se prevaziđe raskol. Krstaški bes jer su prevareni za pare i divljačko pljačkanje grada postaše Božija volja. U Carigrad je doveden jedan zapadni čovek, tu proglašen za patrijarha i taj zapadni, latinski patrijarh je počeo da se odnosi spram pape ki podređeni spram gazde.

U samem Carigradu osnovano je rimokatoličko Latinsko carstvo koje je kontrolisalo grad i okolinu, balkanskom obalom je bilo povezano sa Solunskom kraljevinom, koja se opet dalje graničila sa Atinskim vojvodstvem, koje se graničilo sa Kneževinom Ahajom. Napravljen je jedan koridor rimokatoličkih državica u samem srcu pravoslavne zemlje. Severno od toga koridora ležala je Bugarska. Bugarskem vladaru Kalojanu papa je odma’ 1204. dao kraljevsku krunu, a zauzvrat Bugaska Crkva prifatila da pređe pod okrilje Rima. Zapadno od katoličke egejske magistrale su se nekadašnji romejski krajevi Epira, Arbanije i Ohrida organizovali u grčku pravoslavnu državu što je danas obično zovemo Epirska despotovina. Južno i istočno od katoličke magistrale, s one strane Mramorneg mora, u Male Azije, grčki krajevi se organizovali u tzv. Nikejsko carstvo.

Državni haos ne mož’ da se uporedi sa crkvenim haosem što tad nastao. Novog latinskog patrijarha niki nije priznavao, a stari patrijarh što ga krstaši zatekli u Carigrad, Jovan X Kamatir, povuko se u jedno tračko/bugarsko mestašce i tu rešio da proboravi ostatak života. U Epirske despotovine su nekadašnji episkopi Carigradske patrijaršije nastavili su da funkcionišu samostalno ki neka nova pomesna Crkva. Pored te crkvene organizacije, postojala je jedna stareja i bolje uređena – Ohridska ahriepiskopija. Nikejsko carstvo je najpre pokušavalo da privoli pravoslavnog patrijarha Jovana X da dođe u Nikeju i da se tu nastavi život Carigradske parijaršije (doduše u egzilu). Jovan nije došo i umro je 1206. godine. U Nikeju se sjatio sabor maloazijskih pravoslavnih episkopa i izabrao novog „carigradskog“ patrijarha 1208. godine, al’ sa sedištem u Nikeje – nastade Nikejska patrijaršija.

Tu nastaje akanje oko Epira i Nikeje kuj će da bude nova Romeja. To akanje bilo je kako državno takmičenje u tem kuj će više teritorija da povrati od katolika i bude moćnjeji, tako i crkveno prepiranje oko toga da l’ u Nikeje ćuti carigradski patrijarh (nikejski stav) il’ neki tek levi patrijarh jučer izmišljene Nikejske patrijaršije (epirski stav).

Daklem, haos. Al’ ki što lord Bejliš veli u Gejmotron: „Haos nije jama, haos je lestvica.“ Taj bejlišovski pogled na situaciju imao je srpski arhimandrit Sava Nemanjić. Nekadašnji crkveno-državni poredak ‘de romejski car, između ostalog, ima i vlas’ da daje autonomije i autokefalije Crkvama (pa je tako i sama Ohridska Crkva nastala dekretom cara Vasilija II Bugaroubice), nestao je. Sava je u nestanku Romejskog carstva video priliku da se drukčije ustroji Pravoslavna Crkva i da srpski krajevi, tad pod Ohridem, postanu crkveno nezavisni. Najbrži put je bio kroz odluku romejskog cara i aminovanje carigradskog patrijarha. Morao je dakle da nađe dovoljno dobru alternativu te dvojice.

A Sava se razumeo u geografiju. Nikeja blisko Carigradu. Epir daleko. Epir se uspinjao tunak, širio na Povardarje. On će sa Bugarsku da se krlja, a Bugarska je čudo: da osvoji Carigrad ne ume, al’ da iskominja grčku vojsku i zaplaši careve ume. I dok će Epir i Bugarska da se rokaju, Mala Azija će da prepliva Mramorno more. Al’ sade je Mala Azija još… pa, mala. Treba da se zaukće. Treba da se postavi ki predvodnik pravoslavnog sveta na nečemu tvrđem od reči. Da na delima postane novo Romejsko carstvo. A šta je bolje za to nego da na teritorije Ohridske arhiepiskopije preuređuje crkveno ustrojstvo?

Sava 1219. godine odlazi u Nikeju ‘de sprovodi svoj plan. Nikejskem caru Teodoru I Laskarisu je dobro došlo da odglumi romejskog cara i usput naruši poredak u suparničkem epirskem bloku. Nikejskem patrijarhu Manojlu Sarantenu Haritopulu, prvem patrijarhu Nikeje koji je rešio da počne da se naziva i „vaseljenskim patrijarhom”, ki stari carigradski patrijarsi, ovo je došlo još bolje! Tamo je u Nikeje napravljen jedan crkveno-poletički dogovor. Sava je dobio dozvolu da u srpske zemlje osnuje autokefalnu Crkvu, potpuno nezavisnu i od Ohrida i od Nikeje, podržanu od nikejskog i drugih istočnih patrijaraha. Savina žitija što su ji sastavljali Domentijan i Teodosije otkrivaju Savin deo dila: ova žitija slučajno kažu da je Sava dobio autokefaliju u Carigradu. Vrlo zgodna greška za Nikeju

Dakle, Sava je, prifatajući da malo širi nikejsku propagandu kako su oni istinski naslednici Romejskog carstva, dobio sve što pre 1204. godine nije mogo ni da sanja da će da dobije. Vrnuo se u Srbiju ki novi arhiepiskop, hirotonisao srpske episkope, kuj hteo da ostane od ohridskih episkopa ostao (al’ kao deo nove Srpske Crkve), kuj nije, južno mu Ohrid, doviđenja prijatno. Nova Srpska Crkva je prifaćena kao kanonska legitimna pomesna Crkva od strane jata pomesnih organizacija koje zajedno čine decentralizovanu (a opet romejocentričnu) Pravoslavnu Crkvu. Jedino negodovanje dolazilo je iz Ohrida, od arhiepiskopa Dimitrija Homatina. Dimitrije, svestan da je nadigran i zaobiđen, negodovao je u jednem pismu Save kako bi mu i on dao autokefaliju da je došo kod njega, njemu nadležnog arhiepiskopa, a jok ovako nekanonski da traži prečice. Al’ džaba Mitre, razumeo se Sava u geografiju. I vaistinu, 1261. godine, 42 godine posle dobivanja autokefalije Srpske Crkve od nikejskog cara, Nikejci su osvojili Carigrad i obnovili Romejsko carstvo. Sveti Sava je u haosu smrti jednoga pravoslavnog giganta prepoznao novog. Doduše, ovaj uspon Nikeje Sava nije dočekao, umro je 1236. godine u Bugarske, koja je prethodno opet prišla Istoku.

Ovaj primer nastanka Srpske Pravoslavne Crkve je jedan u nizu mlogi’ primera srpske snalažljivosti. Ovi primeri treba da ne kulturno, državno i duhovno uvek vode ka napretku. Uvek moramo da znamo da iskoristimo svecku krizu, ki što Sveti Sava radio. Kad su nastajale krize, Srbi nisu kukali, nisu birali strane i navijali za ovoga il’ onoga (kako neki danas vole da rade). Kad su nastajale krize, Srbi su se zagledali u krizu, znajući da haos nije jama. Haos je lestvica.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

YANXovanje utorkom 18: KOLARIĆU PANIĆU

Kako mi sami sebe znamo da ujebemo i zapletemo, to niko ne ume. I to je apsolutna činjenica. Da, mi sami sebe....

Šta su majmunske boginje?

Sve su nas iznenadile informacije o slučajevima majmunskih boginja u Evropi i mnogima je prva reakcija bila: „ne još jedna pandemija…”. Međutim,...

Leksikon s2:ep17 /Marko Milivojević

Poželeti da saznaš  životnu priču ponekad podseća na nemoguću misiju. Leksikon je te nemoguće misije pretvarao u moguće. Barem iz dosadašnjeg iskustva.

Korona je stigla u Severnu Koreju – ili je groznica?

Otkako se virus proširio iz Vuhana u Kini, skoro sve zemlje sveta imale su kontakt sa kovidom. Virus je stigao čak i...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još