Dana 28. novembra po ovem belosvetskem kalendaru počeo je Božićni post. Post koji traje četres’ dana, do Božića (logično). Post je, verujem da većina zna, uzdržavanje od određene ‘rane, od alkohola i drugi’ opijata, ali i od loši’ misli i dela, od grešnog života. Jedno dušetelesno čišćenje. Kroz post vežbamo – telesno i duhovno – uzdržanje, strpljenje i smirenje. U slučaju Božićnog, to je duhovna i telesna priprema za Božić.
Po pitanju Božićnog posta, pravoslavne Srbe mož’ da podelimo u dve kolone: 1) one što i’ boli uvo za post i eventualno će da isposte samo Badnji dan i 2) one što poste post, al’ su se dan pred post prežderavali i opivali, da bi izdržali naredni’ četres’ dana. Mene sad više zanimaju ovi drugi. Pa reko’ malo da porazgovaramo o njima.
Po „pravoslavnim“ grupama i stranicama po fejsu su se ljudi 27. novembra falili kako se prejedaju, napivaju i seksaju što više. Sa takim pojavama sam i kroz nekadašnji život u studentskom domu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta dobro upoznat. Za svake poklade (poklade su veče pred početak velikog posta) studenti-bogoslovi su se prežderavali pljeskavica i drugi’ mesišta sa okolni’ kioska brze ‘rane i nalivali raznim pićima. I svima je to bilo normalno. Deo se okupljao zajedno, pravio neku žurku ‘de se ždralo, pilo, pevalo i iživljavalo na druge načine. Ovake pojave iskreno liče na stare ispraćaje u vojsku. Sad retko kuj u vojsku i ide, al’ dok se išlo, pravio se ispraćaj: okupi se familija i društvo od onog kojem stigo poziv za vojsku, dovede se muzika, spremi se jelo i piće, razapne se šatra – pa udri dok se vi ne prejedu i ponapivaju. Ispraćaj je bio iživljavanje, uživanje u slastima života pre nego što odeš tamo ‘de će da ti bude fizički i psihički teško, jer te obučavaju za vojnika. Poklade su postale neka „pravoslavna“ mini verzija ispraćaja u vojsku – isto prežderavanje i pijančenje kojim pokušavaš da utoliš strasti na duže vreme, jer ti sledi period neuživanja.
Iz ovakog stava većine oni’ što redovno poštuju postove, oni’ bogoslužbeno ažurni’ crkveni’ ljudi, proviruju neke zabrinjavajuće ideje iz podsvesti. Glavna zabrinjavajuća ideja je da naši najažurnjeji bogomoljci post vide ki neku kaznu, neku nemilu dužnos’ što moraju da istrpe, pa eto, pokušavaju da se nauživaju noć pred tu kaznu. Ki ono robijaši osuđenici na smrt po američkim filmovima kad traže zadnji obrok. Post je za nji’ stroga zabrana. Neko reko „ne može“ i šlus! Nije reko štopa ne može, samo „ne može“. I to proizvodi ozbiljne posledice.
Po bogoslovskom domu su večito kružile priče kako se u postu uvek neki svađa, kako izbivaju svađe, sukobi i batine uvek tokom posta. Neki su to pripisivali đavolu i nečistim silama. Demoni zavađavaju nas svjatjejše studente, nas buduće popove, veroučitelje i – nažalost – mimere, jerbo demonima mlogo stalo da nas tokom tog posta, tog perioda kad moramo pod zor da budemo smireni, iskušavaju i odvlače od smirenja. Men’ se iskreno čeni da je tu drugi „đavo“ u pitanju. Nema ništa Satana s tem – al’ ima naš stav prema postu. Znaš kako je zabranjeno uvek najslađe, kako kad ti neko kaže „e, sad ne smeš ovo da radiš“, a ne objasni ti što to ne smeš da radiš, ti ćeš samo da misliš kako bi bilo lepo da radiš to što ti zabranjeno. Z’inat ćeš da gledaš kako da radiš, jer taki smo, inadžije, kontraši. E, isto tako kad ti neko „zabrani“ da ješ meso i da se svađaš, ti ima da budeš nervozan i samo će meso i svađa da ti budu u glave. Ima da budeš džangrizav jer ti pola generalnog jelovnika „zabranjeno“ i iziritiran jer moraš da budeš dobar na silu. I normalno, to će da pukne. Jer ništa na silu ne biva i jer je zabrana najgrđi način za odvraćanje od nečega.
Po bogoslovskom domu su večito kružile priče kako se u postu uvek neki svađa, kako izbivaju svađe, sukobi i batine uvek tokom posta. Neki su to pripisivali đavolu i nečistim silama. Demoni zavađavaju nas svjatjejše studente, nas buduće popove, veroučitelje i – nažalost – mimere, jerbo demonima mlogo stalo da nas tokom tog posta, tog perioda kad moramo pod zor da budemo smireni, iskušavaju i odvlače od smirenja. Men’ se iskreno čeni da je tu drugi „đavo“ u pitanju. Nema ništa Satana s tem – al’ ima naš stav prema postu. Znaš kako je zabranjeno uvek najslađe, kako kad ti neko kaže „e, sad ne smeš ovo da radiš“, a ne objasni ti što to ne smeš da radiš, ti ćeš samo da misliš kako bi bilo lepo da radiš to što ti zabranjeno. Z’inat ćeš da gledaš kako da radiš, jer taki smo, inadžije, kontraši. E, isto tako kad ti neko „zabrani“ da ješ meso i da se svađaš, ti ima da budeš nervozan i samo će meso i svađa da ti budu u glave. Ima da budeš džangrizav jer ti pola generalnog jelovnika „zabranjeno“ i iziritiran jer moraš da budeš dobar na silu. I normalno, to će da pukne. Jer ništa na silu ne biva i jer je zabrana najgrđi način za odvraćanje od nečega.
Tužna istina je da je post kod nas postao težak formalizam. Težak nam je i mrzimo ga jer smo previše zagledani u njegovu formu, a jok suštinu. Ki što sam pomenuo, studenti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta post vide ki neku formu. Veče pred post prave poklade-ispraćaje ‘de se prežderavaju, tokom posta su džangrizavi i svađaju se. Posle kad dođe Božić nije ni neko uživanje – prejedeš se jer si žudan da okusiš ono što ti bilo zabranjeno, pa ti se smuči i boli te stomak. Kako da prevaziđemo taj formalizam, da prestanemo da mislimo „joj, post je, ne smem da jem meso“ i da počnemo da mislimo „jej, post je, sad će Božić“? Ne znam… Nadam se da je i ova’ tekst neki mali početak.
Cover photo: pexels.com
