Može li biti apolitično nešto što podrazumeva takmičenje između zemalja? Da li je u redu koristiti sport kao polje za političku borbu? Ovo su pitanja koja se nisu prvi put pojavila u javnom diskursu za vreme Olimpijskih igara ili bilo kojeg drugog takmičenja koje podrazumeva da su takmičari ogrnuti državnim zastavama, a da se na kraju zemlje rangiraju.
Neminovno je da će do politizacije doći, pogotovo što ovde govorimo o nekim od najgledanijih sportova na planeti. Međutim, kao i kada je bilo reči o Evroviziji i ovog puta se organizator, Međunarodni olimpijski komitet, u saopštenju za javnost, ograđuje od politike pozivajući sportske organizacije u okviru Olimpijskog pokreta na „političku neutralnost“.
Međutim, da li su koraci koje je Međunarodni Olimpijski komitet činio kroz istoriju zaista „politički neutralni“? Takođe je pitanje, da li je uopšte moguće održavanje ovakvih događaja bez politike?
DISKVALIFIKACIJA RUSIJE I BELORUSIJE
Ruski takmičari nakon 2019. godine, zbog skandala izazvanog dopingom takmičara, nisu imali mogućnost da se takmiče pod zastavom Rusije, ali im je i na zimskim i letnjim Olimpijskim igrama bilo dozvoljeno da se takmiče kao Ruski Olimpijski komitet. Međutim, od ove godine takmičarima i iz Rusije i Belorusije zabranjeno je takmičenje zbog rata u Ukrajini. Ograničeni broj olimpijaca takmiči se pod „zastavom“ Individualnih neutralnih sportista (AIN).
The IOC has updated the list of eligible Individual Neutral Athletes (AINs) with Belarusian or Russian passports who have been invited to compete at the Olympic Games Paris 2024.
— IOC MEDIA (@iocmedia) July 10, 2024
⬇️ https://t.co/qDbDr6ENuZ pic.twitter.com/HtZZ8Sw309
Sličan je slučaj bio i za vreme Evrovizije kada je nakon početka rata Rusiji zabranjeno učestvovanje u ovom takmičenju. Donekle je u obe situacije postojao i javni konsenzus da je ovakva odluka odgovarajuća, ali se otvorilo pitanje, zašto je onda Izraelu dozvoljeno da se takmiči? Koji su kriterijumi za odluku koja će država moći, a koja ne da učestvuje na Olimpijskim igrama ukoliko je u učestvuje u ratu?
Ovo nije prvi put da je nekoj državi zabranjeno da se takmiči na OI. Naprotiv, postoji duga istorija ovakvih zabrana. Prva zabrana desila se još 1920. godine kada je Nemačkoj, Austriji, Turskoj, Bugarskoj i Mađarskoj bilo zabranjeno učestvovanje na OI u Belgiji zbog njihove uloge u Prvom svetskom ratu. Nakon Drugog svetskog rata, na OI 1948. godine, Japanu i Nemačkoj je takođe bilo zabranjeno učestvovanje.
Od 1964. godine, pa sve do 1992. godine Južnoj Africi je bilo zabranjeno učestvovanje zbog aparthejda u toj zemlji. Upravo zbog ovog podatka i činjenice da je Međunarodni sud pravde presudio da Izrael čini aparthejd, poteglo se pitanje njihovog prava na učestvovanje na OI ove godine.
UČESTVOVANJE IZRAELA NA OLIMPIJSKIM IGRAMA
Kao i za vreme ovogodišnje Evrovizije, pre početka samog takmičenja pokrenuta su pitanja o izraelskom učestvovanju na Olimpijadi. U Parizu su organizovani pro-palestinski protesti protiv učestvovanja Izraela na Olimpijskim igrama. Oglasio se i predsednik olimpijskog komiteta Palestine, Jibril Rajoub, nazvavši čitavu situaciju „duplim standardom“.
Isto kao i u slučaju izraelske predstavnice na Evroviziji, sportisti su neretko izviždani.
Pažnju je na društvenim mrežama privukao i jedan video sa fudbalskim fanovima Brazila i Izraela. Navijač Brazila je upitan da prokomentariše utakmicu između Izraela i Malija, a iza leđa mu se pojavljuje navijač Izraela i govori „Bez politike“. On opasku ignoriše, međutim navijač Izraela nastavlja sa istom rečenicom, čak mu se pridružuje još jedna žena. Iznerviran ili ne, momak počinje da uzvikuje „Free, free Palestine“. Na šta mu navijač Izraela odgovara sa psovkom.
Ovaj snimak možda najbolje reprezentuje paradoks ovakvih događaja. Prvenstveno, šta uopšte predstavlja „politička neutralnost“, da li je to uopšte moguće postići? Da li to samo znači da smo zadovoljni statusom quo?
Da li je u redu ostati politički neutralan, a znati da je zbog napada Izraela u pojasu Gaze, preminulo oko 300 palestinskih sportista?
RASIZAM
Olimpijske igre 1936. godine, održane su u Nemačkoj koja je u tom trenutku bila pod vođstvom Nacističke partije. S jedne strane Nemačka je želela da sebe prikaže kao progresivnu, dok je u isto vreme koristila Olimpijske igre za potpirivanje propagande o „Arijevskoj rasi“. Iako je u jednom trenutku postojala inicijativa svetske zajednice da se bojkotuju ove OI, s obzirom na to da je zemlja domaćin odlučena pre dolaska nacista na vlast, ipak je učestvovalo 49 zemalja te godine.
Prema portalu them.us, ove igre uspele su u svojoj zamisli i po rečima reportera New York Times-a, donekle su pomogle u ponovnom „humanizovanju“ Nemaca. Ipak, postojalo je dosta kontroverzi oko toga da li će jevrejskim sportistima biti dozvoljeno da se takmiče. Na kraju je nekolicini dozvoljeno. Ironično, atletičar Džesi Ovens, Afro-amerikanac je te godine osvojio četiri zlatne medalje, postavši simbol u borbi protiv nacizma danas, tada se na ovo nije na isti način gledalo.
Poznata je slika sa OI u Meksiku 1968. godine, kada su dvojica atletičara Tomi Smit i Džon Karlos podigli svoje pesnice u vis nakon trke na 200 metara. Naime, kako bi ukazali na nejednakost i tretman prema afro-amerikancima u SAD-u, na dodeli medalja su napravili performans, sa podignutom pesnicom obučenom u crne rukavice i izuveni u crnim čarapama, kao simbol siromaštva.
Nakon ovog gesta, Ejveri Bradedž tadašnji predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, odlučio je da otera dvojicu atletičara iz olimpijskog sela. On je takođe i jedna od osoba zaslužnih za održavanje kontroverznih OI u Nemačkoj 1936.
Dan danas svedočimo o rasizmu uperenom ka, ponajviše crnkinjama. Pred OI 2021. godine, nastala je kontroverza vezana za kape za plivanje. Naime, klasične kape su dosta neudobne za crnce i crnkinje, te je nastala inicijativa da se u upotrebu uvedu i kape napravljene specifično za njihov tip kose. Ova inicijativa je prvobitno odbijena, ali je godinu dana prihvaćena mogućnost da postoji mogućnost izbora kape na velikim takmičenjima uključujući i OI.
SEKSIZAM
Skoro svaka sportistkinja koja nije „bela“, a uspešna je u sportu kojim se bavi, biva predmet različitih spekulisanja, pogotovo na društvenim mrežama. Takav slučaj smo na ovim OI imali sa bokserkom Iman Helif, koja je danima predmet javnih napada, o čemu smo već pisali. Međutim, ovo nije izolovan slučaj. Slični naslovi pratili su celu karijeru Serene Vilijams, jedne od najboljih teniserki u istoriji ovog sporta.
Iako su ovo prve OI u istoriji sa jednakim brojem sportistkinja i sportista, da li zaista govorimo o jednakosti? Oduvek se na žene u sportu gledalo sa nipodaštavanjem, a to najviše vidimo i u razlici između zarada sportista i sportistkinja. Prema podacima The Collective-a, organizacije koja se zalaže za žene u sportu, žene u proseku zarađuju 21 put manje od muškaraca u istom sportu.
Pored toga, zabrana hidžaba u Francuskoj nam takođe govori o tome da definitivno postoji diskrepancija i nejednakost između muškaraca i žena u sportu i njihov prava. Međutim, tek upotrebom intersekcionalnosti dolazimo do korena problema.
NA KRAJU OSTAJU SAMO PITANJA
Ono što je problematično kod svega ovoga jeste da li su zabrane da zemlje učestvuju na takmičenjima zapravo nepravda za sportiste? Kada se ovo pitanje postavi, pogotovo kada govorimo o slučajevima Izraela i Rusije dolazimo i do još jednog kontra pitanja, da li ti sportisti učestvuju u upitnim radnjama vlasti tih država tj. da li te radnje podržavaju? Da li onda treba pratiti ponašanja svih sportista i onda ih individualno diskvalifikovati? Da li, bez obzira na to ko je osoba i šta njegova država čini, ipak treba svima dati šansu da učestvuju?
Naslovna fotografija: Youtube Printscreen /Associated Press
