U duhu Svetskog dana knjige, zapitali smo se kako su mladi autori pozicionirani u našoj zemlji. Šta je ono što odeđuje njihov položaj, koliko prepreka stoji na putu novim imenima da se njihov glas čuje i koji su načini na koje se danas može dopreti do publike.
Na ovu temu razgovarali smo sa mladim pesnikinjama udruženja MUK (Mladi Umetnici Kulture), Helenom Plahćinski, autorkom zbirke poezije „Avaz“ i Marijom Nestorović, autorkom zbirke „Ubio si mi nebo – en passant“. One nam daju odgovore kako na ova pitanja, tako i na ona koja nam približavaju sve ono što karakteriše njih kao autore.
Helena se rado prisetila svojih najranijih početaka koji datiraju još iz ranog detinjstva, kada nije ni slutila o tome da će u rukama držati svoje stihove među koricama: „Želja za pisanjem rasla je zajedno sa mnom kroz godine koje su dolazile. Pisala sam sebi za dušu i to sam vešto skrivala od tuđih pogleda. Život me je naveo na razne pute koji su zahtevali beleške istog, a koje su kasnije pretočene u knjigu. Oduvek sam maštala o tome kako će moja knjiga krasiti police čitalaca, međutim dugo vremena se nisam usuđivala da načinim korak ka ostvaranju svojih maštarija“. Ona navodi kako je za objavljivanje knjige „rukopis sam odabrao vreme, a ono bilo pravo, ili ne, je ipak učinilo svoje.“
„Biblioteke su moj luna park“, kaže Marija, koja je, poput Helene, ljubav prema stihovima razvila od malih nogu. „Od momenta kada sam naučila da ispisujem prva slova, ona su svoju ulogu pronašla u verbalizovanju osećanja na papiru“, navodi Marija, te dodaje da je isprva pisala kratke pesme pretežno dečije tematike koje su kasnije prerasla u prozna dela, ali je sazrevajući kroz poeziju ostavila svoj lični pečat krunisan nedavno objavljenom zbirkom pesama: „Početak mog boravka u obrenovačkoj gimnaziji obeležile su prve pesme slobodnog stiha, nalik ovim koje i danas stvaram. Tada je moje stvaralaštvo doživelo procvat“. Navodi i da nema posebnog trenutka kada je odlučila da je vreme da pesme podeli sa širim auditorijumom: „Ne postoji presudan trenutak, niti tu mnogo utiče racio, zapravo je sve u unutrašnjem osećaju koji se javio. Odlučila sam da ga poslušam, a sve ostalo je istorija.“
Obe autorke su se složile oko toga da je najveći stimulus za pisanje ljubav. Dok su za Mariju to reči podrške koje svakodnevno dobija, vetar u leđa joj čine i „ljubav i unutrasnja potreba da svoje emocije približim drugim ljudima koji se u velikoj meri identifikuju sa njima“, Helena navodi da „nagon za pisanjem nailazi kao talas koji datira iz burnih ljubavnih voda“, te da je bol „ono što nam ljubav ostavi u nasleđe, što je podstrek svakog pisca.“
Međutim, jednoglasno su posvedočile i trnovitom putu do svog uspeha. U vremenu u kome živimo, u našoj zemlji su brojni umetnici uskraćeni za to da se njihov glas čuje. Borba za mesta na policama izdavačkih kuća ima veliku cenu i propraćena je velikim žrtvovanjima od strane svih onih koji žele da svoje stvaralaštvo podele sa drugima.
„Umetnici u našoj zemlji dejstvuju po principu akcije i reakcije. Istovremeno nastaju i nestaju“, rekla je Plahćinski o položaju umetnika u Srbiji, te nastavlila: „Umetničko stvaralaštvo ne obezbeđuje osnovu egzistencije, uprkos beneficijama koju pruža, a naše društvo ih ne prepoznaje, ili u većini slučajeva ne priznaje“. Razlog za to je, smatra Helena, vrlo oskudno tržište umetnosti: „Umetnost je kulturni identitet jedne zemlje, a naša je u tom slučaju neidentifikovana“.
Na ovu temu, pesnikinja Nestorović iznosi stav da je položaj mladih umetnika daleko od povlašćenog: „U proteklih nekoliko godina, čini se da su mnoge kompanije prepoznale težak položaj u kom se umetnost u globalu našla. Započeli su sa mnogim nagradnim konkursima, koji su, ukoliko zanemarimo novčane nagrade ili besplatno objavljivanje tiraža, odlična prilika da vas neko primeti i podrži“. Na to dolaze i brojnji problemi i onda kada se umetnici odluče da se okušaju da zađu u nemirne vode koje donosi objavljivanje knjige, te da onda ne znaju odakle treba početi: „Izuzetno je teško ukoliko se u celu priču uplovite samostalno, bez nekoga ko stoji iza, poput izdavačke kuće. Daleko od toga da je nemoguce objaviti autorska izdanja, no međutim, ima svoju cenu. Sve se ogleda u materijalnom, pa je gotovo nemoguća misija bez ikakvog kapitala uploviti u ovaj poduhvat, što momentalno sputava mnoge talentovane ljude“.
Nažalost, poučena lošim iskustvom gde je svoju knjigu „vrlo nesmotreno stavila u ruke izdavača“, Helena se usaglasila sa time da je „borba sa strujama izdavača“ opaka, te da „često ume da gurne na dno, ali je važno da se ustane i pokuša ponovo“. Takođe, podelila je sa nama i ono što je sama na svojoj koži osetila prilikom objavljivanja knjige: „Veoma je teško doći do izdavača koji su voljni da pruže priliku piscima iz senke. Velika imena ostavljaju ih iza kulisa, a na sceni je već viđeno i prevaziđeno. Profit je danas primarni fokus. Velike izdavačke kuće pretežno filtriraju rukopise na osnovu njihovih stvaralaca, a sa nekolicinom manjih do kojih se još uvek može dopreti, negativno iskustvo je neizbežno. No, nećemo ih sve svrstavati u isti koš, postoje manje izdavačke kuće koje su voljne da pruže priliku novopečenim piscima, međutim, sve ima svoju cenu.“
U ovim zlim vremenima generalizacije, globalizacija nam donosi nova sredstva komunikacije – društvene mreže. Teško je zanemariti njihov uticaj na naše živote, pošto su postale sastavni deo istih, te ih i mladi ljudi koriste za promovisanje svojih brendova, proizvoda, pa i umetnosti na tržištu. Međutim, isustvo spisateljica nam donosi i jasan dokaz koliko se oglasni prostor promenio. Dok je za Helenu Instagram bio „najefikasniji alat ka izgradnji stabilnijeg mesta među piscima“, godinu dana kasnije Marija kaže da su mreže poput Instagrama i Fejsbuka prilično prevaziđene: „Tiktok je globalna mreža, zadužena za dopiranje do velikog broja ljudi“. Međutim, i on ima svojih nedostataka: „Glavna mana ovog vida marketinga je preusmeriti publiku sa jedne mreže na drugu, kao i spremnost na kupovinu konkretnog proizvoda, koja je u velikoj meri upitna.“
Za kraj, upitali smo ih i o tome kako one vide da će se domen pesničke umetnosti u Srbiji razvijati i šta u ovom trenutku mogu poželeti sebi.
„Svedočimo ekspanziji digitalnih umetnosti, epoha savremenog doba ukrotila je pored ostalog i umetnost. Velika je verovatnoća da će nastaviti da se razvija u tom smeru, međutim ni vraćanje korenima ne zvuči tako loše. Svetu književnosti još uvek su potrebni tvrdi i meki povezi“, rekla je Helena, te dodala: „Želela bih da doprem i do publike van Balkana sa još većim tiražima i izdanjima svojih knjiga. Trenutno radim na još jednoj zbirci poezije, a kroz koju godinu i roman će ugledati svetlost dana koji je u procesu pisanja već par godina unazad.“
Marija je rekla da je poezija, nažalost, potcenjena: „Čitaoci se uglavnom radije prihvate romana svetskih pisaca sa atraktivnim koricama, nego tanane knjige domaćeg autora. Potrebno je podsetiti ljude koliko poezija može biti lepa, na prvom mestu, a zatim stvoriti prostora mladim nadama u svetu književnosti. Potpuna je zabluda da novi, slobodni stilovi oskudevaju kada je kvalitet u pitanju. Treba nam dati priliku“, poručila je autorka, te istakla da se publika može nadati i romanu na kom trenutno radi, kao i da se raduje predstojećem sajmu knjiga: „Naravno, poseban doživljaj za mene kao autora biće predstojeći Sajam knjiga u oktobru, gde ću ga konačno doziveti i iz drugog ugla. Jedino što bih sebi mogla poželeti je da sve ostane baš kako jeste, dok god me to čini srećnom“.
Naslovna fotografija: lična arhiva Marije Nestorović, foto: Đorđe Lazić
