Rođen je 20.08.1991. godine u Knjaževcu. Kao apsolvent Biološkog fakulteta (smer ekologija) 2015. godine upisuje glumu na Fakultetu umetnosti Priština – Zvečan u Kosovskoj Mitrovici u klasi dr um. Aleksandra Đinđića i asistentkinje Borjanke Ljumović.
Predstave: Muškarčine i Igra uma (In his mind).
Film: “Mi smo videli leto”, u kojem tumači jednu od glavnih uloga, osvojio je nagradu za najbolji kratki film na Martovskom festivalu 2019.
Kada se desio tvoj prvi susret sa glumom?
Rekao bih da je to bilo davne 1998. godine kad sam gledao Titanik u bioskopu. Mislim da je to čak bio i prvi film ikada koji sam gledao na velikom platnu. Zahvaljujući Titaniku počeo sam da se interesujem, kako za glumu, tako i za sve ostale segmente filma koji se dešavaju “iza kamere”. Ljubav prema pozorištu je počela da se razvija sa prvim priredbama i predstavama tokom osnovne škole.
Šta za tebe znači bavljenje glumom?
Istraživanje, upoznavanje sebe, upoznavanje drugih, igranje, puštanje i prepuštanje, uživanje. I ponekad mučenje.
Šta izdvajaš kao svoj najveći adut kao glumca?
Možda transformacija. Obožavam kad me neka uloga inspiriše da se za nju i fizički transformišem.
Rečenica iz neke predstave koja za tebe ima veliko značenje a podelio bi je sa nama?
“Posle nas će leteti na vazdušnim balonima, promeniće se kaputi, možda će ljudi otkriti i razviti šesto čulo, ali život će ostati isti, težak život, pun tajne i sreće. I kroz hiljadu godina čovek će isto ovako uzdisati: „Ah, teško je živeti!” – i u isti mah, ovako isto kao i sada, bojaće se smrti i neće hteti da umre.” – Tuzenbah
Tri sestre – A. P. Čehov
Postoji li neka uloga koju nikako ne bi prihvatio i zašto , a koju ulogu priželjkuješ?
Nikada nisam tačno definisao neke kriterijume za prihvatanje ili odbijanje uloga. Ali, možda bi neki osnovni bio da li je uloga inspirativna i uzbudljiva ili ne.
Koje je najapsurdnije sećanje koje si prizvao u sebi da bi proizveo neku emociju na sceni?
Jednom sam zamišljao smrt sebi bliskih osoba i toliko sam pobesneo na samog sebe da sam samo proizveo kontra efekat. Od tada, samo jako u radnju i emocija dođe sama.
Šta za tebe znači biti deo ekipe „Reflektor teatra“ kao nezavisne scene?
Biti deo hrabre i borbene porodice!
Kako se kulturna scena, i ti kao deo nje, bori sa situacijom usled pandemije COVID-19?
Trči, trči pa se saplete.
Šta sledeće možemo da očekujemo od tebe?
Prošla godina me je naučila da ni odlazak kod frizera ne mogu tačno da isplaniram jer možda već sutra neće raditi. Tako da, bićete blagovremeno obavešteni haha.
I za kraj, naravno – omiljena predstava „Reflektor teatra“?
I za kraj, naravno, MUŠKARČINE!
