Pitala sam ortaka kako da pomognem ako poželi da se autuje

Pitala sam ortaka kako da mu pomognem ako poželi da se autuje. Ne jednog, ne dvojicu, već sam to pitanje postavila toliko puta da sam se i sama zapitala zašto više postavljam to pitanje kada uvek dobijem isti odgovor. A taj odgovor će zauvek ostati toliko prost i jednostavan. To je jedan od onih odgovora koji zatvara svaka vrata ka nastavku razgovora na tu temu. “E brate, aj oladi sa tom pričom više, stvaraš mi pritisak. Nije vreme i nemam mogućnosti za to ovde, znam da ne možeš da razumeš to.” Da, shvatila sam da stvaram izuzetan pritisak i tenziju, a to je bilo poslednje što sam želela da postignem. Razmišljam ja tako o tome kako da pomognem jer znam da je pomoć potrebna i bez da mi se traži, ali onda shvatim da ako je namećem mogu samo da izazovem da se osećaju jadno i poniženo jer ja mislim da im je potrebna pomoć.

I dok ja o tome polemišem sama sa sobom, hodam prestonicom Srbije, gledam nasmejana lica ljudi koji slobodno koračaju ulicama sivog Beograda. A onda spazim natpis na još sivljem zidu koji glasi “Neće šetati”. U tom trenutku mi se kao ubrzani film kroz glavu provrti onaj najgori scenario. Država Srbija, 21. vek, psihičko i fizičko zlostavljanje već ustaljena rutina nalik nekom trendu ovde i sada. Ali ajde samo malo da premotamo taj film unazad. Pomalo oblačan dan, ali sasvim običan kao i svaki pre njega, sa samo jednom razlikom. Klinka sam, oktobar je i eto čula sam da se dešava neka tamo gej parada i znam tek po nešto o tome. Ja sam u gradu i svi pričaju o tome, i dalje ne znam ništa. Niodkuda pojavljuje se žena koja se obeznanila od plača na ulici zato što joj je sin prebijen na paradi ponosa. Nažalost to nije bio ni prvi, ni poslednji takav slučaj.

E sad, ako je jednom detetu to prva informacija o tom dogadjaju, kakvu sliku mislite da će stvoriti o ljudima koju šetaju, a kakvu o onima koji bezuspešno ispisuju svoje natpise kako neće šetati? A onda to isto dete, par godina kasnije, pokušava ne samo da pomogne, već I da natera prijatelje da se autuju. Kada pogledamo realno celokupnu sliku mesta na kom se nalazimo, gde su većinski ljudi protiv LGBT populacije, jesu li gej osobe zaštićena vrsta kao što bi neki rekli?

Bila sam šesti razred osnovne škole i na pismenom zadatku iz srpskog jezika bila je tema “Kad se ja zaljubim”. Iz čiste šale napisala sam da sam lezbejka. Škola me je poslala kod psihijatra nakon tog sastava da po njihovim rečima izlečim i iskorenim svoju nastranost.Zaista zreo postupak jedne prosvetne ustanove. Šta onda očekivati od ostatka društva? Ljudi sa razmisljanjem “treba iskoreniti pederizam” su uglavnom klinci koji se lože na izmišljeni patriotizam. Kada ih pitate zašto, oni će vam odgovoriti da pravoslavna vera ne podržava istopolne ljubavne odnose. Barem sam se ja susretala najčešće sa takvim odgovorima. Okej, to je apsolutno tačno, samo postoji tu nešto što im je promaklo. Koliko znam, pravoslavna vera ne podržava ni nasilje, pa eto tu smo. Kako nikome ne smeta to što je Platon bio gej, Artur Rembo takodje.

I onda nakon svega toga, da li uopšte treba savetovati prijatelja da bude hrabar i da se autuje. Naravno da bi mu bilo lakše i da bi možda bio srećniji, svakako rasterećeniji, ali da li želim da rizikujem njegov život? Ja ću dobro razmisliti o tome. Ali ono što bih najviše volela u ovom trenutku jeste da i vi koji se ne slažete sa mnom razmislite o tome da li biste voleli da se nalazite na mestu majke koja plače za sinom. I setite se onog osnovnog, a to je da smo svi ljudi, pa da bi trebalo u skladu sa tim i da se ponašamo. Na kraju krajeva ovaj sivi Beograd sa sebičnim natpisima na još sivljim zidovima bi sigurno bio lepši u duginim bojama.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još